понедељак, 26. фебруар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Новогодишње поруке амбасадора Скота - Срби немају чему добром да се надају
Коментар дана

Новогодишње поруке амбасадора Скота - Срби немају чему добром да се надају

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
недеља, 14. јануар 2018.

Сваки јавни иступ високих представникa још увек најмоћније државе савременог света предмет је наглашеног интересовања оних којима се њени опуномоћеници различитим поводима обраћају. Када су адресати њихових порука држава и народ који су у протеклих две и по деценије насилне разградње социјалистичке Југославије били објекти интензивног и дубоког америчког политичког непријатељства, које је крајем деведесетих кулминирало вишемесечном оружаном агресијом, те поруке се ослушкују  са додатном пажњом и  усредсређеношћу. Тако су у овдашњој политички заинтересованој јавности пропраћене и оне које јој је у свом новогодишњем интервјуу за београдски Блиц упутио амерички амбасадор у Србији Кајл Скот.

Мноштво је утисака које ово новинарско штиво оставља на своје читаоце. Један од њих, ипак, превасходи све остале –  одлучност са којом Империја, јер Скот се Србима поткрај протекле године обраћа у њено име,  истрајава на својој интерпретацији скорије западнобалканске прошлости и сопствене улоге у креирању њеног трагичног и крвавог салда.

Најмање су, рекло би се, два мотива за речену интерпретаторску истрајност: први, мање значајан, је потреба да се скине са себе претешки терет саодговорности за ратно државно-територијално прекомпоновање простора некадашње, "велике" јужнословенске државе, и други, значајнији, да се доврши и фиксира нова, на њеним развалинама настала геополитичка архитектура овог дела Европе. Дотична интерпретација, наиме, треба да послужи као морално-политичка арматура те чудовишне и дубоко неправедне "грађевине", односно да онемогући њено урушавање након којег би уследило настајање неке друге и, за очекивати је, бар мало другачије, саобразније потребама и интересима најбројнијег, a досадашњом поделом постјугословенских геополитичких "карата" највише оштећеног народа у региону.  

Томе би, међутим, морало да претходи једно друго и другачије, објективније и поузданије тумачење драматичног краја западно-балканског двадесетог столећа чије настајање управо стога треба на све расположиве начине запречавати. "Moj посао је да наставим у том правцу и дам свој допринос", рећи ће Скот без имало устезања у свом интервјуу.

А ако се једнога дана, а засигурно хоће, дефинитивно уобличи и наметне то алтернативно и веродостојније глобално виђење скорије регионалне прошлости и у потпуности девалвира и маргинализује ово Империјино, то ће се, рачуна се, десити исувише касно да би онемогућило да се у међувремену стабилизује и осигура на Империјином формирани државно-територијални лик овог парчета европског континента. Евентуални губитак интерпретаторског кредибилитета Империје који би због тога могао да уследи није, очигледно, нешто због чега би се узмакло у овој ствари, јер је реч о субјекту међународне политике који  никакав, па ни интерпретаторски глобални кредибилитет, заправо, одавно нема, те га стога, јасно је, не може ни изгубити. А и да може, ту врсту губитака Империја, сумње нема, сматра много мање значајном од оног геополитичког до којег би дошло у случају да иста свој интерпретаторски имприматур добровољно препусти неком другом, истинољубивијем и поузданијем тумачу.

Ерго, прекрајања граница на Западном Балкану, упозорава се имплицитно и са поменуте, србијанске а америчке политичке адресе којој је најтиражнији овдашњи таблоид уступио своје празничне странице, неће бити, јер управо овакве каквима су исцртаване у протеклих две и по деценије понајвећма конвенирају геополитичким интересима Империје и неколико њених западноевропских политичких сателита. Стога су, "пријатељски" упозорава Скот, безизгледне наде српског народа и његових политичких вођа да би новоизабрани амерички председник могао бити весник промене њене спољне политике према овом делу Европе.

Другим речима,  онај међу регионалним народима који није имао среће да му се политичка стремљења, жеље и потребе преклопе са Империјиним, може и надаље рачунати само са могућношћу да у тишини своје оробљене националне "куће" оплакује своју злу политичку судбину и, настојећи да што пре заборави на њу, како му уочи новог лета "топло" препоручује Његова екселенција, поглед усмери ка светлој, евроатлантској будућности.

Уосталом, понавља Скот Србима већ добро знани наратив чију горку пилулу "гутају" дуже од две деценије, у ЕУ– рају границе ће бити од врло малог, ако уопште иодкаквог значаја, али само када је посреди србијанска, нетом развргнута; на неповредивости свих осталих насталих на политичкој мапи на којој се до пре четврт века простирала друга по реду државна заједница Јужних Словена Империја ће радити са истим оним ентузијазмом са којим је, заједно са својим западноевропским савезницима, својевремено ништила границу државе из чије политичке утробе су оне прве промолиле своју државотворну главу.

А народ чију државну границу је признавањем самопроглашене косметске независности поништила петнаестак година доцније и на тој својој одлуци истрајава све до данас, Империја ће, пак, цинично, како то и Скот овом приликом чини, уверавати да је комад свете му и управо отете земље на којем је настало све оно што га чини оним што јесте и што је кроз векове био, а о чему сведочи сваки њен педаљ, било његово само у митској му свести. Више, међутим, не би смело да буде чак ни у њој, јер је оно за САД и остале чланице "међународне заједнице" које су признале његову самосталност, одавно независна држава, генерацијама, како нас амбасадор отрежњујуће подсети  у свом интервјуу, "насељена већински албанским становништвом које је у једном тренутку проценило да Београд не излази у сусрет његовим потребама".

***

Изван Империјине визуре, дакле, остаје, јер остати мора да би се бизарни интерпретацијски конструкт некако одржао на својим танким и климавим ногама, да су и Срби у неким деловима новонасталих западнобалканских држава представљали већинско становништво које је у једном тренутку проценило да тамошња Метропола, како би Скот рекао, "не излази у сусрет његовим потребама"; за ту процену, међутим, нису попут Албанаца на Космету, награђени још једном државом на тлу југоисточне Европе, већ су због ње били принуђени да под "теписима" бомби које је одобрила управо тадашња Империјина администрација, напусте своја вековна станишта, без много изгледа да се на њих икада у знатнијој мери врате, макар и као Метрополи лојални грађани.

У неким другим, најјужнијим деловима некадашње заједничке државе, међународно-правно субјективизованим такође уз претежну Империјину подршку, Срби су упркос снажним асимилаторским налетима успели да очувају своју етничку супстанцу на нивоу од око једне трећине укупнe популацијe која их насељава и данас се очајнички боре за очување националне самобитности и за политичку заступљеност која би то очување као такво у будућности осигуравала.

И најзад, на просторима некадашње централне југословенске републике на којима је, уз позамашну цену, изборио снажнију политичку артикулацију свог вишевековног присуства у форми засебног ентитета ("Република Српска"), српски народ се већ дуже време суочава са озбиљном опасношћу од губитка крвљу стеченога, односно његовог утапања у државно тело унитарно конципиране БиХ на којој као таквој најупорније настоји управо држава чији високи представник му се на прагу нове године обратио са страница популарног Блица.

А да ли ће, упркос свему наведеноме, до историјског помирења између ње и српског народа доћи, зависи, подвлачи у црнохуморном тону Скот, само од њега и његове спремности да направи "историјски заокрет" од мрачне прошлости ка ономе што га чека на крају његовог дугог и трновитог, али плодоносног евроатлантског пута.

***

Сваки мир, па и онај праведни, подучава историја, јесте нека, мања или већа етаблирана неједнакост, која је као таква претпоставка за обнављање сукоба у ближој или даљој будућности. Неправедан мир, какав је онај успостављен након ратова за екс-југословенско територијално наслеђе углавном под Империјином "миротворачком" палицом, није, пак, нити може бити, ништа друго до сет таквих претпоставки и као такав сигуран је залог неког новог и јамачно крвавог поравнавања међунационалних "рачуна" на Западном Балкану.

На тој "тврдој" и суморној чињеници, нажалост, мало шта може да промени  Скотов "утешитељски" напутак да при распаду сваке велике државне заједнице – пример који он наводи у свом интервјуу је, by the way, пример царевине, а не федералне државе каква је била друга Југославија чији конститутивни делови су у њу ушли својом вољом – неки народи добију, а неки, напросто, изгубе.

Ауторка је филозоф и политиколог, научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер