Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Knez Pavle Karađorđević i pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Knez Pavle Karađorđević i pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu

PDF Štampa El. pošta
Vladislav B. Sotirović   
nedelja, 18. decembar 2011.

Povodom sudske rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića (14. 12. 2011. g.) kojom se poništava odluka (titoističke) Državne komisije iz septembra 1945. o proglašenju kneza Pavla Karađorđevića za „zločinca“, između ostalog i zato što je uveo Jugoslaviju u Trojni pakt marta 1941, želeli bismo da iznesemo neka naša zapažanja u cilju razbijanja predrasuda i stereotipa o tzv. „martovskim događanjima“ 1941.

Nakon brze kapitulacije Francuske juna 1940, u ratu protiv austrougarskog kaplara ostala je još samo Velika Britanija sa, bar je tada tako izgledalo, malim šansama da ga dobije a mnogo većim da sklopi ponižavajući mir. Stoga nije ni čudo što su britanski političari i diplomate pokušavali da svim sredstvima, uključujući i vojne udare, uvuku bilo koju neutralnu zemlju u rat na svoju stranu radi konačne pobede nad Hitlerovom Nemačkom.

Tako se na udaru britanske diplomatije u proleće 1941. g. našla i Kraljevina Jugoslavija, kojom je privremeno (od ubistva kralja Aleksandra pa do skorašnjeg punoletstva kraljevića Petra Drugog) upravljao regent knez Pavle Karađorđević. Nakon nemačkog anšlusa Austrije 1938. g., italijanske okupacije Albanije aprila 1939. g., pristupanja Rumunije i Bugarske Trojnom paktu – u kome je već bila i Mađarska (1940/1941. g.) – Kraljevina Jugoslavija nije imala zajedničku granicu sa Silama osovine još jedino na potezu sa Kraljevinom Grčkom. Uzimajući u obzir, pored ovog spoljnopolitičkog faktora, i tradicionalni hrvatski separatizam, knez Pavle se marta meseca 1941. g. našao u velikoj psihološko-političko-patriotskoj dilemi kako odoleti Hitlerovim diplomatskim pritiscima ali i konkretnim političkim ponudama za potpisivanje pristupa Jugoslavije Trojnom paktu. Hitleru se i te kako žurilo zbog realizacije plana „Barbarose“ tako da jugoslovenska strana nije mogla da razvlači vreme u nedogled a potencijalno hrvatsko izdajstvo u slučaju Hitlerove invazije na Kraljevinu Jugoslaviju bio je glavni adut Berlina u pregovorima sa Beogradom.

Sam knez Pavle, kao i politički establišment Kraljevine Jugoslavije, tog se proleća 1941. g. mogao jedino osloniti na, eventualnu konkretnu i brzu, pomoć Velike Britanije – koja jeste u tom trenutku gubila rat ali ga nije još uvek i izgubila, a u odnosu na Treći rajh je imala daleko veće ekonomske i ljudske resurse uzimajući u obzir britansko prekomorsko kolonijalno carstvo. Treba uzeti u obzir i faktor SAD-a, koje su takođe mogle ući u rat protiv Nemačke. Međutim, Kraljevini je bila potrebna konkretna i brza vojna pomoć – kako bi odbijanjem potpisivanja savezništva sa Hitlerom eventualno odvratila austrougarskog kaplara od napada na Jugoslaviju. Knez Pavle je, inače, bio veliki anglofil i po obrazovanju i po manirima. Sticao se utisak da bi Knez pre abdicirao nego okrenuo Britaniji leđa, a i sam Hitler ga je držao za britansku marionetu na Balkanu. Britanski kralj DŽordž Šesti mu je bio rođak što je naravno učvršćivalo savezništvo sa Londonom.

Pored faktora moguće i vrlo verovatne izdaje Hrvata moralo se u slučaju Hitlerovog napada na Jugoslaviju (tj. nepotpisivanja pristupa Trojnom paktu), ozbiljno voditi računa i o komunističkoj petoj koloni u zemlji – s obzirom da su nacisti i komunisti od 23. avgusta 1939. g. (kada je potpisan Ribentrop-Molotovljev sporazum) bili ne samo prijatelji već i direktni saveznici. S toga je u decembru 1940. g. general Milan Nedić, ministar vojni, pripremio naredbu o otvaranju šest koncentracionih logora za komuniste na raznim mestima u Srbiji, u slučaju potrebe i ukoliko Kraljevina reši da se suprotstavi Hitleru. U tom kontekstu je i Nedićev predlog da grad i luku Solun zauzme vojska Kraljevine Jugoslavije pre nego što u njega uđu italijanski vojnici nakon Musolinijeve agresije na Grčku novembra 1940. Ukoliko se izgubi Solun, eventualna britanska vojna pomoć Jugoslaviji pred Hitlerovu invaziju bila bi nemoguća. Ispostavilo se da ova predostrožnost nije bila potrebna jer su Grci uspešno ratovali protiv Italijana (čak su ušli i u Albaniju iz koje je italijanska invazija na Grčku i počela), ali je sa druge strane i bilo kakva konkretna pomoć Britanaca Jugoslaviji izostala. Što se tiče Nedićevog plana o konclagerima za komuniste, on je ubrzo bio otkriven od strane komunističke krtice u redovima vlade. Radilo se o mladom oficiru Živadinu Simiću koji je službovao u Ministarstvu rata. On je predao prepis ovog dokumenta na dve stranice jednom njemu nepoznatom „vrlo važnom drugu“ – za koga je tek kasnije ustanovio da je bio još jedan (pored Hitlera) austrougarski kaplar – Josipu Brozu Titu. Prepis dokumenta je ubrzo od strane komunista umnožen i razdeljen po Beogradu od kuće do kuće, tako da se plan o rezervatizaciji crvene pete kolone nije mogao sprovesti.

Za Hitlera je bilo od krucijalne važnosti da pre napada na SSSR reši pitanje Jugoslavije i Grčke, verujući da Velika Britanija – koja mu je objavila rat (zajedno sa Francuskom) – neće sklopiti mir sve dok postoji Sovjetski Savez u Hitlerovoj zaleđini (bez obzira na sporazum između Moskve i Berlina za koji je London držao da je neiskren, rovit i iznuđen silom spoljnopolitičkih neprilika). Međutim, za „Barbarosu“ je Rajhu bilo potrebno da ima pacifikovan Balkan a jedine još nepouzdane države na Balkanu su bile Jugoslavija, sa Srbima kao tradicionalnim nemačkim neprijateljima, i Grčka, u koju se Musolini samoinicijativno nespretno upetljao kao osvetu za Hitlerov anšlus Austrije (13. mart 1938. g.) za koji ga Berlin nije obavestio. Ubrzo se ispostavilo da se Duče ne može sam izvući iz grčke salate. Britanska vojska je u kontinentalnoj Evropi uspešno još uvek ratovala samo u Grčkoj, tako da bi vojno-politička eliminacija Grčke i Jugoslavije, kao potencijalnog britanskog saveznika, krajnje destimulativno delovala na London. Stoga je Hitler prebacio u Bugarsku sedam svojih divizija a od kneza Pavla tražio da mu dozvoli prelaz šest divizija preko Jugoslavije na grčki front. Do konačnog „oči u oči“ raspleta situacije sa Jugoslavijom je došlo 1. marta 1941, kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu Berhtesgardenu. Tom prilikom, u krajnje neugodnom razgovoru za Kneza, bilo mu je rečeno da će, nakon izbacivanja britanskih snaga iz Grčke, Nemačka na leto napasti SSSR i uništiti boljševizam. Ono što je do sada jugoslovenska (i komunistička i emigrantska) istoriografija uglavnom prećutkivala – svesno ili ne – jeste Hitlerova principijelna ponuda knezu Pavlu da neko iz kuće Karađorđevića nakon sloma boljševizma postane ruski car (Vladimir Dedijer, Tito Speaks, str. 130). Naravno da je nemački diktator ciljao upravo na kneza Pavla, kome je mandat regenstva isticao 6. septembra te 1941. g. (jer je tada kraljević Petar Drugi punio 18 godina, tj. postajao punoletan i punopravan Kralj Jugoslavije).

Da se ne bi stekao pogrešan utisak mora se napomenuti da ova Hitlerova „carska“ ponuda nije krucijalno uticala na odluku kneza Pavla i regentske vlade Kraljevine Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu 25. marta 1941. g. Pored činjenice da je sama ponuda bila više imaginarna nego realna – i to od čoveka koji još rat na Istoku nije ni započeo i to bez prethodnog završetka rata na Zapadu – sedenje na ruskom carskom prestolu uz naci-nemački patronat i ne bi bilo baš neko uživanje a o moralnoj strani ovog čina i da ne govorimo. Ono što je konačno prelomilo kneza Pavla se zvalo “realpolitik”. Naime, knez kao probritanski političar u Jugoslaviji se prvo obratio britanskim diplomatskim krugovima u Beogradu i Londonu, apelujući na pomoć i zaštitu. Međutim, Britanci tada nisu nudili baš nikakvu vojnu pomoć, niti u ljudstvu niti u tehnici i materijalu (za razliku od grčkog slučaja) a tražili su od Jugoslavije da se maksimalno vojno angažuje u direktnom ratu protiv Trećeg rajha (od koga su u tom trenutku i sami Britanci gubili rat), uz obećanje da će Jugosloveni nakon britanske pobede biti adekvatno nagrađeni.

Uz istorijsko, ne tako davno, iskustvo iz Prvog svetskog rata kako su Britanci kao formalni „saveznici“ pomagali Srbiju i srpsku vojsku, a imajući od Hitlera konkretnu ponudu uslova pod kojima Kraljevina pristupa Trojnom paktu, neodlazak u Beč 25. marta značio bi nacionalno i državno samoubistvo. Sam knez Pavle se, uoči pregovora sa Hitlerom, plašio da će London arogantno zahtevati od Jugoslavije i formalnu javnu deklaraciju o prijateljstvu sa Britanijom što bi sigurno dodatno iritiralo firera a Kraljevini ne bi donelo ništa dobro. Pored toga, konkretna britanska pomoć nije bila čak ni na horizontu a sa Nemačkom je Jugoslavija imala zajedničku granicu nakon anšlusa Austrije. Kako će se Hrvati i komunisti boriti protiv Nemačke bilo je svima jasno, uz opasku da je i po pitanju naoružanja i po pitanju opreme Jugoslavija bila apsolutno nespremna za rat i protiv daleko slabijeg protivnika a ne Hitlerove Nemačke – koja je pre manje od godinu dana pregazila Francusku (maj-juni 1940). Dakle, Britanci su računali prevashodno na srpskog vojnika – koji je na frontu protiv nemačke Luftvafe i pancer divizija Vermahta (koje su paradirale Šanzelizeom i ispod Trijumfalne kapije u Parizu) morao da izdrži što duže. Vinston Čerčil je 12. januara 1941. g. to jasno stavio do znanja knezu Pavlu preko britanskog poslanika u Beogradu koji je regenta izvestio da za London jugoslovenska neutralnost više nije dovoljna. Razlika između Hitlerovih i Čerčilovih zahteva Jugoslaviji je shodno tome bila ogromna: Hitler je tražio samo neutralnost i sporazum o nenapadanju dok je britanski premijer zahtevao borbu.

Kakve su bile šanse Jugoslavije u ratu sa Nemačkom izložio je jasno i glasno novi ministar vojni general Pešić (inače antinemački nastrojen i čiji su izbor pozdravili Britanci) na sednici Krunskog saveta (izvršni komitet vlade) 6. marta 1941. g. Tom prilikom je general Pešić istakao da će, u slučaju rata, Nemci brzo zauzeti čitav sever zemlje sa Beogradom, Zagrebom i Ljubljanom, pa bi se u tom slučaju vojska Kraljevine morala povući u hercegbosanske planine gde bi mogla da izdrži bez dovoljno oružja, municije i hrane do šest nedelja pre konačne kapitulacije. Shodno ovakvom stanju stvari, sutradan 7. marta je premijer Dragiša Cvetković nemačkom poslaniku u Beogradu uručio sledeće zahteve Jugoslavije (verujući da su jugoslovenski zahtevi išli dalje od onoga što je Hitler bio spreman u tom trenutku da prihvati) pre potpisivanja pristupa Trojnom paktu (tj. iste one koje je i knez Pavle tražio od firera 1. marta):

·         Poštovaće se politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije,

·         Od Kraljevine Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prolaz ili transport trupa kroz zemlju za vreme trajanja rata, i

·         Interes Kraljevine Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom političke reorganizacije Evrope nakon rata.

Ono što su potpisali Ribentrop i Cvetković u hotelu Belveder u Beču 25. marta 1941. g. može se smatrati maksimalnim uspehom faktički srpske diplomatije u vrtlogu Drugog svetskog rata. Ono što je nemačka strana potpisala (a prineo na potpis Ivo Andrić) bilo je upravo ono što su knez i premijer i tražili od Berlina nadajući se da takve zahteve Hitler neće prihvatiti – pa bi se tako pregovarački proces i dalje produžavao, do ako je moguće, u nedogled:

·        „Povodom današnjeg pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije bez ikakvog vremenskog ograničenja“,

·        „...vlade Sila osovine neće tokom ovog rata od Jugoslavije tražiti da dozvoli transport trupa preko jugoslovenske države ili kroz njenu teritoriju“, i

·        „Italija i Nemačka uveravaju vladu Jugoslavije da u vezi sa vojnom situacijom one ne žele da upućuju bilo kakve zahteve za vojnu pomoć“.

Nemci, međutim, nisu ispunili samo jedan zahtev Beograda: stavka druga (o tranzitu) je morala da ostane tajna pa je jugoslovenske novine nisu ni objavile. Berlin je tražio tajnost ove stavke da ne bi razbesneo Sofiju, Bukurešt i Budimpeštu jer Bugarska, Rumunija i Mađarska ovako veliku privilegiju kao Jugoslavija nisu imale u svojim sporazumima sa Berlinom. Jedini koji nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem situacije bili su Britanci, jer su jedino oni bili realni gubitnici. Stoga se po, već unapred razrađenim, rezervnim planovima Londona pristupilo realizaciji varijante državnog udara, tj. vojnog puča, u Beogradu kako bi se na vlast doveli krajnje poslušni britanski trabanti – slično kao što su Nemci uradili sa Lenjinom 1917. – koga su poslali iz Švajcarske za Petrograd da preuzme vlast i zbaci prevratničku vladu Kerenskog koja nije htela da potpiše separatni mir sa Drugim rajhom. Glavni britanski marioneta koji je organizovao puč u noći 26/27. marta je bio brigadni general jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Borivoje Mirković. Demonstracije od 27. marta su bile apsolutno spontane jer je narod mislio da se stvarno radi o izdaji (s obzirom da nisu sve tačke sporazuma objavljene javnosti i s obzirom da se neosnovano nadao britanskoj pomoći), tako da o posleratnoj titoističkoj propagandi da su demonstracije organizovali komunisti nema ni govora iz dva razloga:

·        snaga, uticaj i broj komunista su bili mali da bi animirali veliku masu, i

·        Staljinova direktiva svim komunističkim partijama u Evropi nakon sporazuma sa Hitlerom od 23. avgusta 1939. g. je bila jasna i obavezujuća: striktno se prekidaju sve antinemačke aktivnosti.

Nije teško zaključiti i da je paljenje nemačke zastave na zgradi Turističkog ureda Nemačke u Beogradu bila dobro smišljena provokacija nekog Mirkovićevog demonstranta kako bi se dao jasan izgovor Hitleru da napadne Jugoslaviju i tako razvuče svoje vojne trupe u dubinu Balkana. Šta će biti nakon napada na Jugoslaviju i poraza kraljevske vojske dobro su znali svi vodeći srpski političari – komadanje zemlje sa stvaranjem velike hrvatske države u kojoj će Srbi biti stavljeni van zakona.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner