четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Почело је, почело

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 27. март 2012.

Не знам како вам се чини и како реагујете на овај почетак предизборне кампање. Али мени непрестано пред очима лебди слика неке лоше представе, или неуспешног концерта где се они са бине труде да „направе атмосферу“ и некако анимирају проређену и прилично равнодушну публику. A при томе ни сами превише не верују у то што говоре и као да сви, и публика и актери, једва чекају да се приредба заврши.

Не кажем да је раније све врцало од драматике и озбиљности. (А о политичкој части и чојству да и не говоримо.) Било је, разуме се, и пре лошег глуматања, политичког фолирања, и лажног представљања. Али су, чини се, ипак у игри биле неке крупне теме, неизвесне дилеме и важне одлуке од значаја за судбину државе и грађана. Одлучивало се о неким стратегијама, путевима и опцијама, о рату и миру, Србији и Југославији, Европи и Косову. А сада се одлучује само о неколико стотина, тачније неколико хиљада радних места, што јесте важно са становишта претендената и кандидата – поготово што то нису било каква радна места, већ врло престижна и солидно плаћена – али ипак није ствар око које би требало да се тресе и дрхти нација.

Јер, поштено говорећи, ако не буде баш неког драматичног изненађења у последњем тренутку, неког великог скандала, земљотреса, поготка из корнера или шута са пола терена у зауставном времену, ако, дакле, кроз пет недеља односи снага буду отприлике онакви какви су и данас, чекају нас следеће варијанте: 1. Владајућа коалиција остаје у мање-више истом саставу (са или без ЛДП-а). 2. После извесног натезања и одуговлачења, прави се „велика коалиција“ ДС и СНС. 3. СНС прави владу са мањинама и СПС-ом који још једном мења страну.

Не кажем да је сасвим свеједно који ће од ових сценарија бити остварен, не кажем да су „сви исти“ и да је „све исто“. Али, реално, ни једна од тих варијанти не представља нити наговештава онај „преокрет“ какав је неопходан ради оздрављења српске политичке сцене и српског друштва, и све се креће унутар углавном зацртане евро-реформске парадигме. А они који су, евентуално, могли да унесу неку разлику и створе одређену политичку динамику из различитих разлога остају закопани негде између цензуса за који страхују и десет одсто којима се надају.

Зато је чак и страни фактор, који иначе помно прати и увелико моделира овдашњу политичку сцену, овога пута равнодушнији и уздржанији него пре. Карте су мање-више подељене и скоро све битно већ се одиграло, од раскола унутар СРС, па до хапшења хашких оптуженика и преговора са „Приштином“. Остале су само нијансе. Запад не би волео да ЛДП испадне из парламента (а то, поготово у случају истовремених председничких избора уопште није немогуће), док Москва, која опет из различитих разлога остаје у другом плану, никако не би волела да ЛДП буде у влади. А у случају радикала, пак, важи обрнуто. А са свима осталима и на све остале и једни и други већ углавном рачунају, разуме се, сходно њихој снази и утицају.

У одсуству великих тема и стварних разлика између главних ривала, већини остаје само да се завитлава и ужива у актуелној изборној представи и естетици. Лично, најзабавнији ми је онај официјелни предизборни ЕПП, са страначким спотовима и лидерским порукама. Уз извесну ограду, с обзиром да неки још нису истрчали на терен, морам признати да се озбиљно колебам између васкрсле „државотворности“ Чедомира Јовановића – са све националном заставом која избија из позадине – и економско-патриотских спотова Млађана Динкића (узгред, он се од свих актера најбоље сналази пред камерама и на сцени) у којима Млађа грми против „партијске државе“, пљачке и нелогичности у систему ПДВ-а. Ако ме рачуница не вара, Динкић за ових дванаест година није био у власти само десетак месеци, учествовао је у свим владама после 5. октобра и нико није више од њега имао прилике да демонстрира ту „департизацију“ за коју се сада залаже.

Напредњаци попут искусних покераша, а свесни да им је ово не само одлучујуће, него вероватно и последње дељење, још оклевају да све своје адуте избаце на сто. А у међувремену шаљу умирујуће – и противречне – сигнале према западу, истоку, бирачима и евентуалним партнерима. Ипак, такав СНС, без идеје и идеологије, био би лак плен за владајуће демократе (злобници би рекли да су га управо зато и стварали, односно подржавали приликом расцепа у СРС) да нема две важне ствари које непрестано дувају ветар у иначе доста бушна напредњачка једра. Под један, огромно и акумулирано незадовољство учинцима власти и економска криза која је однела већину европских влада које су у последњих годину-две изашле на биралишта. И – под два – чињенице да је владајућа структура озбиљно нагрижена корупцијом и ослабљена унутрашњим трвењима, због чега се, на пример, неки од људи из првог ешалона ДС-а више сукобљавају и не подносе међусобно, него са Николићем и Вучићем.

Но, било како било, смејали се ми или се нервирали, били равнодушни или навијали, изашли масовно или бојкотовали, неки од поменутих актера ће се после 6. маја и те како радовати. И то не само неки него велика већина. А, уз мало среће, можда чак и сви. Мислите о томе док наредних седмица будете гледали љуту и беспоштедну политичку борбу и препирку.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер