понедељак, 21. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > ДСС, одговорност, демократија и напади на Санду Рашковић-Ивић
Коментар дана

ДСС, одговорност, демократија и напади на Санду Рашковић-Ивић

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Милованчев   
понедељак, 20. октобар 2014.

Заређале су последњих дана изјаве о изласку бивших функционера ДСС-а из ове, некад друге, а сада пете по величини странке у Србији. Нажалост, странку је напустио и њен први и досад једини председник Војислав Коштуница, велики борац за српске националне интересе, човек који је много задужио српски народ. Да ли су промене на челу ДСС-а унеле суштинску промену у програм странке и да ли су оне стварни разлог за излазак неких од оснивача из странке? Мислим да се на оба питања може дати одречан одговор.

Верујем да ће време показати да је све теоретисање око разлика појмова „неутралност“ и „сувереност“ било беспредметно и да неће бити стварних заокрета од досадашњих погледа ДСС-а на политичку неутралност Србије и отклон од евроинтеграција. Свакако има међу отишлима и појединаца, који су искрено забринути да не дође до промена у курсу странке али су они у мањини. Да је тако, уверава ме и позив Коштунице Извршном одбору странке од 24. септембра, у којем тражи да се кандидати за председника јавно обавежу да ће остати у странци и после избора да не би дошло до цепања.

Од 24. септембра до страначке скупштине 12. октобра ничег новог у концептуалним ставовима једне и друге стране није било,нити је било програмског заоштравања. Једино што се догодило била је промена персоналне природе: за неке очито шокантна победа кандидаткиње која није имала подршку већине у окошталој страначкој структури. После пораза – иако није било никаквих нових елемената – уместо јединства и интензивирања сарадње са новим руководством да би странка опет ојачала, појединци су изашли из странке. Примедбе су често апсурдне: неко замера председници летошњи улазак у градску власт у Београду!

Као да је Санда Рашковић Ивић досад водила странку! Зар та „принципијелност“ вреди само за данас и само за Београд а не за све године уназад,у којима се у многим срединама на локалном нивоу сарађивало са свим и сваким – а тако је и данас. Где су ти критичари досад били,што се јавно досад у странци и на страначкој скупштини нису изјаснили и рекли да су против сарадње са СНС и СПС у Београду? Председница тобож изневерава опозициони став према СНС. Истовремено, медији обавештавају да се владајућа странка спрема да избаци ДСС из власти у Београду баш због гђе Рашковић односно због њеног става о фантомском „Београду на води“.

Где је тај критичар био када је потпредседник ДСС-а Милош Јовановић октобра 2013. г. поднео оставку на посланичко место, на потпредседничко место и на све функције у странци – због пренежног односа према власти (СНС)? Што сте тада ћутали господине, што тада нисте стали уз Јовановића и супротставили се политици (пре)благе опозиције и тихог кокетирања са влашћу? Други критичар замера новоизабраној председници предложену сарадњу са Дверма и радикалима. Он би сарађивао са онима „са којима можемо да афирмишемо и унапредимо страначку политику“. Ко су ти, господине, наведите их, молим вас, то ће стварно бити откриће. Да ли је то СНС, СПС, ДС, НДС, неко други?

У парламенту су све странке присталице приступања ЕУ. Значи, дотични критичар би (супротно од првог) сарађивао са онима, који су против основног полазишта политике ДСС. Сарађивао би не са противницима евроинтеграција, него са њиховим заговорницима? Не могу да верујем да појединцима основни појмови политичке писмености на српској политичкој сцени нису јасни. Или пак: и измишљање флоскула и потцењивање здравог разума и политичке писмености јавности мора имати неку разумну границу.

После политичког пораза на овогодишњим мартовским парламентарним изборима и испадања из Скупштине Србије, одговорност су преузели и оставку поднели председник Војислав Коштуница и потпредседник Ненад Поповић. Демократски и консеквентно. Али, да ли је то довољно? Ко се од ових, који сада кривца траже у новој председници, јавно запитао: па је ли могуће да смо изгубили 80% бирача, да смо од 20% пали на 4%? Зар једну деценију нико није видео тренд осипања странке? Где сте били, господо, уочи овогодишњих избора, кад су и слепци видели да ће ако не дође до стварања националног блока, патриотске странке остати изван Народне скупштине?

И ту је сигурно поменути Јовановић био у праву, упозорио је на погубно загњуривање главе у песак и тврдоглаво солирање у највећи пораз. Али, јавно је изнео и то да у странци нема довољно унутарстраначке демократије да о свему одлучује двоје људи. Њему сте се јавно захвалили, испратили га са свим почастима, упозорења прескочили и – наставили по своме. По којим критеријумима је састављена кандидатска посланичка листа ДСС за изборе 2014. вероватно ће остати тајна за сва времена. Зашто на њој није било др Санде Рашковић Ивић такође. Уз њу изгурани су са кандидатске листе и потпредседница странке и народни посланик Милица Радовић, дугогодишњи председник Извршног одбора странке и народни посланик Радојко Обрадовић и неки други који су имали свој став захтевали унутарпартијску демократизацију и нису хтели да буду полтрони.

Ефекти наведеног политичког аутизма су познати, странка је дошла на 4% и први пут се преселила у ванпарламентарну опозицију. Жалосно за све нас који волимо ДСС и ценимо све оно добро што је странка више од 20 година чинила, али не и трагично. Треба гледати напред и помоћи странци и новој председници, а њен рад ценићемо по резултатима. Зар она нема прилику ни да покуша да нешто учини? Ново лице на челу странке свакако је и прилика да се врате многи од 80% некадашњих гласача који су ДСС напустили у последњој деценији. Поједини коментари са сајтова јавних медија у Србији то наговештавају и ја желим да тако стварно буде.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер