петак, 22. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Кардељ наложио изолацију - Исповест Титове удовице (8)
Истина и помирење на ex-YU просторима

Кардељ наложио изолацију - Исповест Титове удовице (8)

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Динић   
четвртак, 20. јун 2013.

Није тешко одгонетнути ко би могао бити аутор идеје да се Јованка Броз изолује од свог супруга и из средине у којој се кретала.

Као и за многа друга решења, и овде је дух Едварда Кардеља, творца самоуправног система, дошао до пуног изражаја. Учествујући у једној од расправа, које су имале задатак да партијским средствима “укроте горопад” звану Јованка, он је рекао:

- Знате, ако је Јованка Броз омогућила да се из вана делује према Титу, онда је она болестан човек, који је до те мере болестан, да постаје директно опасан за Тита. Морам да кажем да је створен један систем изолације Тита од његове политичке околине. Јер, рецимо, мени никад није било теже доћи до Тита него што је сада. Ја сам раније могао да само окренем телефон, да кажем: “Здраво, имаш ли времена, када да се нађемо...” Сада је то цела процедура.

Пошто је проценио да Јованка сигурно неће прихватити извештај Комисије, чије је формирање, како је рекао, иницирао Тито, Кардељ је дао практично решење:

- Ма шта се закључило, то неће имати ефекта на понашање Јованке Броз. Мислим да она то не може разумети. Напротив, бојим се да све то - по извештају ове комисије - она неће прихватити, него ће бити још више разјарена у својим реакцијама. Сада су ствари отишле толико далеко да би Јованку Броз требало потпуно изоловати. Значи, требало би, у договору са другом Титом, створити услове да људи који раде у резиденцијама могу да кажу: “Извините, ја не могу с вама о томе расправљати, ја имам другачија наређења”. То исто требало би осигурати и лекарима, да у свако доба могу да кажу:

“Извините, то је наш, а не ваш посао. Ми смо за то одговорни и ми морамо да радимо оно што сматрамо да по нашој лекарској савести треба да радимо”.

Као стари теоретичар, Кардељ је одмах анализирао последице свога предлога:

- Поставља се питање - како ће Јованка реаговати ако се нађе у таквој ситуацији. Пошто се код ње, очигледно, ради о болести, ја се бојим да ће она бити наведена на неке неконтролисане реакције које је данас тешко предвидети. Можемо сигурно отежати Титов живот још више. Можда би било добро видети шта ће Тито рећи, па у најгорем случају да му предложимо да се некако изолује од ње. Но, Тито се боји скандала. Он је, иначе, пар пута рекао да би се одвојио од ње, само ја мислим да се он боји скандала. Тито је, иначе, добар човек. Он осећа неку одговорност према њој. Он њу још, подвлачим “још“, није замрзео. Он ће је на крају толико замрзети да ће онда однос између њих двоје бити жесток. И зато се он ту ломи.

Заокружујући своје решење “Јованкиног случаја”, Кардељ је рекао да се не сме пренаглити:

- Ако бисмо ми притискали на Тита у том правцу, можемо изазвати негативну реакцију са његове стране. Ако би Тито сам поново поставио ово питање, да се на неки начин растаје, онда га у томе треба подржати. И рећи му: “Ако си ти за то, ако си се на то решио, ми ћемо ти помоћи да се то на најбољи начин, без скандала реши. Главно је да се људи, који раде код Тита, доведу у такав положај да могу да се супротставе Јованки и да знају да ће имати подршку неког партијског форума или неког другог органа и да неће бити дезавуисани”.

Стратегију овакве борбе против Јованке Броз Кардељ је изложио 4. марта 1974. на проширеној седници Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ, дакле у време усвајања новог устава који ће бити подлога за разбијање Југославије. Каква коинциденција. Титови саборци већ су увелико вукли свак на своју страну. Земља је пуцала по разним шавовима и једино поље где су југословенске велможе наступале одлучно и јединствено, била је изолација Јованке Броз и њено растављање од мужа.

У јануару 1974. формирана је партијска комисија са задатком да “утврди покушаје појединаца изван резиденције, који посећују Јованку Броз да утичу на атмосферу и односе у резиденцији, да сагледа и оцени оптужбе које је Јованка Броз износила о специјалном саветнику председника Републике и врховног команданта оружаних снага за питање безбедности генерал-пуковнику Ивану Мишковићу, да сагледа стање и односе у резиденцији и могућности за побољшање организације, рада служби које непосредно раде за председника Републике”.

Састав комисије одговарао је тежини задатка. На њеном челу био је Рато Дугоњић, тадашњи потпредседник Председништва СФРЈ, а чланови Добривоје Видић, члан Председништва СФРЈ, Јуре Билић, Стеван Дороњски, Тодо Куртовић и Фадиљ Хоџа, чланови Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ, и генерал-пуковници Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч. Биле су, дакле, заступљене све структуре - држава, партија, војска.

Комисија је имала деликатан посао. Радило се “о сумњичењу кадрова који раде у резиденцији за прислушкивање разговора и за шпијунажу, о утицају Јованке Броз на кадровска и друга решења не само у резиденцији него и шире, о одређеним спољним утицајима на односе у резиденцији и покушајима Јованке Броз да се меша у државничке послове и одлуке”.

У току три месеца (јануар, фебруар, март 1974.) комисија је саслушала “23 лица која су се налазила на одређеним дужностима у резиденцији, или су те дужности обављали у ранијем периоду”. Изјаве су, поред других, дали генерал-пуковник Иван Мишковић, специјални саветник председника Тита, пуковник Никола Марић, начелник безбедности пете армијске области, пуковник Драго Јовановић из Управе безбедности ССНО, пуковник Вељко Динић, ађутант врховног команданта, генерал-потпуковник Стјепан Доманкушић, начелник Управе безбедности ССНО, пуковник Пепи Шепаровић, начелник одељења безбедности председника Републике, Александар Петровић, функционер Савезне скупштине, пуковник Ивица Збиљски, из резиденције у Ужичкој 15, пуковник Коста Јелчић, ордонанс врховног команданта, Боса Лојовић, службеник у председниковом кабинету, пуковник Марко Агбаба, Титов возач, пуковник Анђелко Валтер, начелник одељења безбедности председниковог кабинета и генерал-пуковник Бруно Вулетић, начелник кабинета врховног команданта.

Комисија је обавила разговор и са генералом армије Иваном Гошњаком, генералом Николом Љубичићем, тадашњим секретаром за народну одбрану, Луком Бановићем, савезним секретаром за унутрашње послове, Славком Зечевићем, секретаром за унутрашње послове Србије и Силвом Горенцом, подсекретаром за послове службе државне безбедности.

Саслушана је, наравно, и Јованка Броз.

Кад смо је, у разговору у Ечкој, замолили да нам да свој коментар тих догађаја, рекла је:

- Био је то почетак беспоштедне борбе за власт. Свако је хтео да присвоји свој лончић, да приграби свој део колача. Верујте, није се знало ко за кога ради, ко кога шпијунира. Ти људи су добро знали да су мени познате њихове закулисне игре и њихови незајажљиви политички и државнички апетити. Знали су да о томе разговарам са Титом. И зато су против мене покренули ту страховиту машинерију интрига и лажи, покушавјаући на све начине да ме одвоје од Тита. У мојој изолацији видели су гаранцију за остваривање својих амбиција.

НА НИШАНУ МИШКОВИЋ

Јованка Броз није хтела да одговара пред целом партијском комисијом. Пристала је на разговор само са њеним председником Ратом Дугоњићем. Ево шта нам је том приликом рекла (цитат је узет из тајног материјала Председништва СФРЈ, чије је фрагменте објавила Бисерка Матић. Тај документ “о непријатељском деструктивном понашању и деловању Јованке Броз” има 212 страница и два прилога од 15 и пет страница).

“У том разговору Јованка Броз је изнела да је служба безбедности у резиденцији окренута према њој, да је прати и прикупља информације о томе шта ради и говори, све у циљу да је дискредитује у очима Председника. Изнела је своје мишљење да је служба безбедности СР Србије (Славко Зечевић) у дослуху са службом безбедности армије у којој је Иван Мишковић и даље присутан”.

Јованка је Рати Дугоњићу рекла да има документацију која “садржи тешке оптужбе на рад генерала Мишковића”. Тврдила је да је служба безбедности у армији слаба, “окренута према цивилима и да из ње отичу информације у нежељене правце”, а правила је алузије и на савезног секретара за народну одбрану генерала Николу Љубичића. Ивана Мишковића је оптуживала као “организатора и инспиратора свих противзаконских радњи против ње, а у крајњој линији и против Председника Републике. Дугоњићу је рекла да је Мишковић “прелазио своје надлежности (у службу довео рођаке и пријатеље, углавном Славонце, да се бавио озвучавањем резиденције, праћењем њеног кретања, отварањем њене поште, врбовањем особља). Сматра да је Иван Мишковић (хрватски) националиста као и његов брат Милан, који је продужена рука свога брата, да такве снаге и даље делују у Хрватској”.

(СУТРА: „Рат“ са Љубичићем и Доланцом)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер