уторак, 15. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

О моћи и правди - хашке поуке

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
недеља, 02. децембар 2012.

Ослобађајућа пресуда коју је ових дана другостепено веће Хашког трибунала изрекло хрватским генералима Готовини и Маркачу, оптуженим за страдање и изгон стотина хиљада крајишких Срба током војне акције „Олуја“ августа 1995. године, шокирала је и скандализовала и онај део српске јавности за који се веровало да је ниједна вест пристигла с поменуте адресе, више не може изненадити. Снага уверења да су поједини злочини почињени током ратова за ex-југословенско територијално наслеђе толико крупни и непорециви да их као такве неће моћи игнорисати ни једна међународно-правосудна институција екстремно ниског правног и моралног кредибилитета, надјачала је, рекло би се, значај и тежину једноиподеценијског и у том смислу нимало обећавајућег српског  искуства у односима с њом. Хашки трибунал је, међутим, и у овом као и у претежном броју претходних случајева пред њега доспелих несрпских оптуженика, јасно демонстрирао преваленцију политичких над правним и моралним мотивима својих оснивача и финансијера. Тако је одлука да се новопридолазећи члан породице европских народа по сваку цену растерети хипотеке удружено-злочиначког предузимача, а тиме међународно-моралне одговорности лиши и кључни ванрегионални колаборант у његовом олујном „војно-редарственом подухвату“ над безмало четврт милиона својих суграђана српске националности, у завршници случаја Готовина-Маркач дала оно што је једино и могла дати – ослобађајућу пресуду по злу чувеном хрватском генералском двојцу. Утолико је председник Трибунала  и његовог Жалбеног већа Теодор Мерон у судијско-моралном смислу „пао“ као колатерална последица овог очекиваног акта још увек најмоћнијег играча у арени међународне политике, те људски разумљиве, али не увек и сазнајно продуктивне потребе да се кривица за непроцењиву моралну штету која је притом начињена једном, у овом случају српском народу, персонализује. А недуго потом пристигла истоветна, истина још увек првостепена, пресуда једном од твораца најмлађе западно-балканске “државе“, Рамушу Харадинају, само је потврдила у чијом рукама се, заправо, налази хашка „правда“ и по којим критеријумима је исте „деле“.

Но, колико су била нереална очекивања српске јавности од ових случајева, толикo је, чини се, неоснован и њен страх од могућности да се хашка „истина“ о скоријој регионалној прошлости, поготово након ових најновијих пресуда Трибунала, временом етаблира, или, прецизније говорећи, наметне као званична и обавезујућа, што је био кључни, иако никада јавно декларисани његов циљ. Није се то десило ни некадашњој нирнбершкој „истини“ о једној неупоредиво трауматичнијој страници новије, уз то светске историје, па нема озбиљних изгледа да се, упркос настојањима многих и локалних и глобалних политичких и параполитичких чинилаца, деси ни данашњој хашкој. Тим пре што су друштвене науке, укључив и историографију, у протеклих пола столећа узнапредовале у сваком, а поготово методичком погледу, остављајући све мање простора за оне који претендују на статус озбиљних и респективних истраживача, у овом случају скорије западнобалканске прошлости, и притом бивају спремни да у трагању за поузданом грађом за њену реконструкцију посегну за судским пресудама једне у толикој мери самокомпромитоване институције међународне „правде“.

Оно што ће већина тих пресуда, па и ове Готовини, Маркачу и Харадинају, на историографском плану, засигурно, бар на краћи рок производити, јесте нимало занемарљиво отежавање и поролонгирање пута тој, научној истини о трагичној западно-балканској завршници  протеклог столећа.  Не мање крупна препрека на том путу биће и тешко објашњив ентузијазам с којим су све српске постпетооктобарске политичке гарнитуре приступале сарадњи с Трибуналом, учвршћујући му сваком наредном испоруком оптужених готово сваком претходном, мање или више скандалозном пресудом некоме од њих, наново пољуљани кредибилитет и на тај начин драстично ограничавајући домашај и јавномњењског и научног оспоравања његове, низ година уназад очигледне антисрпске оријентације. Но, то већ није проблем из домена међународне политике и међународне етике, већ квалитета и начина селекције домаћих политичких елита и њихове, више од једне деценије дуге праксе „заштите“ националних и државних интереса, за какву би се тешко могао наћи упоредив пример у новијој политичкој историји света.

А када је реч о међунационалном помирењу као евентуалном учинку деловања Трибунала, у њега, чини се, никада нико озбиљан није ни веровао. Ратови се, уосталом, ни не окончавају како би се сукобљене стране помириле, иако оне то у постратном периоду, пре или касније и бар на неко време, углавном учине. По окончању сукоба, наиме, много височије позиционирано на агенди националних циљева је, као што и хрватски и косметско-албански случај потврђују, очување онога што је ратом стечено и декриминализација начина на који је то учињено. Помирење донедавно зараћених народа, ако и када до њега дође, пре је исход компромисерске и конформистичке природе људског живота као таквог, него спољашњих, понајмање судских интервенција у његове токове. У конкретном случају, та, хашка интервенција у међунационалне односе на просторима Западног Балкана, размерама своје неправедности могла би створити више претпоставки за обнављање сукоба у ближој или даљој будућности, за неко ново, локална историја подучава – готово закономерно ратно, поравнавање рачуна из недавне прошлости, него за стабилан и трајан мир у једном разореном и крвљу пренатопљеном региону.

И најзад, ако би српска страна у ратовима за ex-југословенско територијално наслеђе из њиховог хашког епилога могла извући ишта корисно по себе и своју колективну будућност, то је коначно примање к знању једног древног наука на који је по окончању Другог светског рата подсетио Винстон Черчил. Сазнавши да је војни суд у Нирнбергу дванаесторицу најближих Хитлерових сарадника осудио на смрт, овај знаменити Енглез се свом блиском официру и доцнијем првом генералном секретару НАТО-а, Хестингсу Измеју, обратио речима: “Дакле, уколико уђете у рат, од пресудног је значаја да га добијете. Изгубите ли, могли бисте се наћи у знатним неприликама.“ За мале народе, овај драгоцени увид би морао имати и један не мање важан appendix – уколико на својој страни немате моћног савезника, бар донекле моћнијег од оног којег је себи обезбедио ваш противник, у рат, ма колико оправданим вам се чинили разлози за њега, немојте ни улазити.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер