Nevažna poseta

Hrvatski novinar, Domagoj Margetić je sa još par kolega, početkom novembra prošle godine podneo krivičnu prijavu protiv Mladena Bajića, glavnog tužioca u Državnom tužilaštvu Republike Hrvatske[1]. Po navodima prijave, Mladen Bajić je u svojstvu zamenika Vojnog tužilaštva u Splitu, određivao ko će od srpskih civila biti priveden i pritvoren u ozloglašeni zatvor „Lora“, te da su ti ljudi kasnije bili mučeni ili likvidirani, a da je Bajić za sve ovo znao, i tome na izvestan način svojim (ne)postupanjem doprineo.

Budući da je krivična prijava podneta i Tužilaštvu u Hagu, i Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije, očekivalo se da će međunarodne institucije, makar poluzvanično, skrenuti pažnju političkom vrhu R. Hrvatske, da je vreme da Mladen Bajić oseti čari penzionerskog života. Međutim, haški tužioci su prijavu odbacili, uz obrazloženje da se nova procesuiranja ne otvaraju, zbog mandata koji ubrzo ističe haškom tribunalu. Vladimir Vukčević je bio nešto zbunjeniji, pa je primljenu prijavu prosledio, nikom drugom do, Mladenu Bajiću. Ponovo briljantno!!!

Tek, nakon što je Bajić primio krivičnu prijavu protiv samoga sebe, sazvao je kolegijum institucije kojom upravlja. Potom je izašao da popije kafu da ne bi uticao na nepristrasnost potčinjenih kolega, a dok se on sladio vrelim napitkom, kolegijum Državnog tužilaštva Hrvatske je doneo odluku da se predmet preda na postupanje Županijskom državnom tužilaštvu u Zagrebu, sve zajedno „sa uputstvom da se donese rešenje o odbacivanju“[2]. Pretpostavljam da se kolegijum posle sastanka tako slatko ismejao „glupim Srbima“ da je ovaj krivično-proceduralni događaj nedeljama prepričavan u prostorijama tužilaštva.

Zašto ovoliki uvod o Mladenu Bajiću, pita nestrpljivi čitalac?

Zbog toga što predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske predali 22. 09. 2011. godine državnom tužiocu Hrvatske Mladenu Bajiću dokumentaciju na 8.500 hiljada stranica o zločinima koje je Hrvatska vojska počinila nad Srbima na području zapadnokrajiških i posavskih opština[3].

I sve bi to bilo za pohvalu, da je Mladen Bajić navedenu posetu shvatio ozbiljno, makar koliko i neuspeh košarkaša R. Hrvatske na proteklom evropskom prvenstvu u košarci.

Naime, na dan dok pišem ovaj tekst, odnosno 25. 09. 2011. godine, u tačno 16.20 časova, posećujem veb stranicu tužilaštva u kome Bajić šefuje, i to na zvaničnoj veb adresi

http://www.dorh.hr/Default.aspx ali tamo nema ni traga o poseti naših logoraša i njihovim zahtevima.

Ko ne veruje neka sam proveri. Na citiranoj strani nalazi se sve što je bitno za Mladena Bajića, odnosno i poseta slovenačkih tužilaca od 20.09.2011. godine, i posebno obaveštenje državno-tužilačkog saveta R. Hrvatske upravo od dana 22.09.2011. godine, ali od Srba logoraša ni traga.

Možda je 8.500 strana dokaza o zločinima malo? Možda se Mladenu Bajiću nije dopao ton donosilaca tog materijala, koji posledljih 20 godina uglavnom sanjaju „Loru“ i njene islednike?

Hajde da se kladimo da je Bajiću od strane, pre svega nemačkih, prijatelja savetovano da ovu delegaciju mučenih i zatvaranih ljudi primi (zarad EU slavlja koje se priprema za dve godine), ali da se toj poseti ne pridaje nikakav značaj. Ovu prijateljsku poruku su shvatili i hrvatski mediji, pa gotovo nijedan ozbiljan medij nije preneo Mladenov sastanak sa bivšim i privremenim stanovnicima hrvatskih i drugih kazamata.

Razumem ja da hrvatski novinari nisu imali želju da se bave ovim pitanjem, ali bilo kakvo odsustvo sluha u medijima u R. Srbiji za navedenu temu svakako čudi i ljuti. Zar je moguće da je našim novinama bitniji emotivni status neke pevačice, ili pak duhovni potencijal njene koleginice?

Kada je sredinom ovde godine, u BiH uhapšen veliki javni delatnik i predstavnik Srba iz Krajine Mile Dakić, da bi nešto potom on bio izručen Hrvatskoj, medijski muk kojim je praćeno njegovo hapšenje mogao se „pravdati“ iznenađenjem, možda i nadom da do izručenja Hrvatskoj ipak neće doći. Sada je sasvim jasno da ćutanje „naših“ medija i javnih radnika nije slučajno, već dogovoreno i smišljeno još 1. aprila ove godine na lepom, plavom Dunavu.

Toga dana je, setićemo se, predsednik Srbije ugostio premijere Hrvatske i Slovenije u Smederevu, a tri dana kasnije je MUP Srbije na graničnom prelazu prema BiH uhapsio Božidara Vučurevića po poternici koju je za njim raspisalo, zamislite, upravo Vojno tužilaštvo u Splitu, čiji je zaposleni u kritičnom periodu (1992-1995. godine) bio, više puta pomenuti, Mladen Bajić.

Još tada u aprilu se šaputalo, da je Tadić svojoj drugarici Jadranki obećao nešto u smislu dobrosusedstva, pa je tako za žrtvu tog idiličnog komšijskog života izabran Vučurević, koji je granični prelaz Karakaj na kome je uhapšen, pre lišenja slobode prešao najmanje 200 puta, i to dok je sporna „tjeralica“ već bila aktivna.

Božidar Vučurević je posle gotovo dva meseca tamnovanja koje mu je određeno od strane nenadležnog Višeg suda u Šapcu, pušten da odluku o izručenju čeka na slobodi. Budući da je za smederevski dogovor i sam ubrzo saznao, lako mu je bilo da odluči da se u rodno Trebinje vrati preko nekog od nezvaničnih (alternativnih) prelaza, i tako prekrši Tadićevo obećanje dato Jadranki Kosor.

Jasno je da se ponovo prepliću politika, pravo i srpska neorganizovanost i lakomislenost, ali da učinimo toliko grešaka u oblasti suđenja za ratne zločine, to je već majstorstvo.

Obećao sam sebi da neću biti ličan, ali napisaću da je među materijalima, koje je predsednik saveza Logoraša RS Branislav Dukić predao Bajiću, i deo dokumentacije o stradalim civilima iz rodnog mesta moje majke, Mrkonjić Grada.

Napomenuću čitaocu da je u Mrkonjić Gradu, nakon završetka rata, i nakon što je ovaj gradić vraćen teritorijalnu nadležnost Republike Srpske, pronađena velika masovna grobnica, sa 181 telom, među kojima je bilo devet vojnika, dok su ostali ubijeni bili žene i deca. Za zločine se sumnjiče pripadnici regularnih snaga Republike Hrvatske.

Znam da Mladen Bajić, glavni tužilac Republike Hrvatske do ulaska svoje države u EU, neće ni pogledati materijale koji su mu predali srpski logoraši.

Isto tako znam da će ta dokumentacija odmah po okončanju slavlja 1. jula 2013. godine, biti uredno „zavedena“ u mašini za uništavanje papira.

(Autor je stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba)

[3] http://www.glassrpske.com/vijest/3/drustvo/63771/cir/Logorasi-predali-dokaze-o-zlocinima-nad-Srbima.html