петак, 26. април 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Жртвовање Сребренице

PDF Штампа Ел. пошта
Амир Чамџић   
четвртак, 11. јул 2013.

Када се спомене Сребреница из јула 1995. године, прва помисао је језа у души и страх око срца, на помисао о убијању и злочину над неколико хиљада људи.

О Сребреници постоје различите верзије „истине“, зависи која их политичка страна износи, бошњачка, српска или нека трећа такозвана „међународна верзија“.

У вези са Сребреницом из јула 1995.године сви су осјетљиви и уопште није захвално ни покушавати писати о истој а да се не крећеш унутар „утабане истине“ коју износе званичне политичке елите, оне које су већ „донијеле свој суд о свему“ и наметнулe „јавно мишљење и службени став шта је истина“.Значи јако је тешко бити муслиман и на неки начин скренути са политичког „курса“ који су поставили бошњачки властодршци (Алија Изетбеговић и његови политички и идеолошки насљедници).

Такође и званична српска политичка истина је „утабана“ и злочин се, а што је срамотно, претежито сматра „херојством“ иако не би смјело тако бити јер то није ни по божијем ни по људском закону.Баш као што сам противник политичких манипулација којима се бошњачка политика служи на рачун страдања и жртава Сребренице из јула 1995.године, такође сам исто тако противник и оних који сматрају да је „херојство и Богу драго дјело“ убити немоћне и на смрт испрепадане заробљенике, и за наведени злочин тражити оправдање у злочину над српском војском, цивилима и нејачи у периоду од 1992. до 1995. године. Наведено је мој лични став о Сребреници из јула 1995. године.

Мој циљ није да овдје „идем утабаним стазама ни бошњачке, а ни српске званичне политике“, већ да покушам „мислити својом главом“ и наћи неку „истину“ која неће бити ни чисто српска, а ни чисто бошњачка већ само нешто зашто у садашњем тренутку могу помислити да је истина.

Званична бошњачка политика сву одговорност за дешавања (злочине) у Сребреници из јула 1995.године пребацује на српску страну и на тим дешавањима иста на јако перфидан и лицимјеран начин „гради бошњачки национални идентитет“, те је Сребреница „постала колективна мисао“ у бошњачкој националној свијести. Нажалост Сребреница се као таква страшно малициозно политички и идеолошки експолоатише и умјесто да такав злочин буде основ на коме ће се градити мисао о ужасном злу које доноси рат , да се гради мисао о потреби да се спријечи рат и страдање за вијеке вијекова, и да се никада и никоме не понови слично искуство нажалост од Сребренице се ствара нешто је и самим муслиманима најмање потребно, а то је позив на додатну свађу и заваду, позив на самозатварање и самоизолацију од других, те се политички Бошњаци понашају попут Јевреја у смислу „на нама је учињено то и то, ми смо жртве и ми имамо право на то и то“.И што је јако лицимјерно никада и нико не поставља питање своје личне политичке одговорности, што му је као посљедица његове политике народ ужасно страдао и да ли као таква, са таквим ужасним посљедицама по народ, да ли таква политика уопште било чему вриједи, уколико није била способна или пак није жељела заштитити народ од тако ужасног страдања, као што је Сребреница из јула 1995. године.

 Ипак Сребреница из јула 1995.године није баш једноставна прича и „истина“ о Сребреници ће се још јако дуго утврђивати, јер ће бити потребно доста времена да званичне и владајуће политичке идеологије оду са власти и да се без страха јавно и мање или више истинито у хисториографији проговори у свему.

О Сребреници из јула 1995.године „своју истину“ у својим „пресудама“ је дао Хашки трибунал, али иста та „истина“ је према моме мишљењу недоречена, непотпуна, јер је суђено и „утврђивана је истина“ у односу на веома мали број актера дешавања и исти се односе искључиво на српску страну а такав приступ не даје „право свјетло“ на Сребреницу из јула 1995. године. Непосредни актери и извршиоци егзекуција (злочина) јесу суђени, али није се судило и онима који су својим политикама потицали на злочин или који су прижељкивали злочин или који су могли да спријече злочин, али га нису спријечили јер им је био у политичком интересу да исти не спријече, а ради остварења одређених политичких циљева.

Не спорим одговорност тадашње српске политике за злочин из јула 1995.године и о томе се навелико прича, о томе се бави Хашки трибунал, о томе „сав свијет бруји“, али мени заиста није јасно зашто се шути и о одговорности саме бошњачке политике и одговорности политике „међународне заједнице“ за дешавања из јула 1995. године.

Сама „међународна заједница“ је својим ауторитетом гарантовала да је Сребреница безбједна енклава и након тога дозволила покољ и злочине. Зашто? Зашто је „међународна заједница“ дозволила да се деси „Сребреница“? "Међународна заједница“ и НАТО пакт су ултимативно могли одвратити Младића да и не помисли да почини злочин. Ипак Ратко Младић је имао нечије одобрење, ако ништа добио је одобрење нечињењем саме „међународне заједнице“.

На питање зашто је „међународна заједница“ дозволила злочин у Сребреници је јако тешко или релативно лако дати одговор.Уколико „говорим језиком“ муслиманског фундаменталисте на то питање ћу сам себи дати „одговор“, а тај је да је то „међународна заједница“ урадила „само зато што смо муслимани“, јер нас не трпе као муслимане у Европи. Ако мало скренем на политички терен и на политичке циљеве онда могу доћи до закључка да је „међународној заједници“ одговарало да дође до таквог злочина након којег је мисао о политичкој слози Срба и муслимана немогућа мисија, а ради остварења своје доминације на нашим просторима (да би нас „стално бранили једне од других“), према опробаном „рецепту“ подијели, завади и владај. И још нешто, злочин у Сребреници је послужио као алиби НАТО пакту за војне ударе по српским снагама.

Сада долазим на терен политичке одговорности тадашње званичне бошњачке политике коју је персонифицирао Алија Изетбеговић. Постављам сам себи питање зашто Алија Изетбеговић, бошњачка политика и Армија РБиХ нису више учинили да се спаси Сребреница или барем да се спаси народ од покоља? Затим и сам Насер Орић зашто није нешто учинио да дође до попуштања напетости са Србима?

Одговор на питање о политичкој одговорности, политичким циљевима и могућим мотивима за недјеловање да се спаси народ Сребренице у погледу Алије Изетбеговића и тадашње официјелне бошњачке политике, могу наћи у њиховој упорној жељи да дође до војне интервенције „међународне заједнице“, тачније НАТО пакта против Срба и да се укине ембарго на наоружање Армији РБиХ, те да дође до деблокаде Сарајева. Јер како другачије објаснити чињеницу да Армија РБиХ, а посебно Тузлански (Други корпус) Армије РБиХ у вријеме дешавања злочина у Сребреници из јула 1995.године, није извео нити једну обимнију војну операцију према српским позицијама у циљу слабљења српског војног притиска на Сребреницу. Напротив тадашњи бошњачки војни и политички врх на челу са Алијом Изетбеговићем „извлачи“ Насера Орића из Сребренице (18.априла 1995.године, хеликоптером Армије РБиХ),смјењује га без образложења и држи у Тузли сво вријеме јула 1995.године. Зашто? У вези с тим и сам Насер Орић у књизи о Насеру Орићу аутора Авде Хусеиновића,  каже слиједеће:

„Највише ме разочарало што није постојала заинтересованост да се дође до било каквог плана деблокаде Сребренице, као што никада није покренута ниједна операција Другог корпуса Армије РБиХ, с циљем деблокаде Средњег Подриња. Ти који су командовали, они су мислили само на своја огњишта, само на своју улицу, своја села... Нису они ни салонски официри, да су били и салонски, било би неког ефекта. Проблем је што су само мислили да чувају своју авлију.

Исто као што сада ови наши политичари причају само о Сарајеву и мисле да је Босна и Херцеговина Сарајево. Није Сарајево БиХ.

...Био сам у Генералштабу када се крајем 1995. спремала та посљедња неуспјела деблокада Сарајева названа „Операција Т". Видио сам да то неће изаћи на добро. Сви су били некако сигурни у себе, као да ће Срби сами отићи без борбе са брда око Сарајева. 

Рахметли предсједник Изетбеговић ме питао шта мислим о плану деблокаде Сарајева. Рекао сам: „Предсједниче, на овај начин деблокада неће никада успјети." Тако је и било. Када је кренула та неуспјела деблокада Сарајева, знао сам да ће се Младић окомити на енклаве. То су знали и други. Тако је пролазило моје вријеме од изласка из Сребренице до почетка Младићеве офанзиве на Сребреницу у јулу 1995. године. Данас ми то вријеме изгледа као један кошмаран сан. Био сам командант без војске. Смијењен сам 29. маја 1995. године без образложења. 

Већ је Служба безбједности у Тузли кренула у хајку против мене. Рецимо, прочула се прича, која је опет пласирана из Сребренице, „како је мој коњ јео шећер, а да га народ није имао; па да је неко дијете рекло волио бих бити Насеров коњ, јер он увијек има шећера". Једном ме и рахметли Алија Изетбеговић упитао: „Јеси ли стварно хранио свог коња шећером, док борци нису имали чим засладити млијеко и чај?" 

Ја сам одговорио: „Јесам, а колико су горива, Предсједниче, потрошили Ваши команданти у Сарајеву, Тузли и Зеници возајући скупоцјене џипове? Мој коњ је морао јести шећер, јер је био једино превозно средство. Предсједниче, ми нисмо имали аутомобила. Наше линије, гдје смо се борили са Србима, удаљене су 10-30 километара од Сребренице, а рељеф је такав да само на коњу можеш доћи. Нема путева, нема возила, нема горива. Само на коњу можеш обићи линију.

Е сад, погледајте колико су поједини Ваши команданти у папучама"потрошили тона горива возајући се у Сарајеву и другим градовима, а многи од њих су једино четнике видјели у филму „Битка на Неретви". Само упоредите, то бар није тешко. Провјерите код неког ветеринара колико уопште један коњ смије појести шећера, не смије више од количине која може у шаку стати. Тај коњ је био једино превозно средство команданта дивизије." 

Након тога, Алија се насмијао, одмахнуо руком, одобрио је моју констатацију и видио сам да му је било неугодно што ми је поставио то питање."

Наведено ме као човјека наводи на закључак да никоме није било стало да се спаси народ Сребренице, јер да јесте не би се водила расправа колико је Насеров коњ појео шећера, већ би се настојао наћи начин како да се спаси народ.Значи никоме није било стало до народа па ни Алији Изетбеговићу јер да јесте нешто би предузео да се народ спаси.

У вези са претходно наведним неизоставно ми се намеће питање, зашто?

Тражећи одговор на питање зашто, исти ми се некако сам по себи намеће гледајући филм о Сребреници на линку:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RUuhSGnLvv8

Тај филм сам по себи много „говори“ и не треба много мудрости да се дође до одговора „зашто“?

Такође „истину о Сребреници“ могу наћи и јавним говорима и текстовима Хакије Мехољића и генерала Армије РБиХ Сефера Халиловића (у његовој књизи „Лукава стратегија“), на линковима:

http://www.youtube.com/watch?v=RYU3depBpKI

http://www.youtube.com/watch?v=T_Yg6PxpTTs

Даље интервјуу који је дао Хакија Мехољић на линку:

http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Hakija-Meholjic-

Srebrenicu-prodali-da-bi-Sarajevo-bilo-kanton/lat/38539.html

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:344332-Hakija-Meholjic-Srebrenicani-izdani

И да овај чланак завршимо ријечима Хакије Мехољића, цитирам:

- Код Алије смо били у септембру 1993. године, о томе зна и српска војска, а нисмо отишли тек тако, већ у организацији Унпрофора, хеликоптером. Због наше посете Изетбеговићу заустављена су, тада, била и борбена дејства око Сарајева. То је све сува истина, па сведочанства која сам дао, том и у другим приликама, док је Алија био жив су поуздана да поузданија не могу бити.

Мехољић никада неће заборавити, како каже, Изетбеговићеве речи, после уобичајеног поздрављања “како сте”, “како сте ви”, “ми смо добро”, “ја сам добро”, које му, и данас, после више од 18 година одзвањају у ушима:

Имам понуду од Клинтона да четници уђу у Сребреницу”,преноси Мехољић Алијине речи. Онда је додао да ће ‘четници’ поклати 5.000 муслимана и онда ће бити интервенција НАТО снага на српске снаге широм Босне и Херцеговине. Ја сам скочио и рекао му: “Ти си луд. Ти на клањање идеш, а ја не знам шта ће бити сутра са мном.” Знам да је непојмљиво што о овоме јавно говорим, претила ми је и опасност да будем убијен, али тако је било. Друга понуда од Алије била је замена Сребренице за Вогошћу, а у то време Харис Силајџић и Момчило Крајишник су цртали карту на сарајевском аеродрому, што смо касније сазнали. Рекли смо му да ми немамо право да одлучујемо, у име народа, ни о каквој замени територија.

Мехољић, који је сада службеник у општини Сребреница, каже да од истине ништа није лековитије, не схвата зашто она било коме смета, када ју је он саопштио знајући са каквим све ризицима може да буде суочен. У време ратних дејстава каже, није био у Сребреници, већ је дошао, како каже “после демилитаризације, када је проглашена за заштићену зону ОУН, и постао начелник Полицијске станице, у ком својству је и био код тадашњег свог председника”.

Чињеница је, чиста као сунце, да смо ми Сребреничани издани и од међународне заједнице и од Алије, што, међутим, не умањује одговорност оних који су починили стравичан злочин -прецизира Мехољић. - Да је Младић, тада, пустио тај народ, нема дилеме, за све нас би био херој. Мени су страдали готово сви моји најближи, ја нисам човек рата, ја сам свим срцем волео Југославију. Не волим ни трунчицу данас БиХ, колико сам волео Југославију. Знам да смо ми Срби, Хрвати и Муслимани један народ. Знам да су, током турског освајања, мењане вере. Знам да су то учинили и моји преци да ли милом или силом, не знам...

На крају, Хакија Мехољић је завршио овај чланак много боље него што бих то сам учинио, човјек је рекао све и паметном доста.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер