Jedan lični osvrt povodom oslobođenja Biljane Plavšić

Skoro sedam godina je prošlo otkako je Biljana Plavšić skoro preko noći rešila da ''prizna krivicu'' pred Haškim tribunalom. Kao i tada, i sada je o tom činu teško, zapravo nemoguće pravedno suditi, jer se zasigurno radilo o odluci koja nije doneta u normalnim uslovima i u normalnom okruženju. Zato, radi bacanja svetla ne samo na taj čin već i na stvari koje su mu prethodile, bilo bi prikladnije reći nešto o osobi koju sam poznavao dok sam bio njen saradnik, pa i malo posle toga.

Biljana Plavšić koju sam poznavao mnogo pre njenog “priznanja” pred Haškim tribunalom nije sebe smatrala “krivom” za “progon” bilo koga. Naprotiv, nosila je u sebi svest da je izdanak ugledne srpske građanske kuće koja je pretrpela istinske progone od strane srpskih komunista i muslimanskih i hrvatskih ustaša za vreme i posle Drugog svetskog rata. Osoba koju sam upoznao ratne 1993. godine na skupu u čast pripadnika Dinarske divizije Vojvode Đujića, koji su se u zemlju vratili prvi put posle skoro pedeset godina, odisala je dostojanstvom nekoga ko je uspevao da se delima zalaže za srpske nacionalne interese a da se u isto vreme jasnim i nedvosmislenim rečima protivi tadašnjim vlastima u Beogradu i njihovim vođenjem i viđenjem nacionalne politike. To možda i nije bila tolika retkost u Beogradu i Srbiji, ali jeste na prostorima zapadno od Drine, gde su ugroženi Srbi mahom instinktivno gledali u pravcu matice sa nekritičkim odobravanjem i skoro bezgraničnom nadom da će ih ona zaštititi, ko god u njoj vladao. I već je iz tog njenog specifičnog stava počinjala da niče klica razdora koja će je na kraju potpuno otuđiti od čelnika srpskog rukovodstva avnojevske BiH – Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika. To je, ipak, bio samo deo razloga...

Biljana Plavšić koju sam poznavao zalagala se za mnogo “muškije” vođenje rata od velike većine bioloških muškaraca koji su zauzimali čelne pozicije u srpskoj politici devedesetih godina prošlog veka. Vodila se osnovnim, proverenim načelom koje je, između ostalih, proklamovao i Kolin Pauel u svojim memoarima: “Odlučna akcija donosi brz završetak rata i, na duže staze, spasava živote.” S druge strane, genijalna ratna strategija kojoj je bio podređena naša strana zapadno od Drine imala je drugo ime: “Kreni pa stani.” Za tu ''strategiju'', nažalost, još niko nije odgovarao.

Biljana Plavšić koju sam poznavao bila je nekoliko puta na ivici ostavke upravo zbog posledica takve politike, smatrajući je izdajom nacionalnih interesa. Naredba da se stane sa akcijom oslobađanja Bihaća bila je jedan takav čin. Bivši američki predsednik DŽimi Karter pohitao je na Pale samo da bi pokušao da izmoli zaustavljanje probuđene srpske vojske koja je nadirala u kasnu jesen 1994. Taj grad je bio verovatno poslednji ključ rata i mira zapadno od Drine. Ono što je danas malo poznato je da su neki veliki američki mediji čak objavili vest o njegovom ”padu”, zajedno sa rezigniranom konstatacijom tadašnjeg državnog sekretara Vorena Kristofera da su Srbi ipak na kraju dobili rat u Bosni. A s tim bi bio onemogućen i pad Kninske krajine, koji je usledio devet meseci kasnije. Nažalost, Karterova misija je uspela: obustava operacije je ''izmoljena'' iza zatvorenih vrata, a srpske snage na nekoliko stotina metara od bolnice ostavljene na cedilu. Biljana Plavšić tom konačnom sastanku nije prisustvovala, tako da je samo mogla da nagađa o toku tih pregovora i tajni Karterovog uspeha.

Jedna od najrealnijih tadašnjih opcija za Bihać, zajedno sa ostatkom oslobođene Cazinske krajine, bila je podela vlasti sa onim muslimanskim liderom koji je osvojio najviše glasova na poslednjim predratnim izborima u BiH – Fikretom Abdićem, čija je vojska tada još uvek dobro stajala u toj oblasti. Međutim, Abdić je predstavljao alternativu koje su se Izetbegović i njegovi zapadni sponzori najviše bojali – alternativu koja od južnoslovenskih muslimana ne bi pravila topovsko meso za postizanje tuđih ciljeva, već samosvojniju populaciju svesnu činjenice da su joj vekovni susedi i braća po krvi – ako ne i po veri – bliži od bilo kog uvezenog mudžahedina ili zapadnog dušebrižnika.

Biljana Plavšić koju sam poznavao bila je svesna tih različitih struja koje su razdirale bosanske muslimane još od početka rata, kad je zajedno sa princezom Lindom Karađorđević posetila jednu čisto muslimansku jedinicu u sastavu BRC u području Posavine. Neki njeni pripadnici su tada nosili NATO-skrojene uniforme sa šahovnicom, zarobljene nekoliko dana ranije od regularne hrvatske vojske koja je prešla Savu i počinila zverstva nad srpskim civilima a da ni tada ni kasnije nikad nije zvanično označena za “agresora”. To, inače, nisu bili jedini muslimani u srpskim odbrambenim redovima, mada se o njima malo govorilo. Bilo ih je, između ostalog, i u elitnim srpskim jedinicama oko Sarajeva, a bilo bi ih verovatno i mnogo više da je rat za odbranu zemlje vođen na čistiji, pošteniji način od samog početka. Koliko li je običnih, jugoslovenski orijentisanih ili neopredeljenih muslimana oterano na Izetbegovićevu stranu vojnom “neodlučnošću” zapadno od Drine, koja je, bar delimično, bila proizvod još uvek brojnih jugonostalgičara i/ili titoista u beogradskim vojnim, bezbednosnim i političkim vrhovima, kojima je, kao i tokom Drugog svetskog rata, najvažniji ratni cilj bio sprečavanje pobede srpskog oružja. Da ne govorimo o tome da bi odlučnija akcija u avnojevskoj Hrvatskoj pre njenog nezakonitog međunarodnog priznanja mogla da spreči izbijanje rata u samoj BiH. Međutim, izgleda da je beogradska politika već tada krajiške Srbe ''otpisala'': deo političkog vrha se vrlo lepo dogovarao sa Tuđmanom, dok se drugi deo još uvek nadao nekoj novoj Jugoslaviji, a jedino niko Krajišnike nije obaveštavao o svojim pravim namerama ili viđenjima situacije.

Pored vojne, Biljana Plavšić koju sam poznavao nudila je i jasnu političku alternativu još u ranijim poglavljima rata. Bila je iskreni pobornik vaspostavljanja srpske monarhije, i smatrala je da za to postoje povoljni uslovi u ratom zahvaćenim područjima, ako već ne postoje u matici.

Od samog početka građanskog rata u SFRJ jedan od glavnih sredstava diskvalifikacije celog srpskog naroda bio je argument da ga predvode ''komunisti'', da su Srbija i Srbi “poslednji bastion” komunizma u Evropi nakon pada Berlinskog zida. Čak nije ni važno da li je ta optužba bila tačna ili nije, važno je da je bila, u antisrpskom smislu, veoma delotvorna. Zbog toga se Biljana Plavšić slagala da bi opcija proglašenja kneževine u RS tokom rata bila možda najefektniji način da se bar delimično skine koprena sa očiju neinformisanog dela zapadnog javnog mnjenja, i maksimalno pojača naš međunarodno-pravni argument. Proglašenje kneževine značilo bi ne samo definitivno odbacivanje komunizma kojeg je Zapad, što iskreno, što cinično, koristio kao glavni povod za svoju politiku prema Srbima, već i odbacivanje AVNOJ-a i njegovih veštačkih granica. Zapad bi sigurno teže našao argumente kojima bi mogao da ospori vaspostavljanje legitimnog državnog kontinuiteta jednog naroda koji je rešio da odbaci sve tekovine komunizma nego što ih je nalazio kada je osporavao legitimitet srpskih “pobunjeničkih enklava” unutar avnojevske Hrvatske i BiH. Štaviše, Zapad bi verovatno u novoj kneževini video priliku za smanjivanje Miloševićevog uticaja i sredstvo povećanog pritiska na njega. Da se ne govori o efektu koji bi vaspostavljanje krunskog autoriteta s druge strane Drine imalo na unutrašnje prilike u samoj Srbiji, na homogenizaciju opozicionog pokreta iza jednog autentičnog, nespornog simbola.

Glavni kandidat za kneza bio je blaženopočivši kraljević Tomislav Karađorđević, koji je stekao popularnost svojim čestim obilaskom prvih linija fronta i dopremanjem raznih vrsta pomoći stanovništvu i vojsci. Poslednji živi sin kralja ujedinitelja, prve žrtve fašizma u Evropi, bio bi jači izvor međunarodnog političkog legitimiteta od bilo kog člana svih srpskih rukovodstava tog vremena, čak i da je među njima bio Nikola Pašić. Biljana Plavšić koju sam poznavao je to savršeno shvatala, i više puta je tu ideju stavljala na sto na razmatranje, a imala je za to podršku i određenog broja ličnosti od autoriteta iz same Srbije.

Nažalost, drugi to nisu shvatili. Neki od njih su u bekstvu, neki u zatvoru, nekima se sada sudi. Možda bi sve, bar što se njih tiče, bilo drugačije da su tada prelomili u tom pravcu.

Ta Biljana Plavšić prihvatila je da bude kandidat SDS-a na prvim izborima posle Dejtona – sporazuma u čijem donošenju nije učestvovala – i postala je prvi predsednik RS. I nastavila je da sarađuje sa svojim saborcima, mada je bila pogođena smrću Nikole Koljevića i načinom na koji je on prethodno marginalizovan. Odlučno se u prvoj godini svog predsedničkog mandata protivila izručenju državljana RS “sudu” u Hagu, pozivajući se na odredbe Ustava, a to je bila tema na skoro svakom sastanku sa raznim međunarodnim zvaničnicima u to vreme. Navukla je na sebe zapadne osude i diplomatske demarše kada je potpisala pismo generalnom sekretaru UN, koje je dovodilo u pitanje legitimitet i legalitet Haškog tribunala i u kojem se branilo angažovanje optuženog Radovana Karadžića na zaštiti prava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini na samoopredeljenje.

Tadašnja Biljana Plavšić ustala je od stola tokom sastanka sa jednim visokim američkim zvaničnikom kada je počeo da preti da će njegova zemlja “naoružati muslimansko-hrvatsku Federaciju dok ne bude bila dva puta jača od RS” ako ona odmah ne potpiše veoma nepovoljna pravila za lokalne izbore koja joj je gurnuo pod nos, a koja je, iz nepoznatih razloga, drugi, zvanično “radikalniji“ deo srpskog rukovodstva već odobrio. Kad je zvaničnik, međutim, shvatio da postoji realna opasnost da sastanak bude prekinut i da će njegove pretnje i ucene možda biti izložene svetlu javnosti, “spustio je loptu”.

Stara dobra Biljana Plavšić umela je da podvuče crtu kad su najviši državni interesi bili u pitanju. Odolela je, uz pomoć pojedinih Evropljana u OEBS-u, velikom američkom pritisku da prihvati “sporazum” koji je bez njenog znanja parafirao jedan vrlo visoki funkcioner RS (ne navode se imena nikoga ko trenutno ne može da iznese kontraarumente u svoju korist) za vreme radne posete Vašingtonu – očigledno ne pri punoj svesti – po kojem je RS “pristala” da se oslobodi celokupnog svog teškog artiljerijskog naoružanja, što čak ni Dejtonski sporazum nije propisivao. Pozivajući se na Dejtonski sporazum kao na Sveto pismo, primorala je mnogobrojne i uporne američke izaslanike na povlačenje. Na njihove argumente da se ne radi o slovu već o “duhu” sporazuma, odgovor je glasio da se obično govori o “duhu” nečega što je već mrtvo.

Prvi ozbiljniji sukob između osećaja lojalnosti prema političkim saborcima i dužnosti prema državi stara Biljana Plavšić doživela je povodom potpisivanja Sporazuma o specijalnim vezama između SRJ i RS, sklopljenim bez njenog učešća i potpisa u ranim mesecima 1997. godine. Njeno protivljenje načinu na koji je to postignuto pokrenulo je prve javne optužbe za njenu “izdaju”, koje su se posle toga postepeno umnožavale. Šta se zapravo desilo?

Taj “sporazum” (koji u tadašnjoj formi nikad nije suštinski zaživeo) sklopljen je u ime RS u Beogradu bez prisustva predsednice RS, a potpisao ga je srpski član Predsedništva BiH. To je bilo ne samo direktno zaobilaženje institucije predsednika i njeno podrivanje, već i stvaranje jednog opasnog presedana po kojem u ime RS, čak i kad je reč o njenim najvitalnijim pitanjima, mogu da odlučuju centralne institucije BiH. To je bio – i ostao – recept za utapanje srpskog entiteta u unitarnu BiH, i taj proces je, kao što vidimo, i danas u toku.

Sporazum je očigledno bio potpisan sa dvostrukom namerom – da se podrije lični autoritet sve “neposlušnije” predsednice RS, i da se povrati ugled vlasti u Beogradu nakon uličnih demonstracija krajem 1996. godine i krize oko lokalnih izbora. Tadašnja Biljana Plavšić se otvoreno usprotivila tom činu govorom pred Skupštinom RS, i prve teške reči između ratnih saboraca su počele da padaju i u samoj skupštini.

Međutim, ne može se reći ni da je to bio pravi početak raskola u srpskom rukovodstvu. Dubinski sukob koji je tinjao još od početka predsedničkog mandata Biljane Plavšić uzrokovan je njenim zalaganjem za dve stvari: prekid međunarodne izolacije RS i uspostavljanje kakve-takve pravne države. Nažalost, u to vreme, u toj prvoj postdejtonskoj godini, često se iza leđa tadašnje Biljane Plavšić primenjivao recept zvani “što gore to bolje”. Režirani su “incidenti” koji je trebalo da održe stalnu napetost (i možda omoguće vlastima u Beogradu da se nude Zapadu kao arbitar i nezaobilazni posrednik u “smirivanju situacije”), a za koje je predsednica RS morala da odgovara pred okupacionom vojskom i administracijom. Uz činjenicu da je to odlagalo vraćanje RS u bar neke međunarodne tokove, tim metodom se takođe produžavalo stanje u kojem je RS nastavljala da bude klasična partijska država skoro feudalnog tipa, u kojoj su razni ratni “sponzori” držali sve privredne konce u svojim rukama.

Tadašnja Biljana Plavšić je od komunista jedino više bila alergična na ratne profitere, i to mnogi nisu mogli da joj oproste, blateći je po političkoj osnovi da bi prikrili svoje prave motive. Tadašnja Biljana Plavšić imala je puno istomišljenika po tom pitanju unutar tada još uvek njenog SDS-a, koji se međutim, uz nekoliko časnih izuzetaka, nisu usuđivali da se javno oglase. Oglasili su se nešto kasnije većinom oni koji su u tome videli ličnu korist i novu političku šansu, gurnuvši tadašnju Biljanu Plavšić u pogrešnom pravcu stvaranja sopstvene stranke. Tada je staru Biljanu Plavšić već zahvatila početna faza nestajanja. Kada je taj proces tačno počeo?

Stara Biljana Plavšić je, uprkos rastućem sukobu, smogla snage da još jednom ode na Pale u proleće 1997. godine i prenese Radovanu Karadžiću poruku američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt da će Inkvizicija odustati od njegovog aktivnog gonjenja ako se bude “u potpunosti povukao iz politike”. Rezultat? Kako je svojim saradnicima skoro rezignirano prenela po povratku sa Pala, glatko je odbijena. Od tog trenutka može se beležiti postepeni nestanak nekadašnje Biljane Plavšić, paralelno sa Karadžićevim postepenim fizičkim povlačenjem u sve dublju ilegalu. Konačno, to dvostruko “nestajanje” nije priča o ličnostima koliko priča o još jednom činu nacionalne nesreće.

Onaj nezalečivi, konačni rascep usledio je nedugo posle, po povratku Biljane Plavšić iz Britanije, gde je prisustvovala jednoj vidovdanskoj proslavi u srpskoj dijaspori. Zadržana je na surčinskom aerodromu zajedno sa pratnjom, sa izuzetkom jednog člana obezbeđenja koji je uspeo da ostane nezapažen i umakne. Kad je zatražila objašnjenje, rečeno joj da treba da bude sprovedena “na Pale, u ludnicu”. Možda bi se ta državna blamaža stvarno i desila da odbegli član obezbeđenja nije uspeo da obavesti njenog brata, koji je sa svoje strane odmah obavestio beogradski Studio B (tada glavnu ''opozicionu'' televiziju u Srbiji), čime je cela stvar izneta na svetlost dana. Tako je taj plan propao, a predsednica je pod pratnjom sprovedena do granice na Rači i ostavljena pored puta, na ledini, gde ju je, zajedno sa pratnjom, srećom pronašao isti član njenog obezbeđenja koji je umakao surčinskom privođenju.

Možda se nikad neće znati ko je stajao iza ovog poduhvata, ali se zato znaju njegove direktne posledice. Ubeđenu, s pravom ili ne, da je to bilo delo lično Radovana Karadžića, emotivno rastresenu Biljanu Plavšić bilo je već mnogo lakše gurnuti u pravcu radikalnih, nepromišljenih poteza kakvi su bili ishitrena odluka o raspuštanju Skupštine RS i odluka o osnivanju sopstvene stranke. Međutim, verovatno najkobnija odluka koju je donela – ili koja joj je nametnuta – bila je ta da dozvoli da tenkovi SFOR-a okruže i “štite” Banski dvor u Banjaluci, u kojem je bilo sedište predsednika RS, početkom jula 1997. neposredno posle njenog raspuštanja Skupštine RS. Štite od čega? Navodno, od “ubačenih grupa za likvidaciju” navodno poslatih sa Pala. Nije stvar u tome da li je ta tvrdnja bila tačna ili ne (mada je teško verovati da bi se bilo ko tada usudio da likvidira predsednika države), već o tome da se u tom činu možda prvi put nije mogla prepoznati ona stara Biljana Plavšić, čije se ime nekad skandiralo na “Zvezdinim” tribinama, žena koja je prezirala i vojnu i političku opasnost tokom čitavog rata. Samo ona zna ko ju je ubedio da treba da ide protiv sebe u tom odsudnom trenutku, kad se masa od više hiljada Banjalučana skupila ispred Banskog dvora u znak podrške promenama koje su mnogi već nestrpljivo očekivali, kad su i mnogi ugledni banjalučki političari stali uz nju. Ali razlozi su manje važni od činjenice da je ona ipak prihvatila tu velikodušnu “zaštitu”, koja ju je na kraju i dovela tu gde jeste sada, da služi kao opomena drugima da se uvek, ali uvek štite od “darova” koje donose ''dobronamerni'' Danajci.

U svakom slučaju, to je bio početak kraja Biljane Plavšić koju smo do tada znali. Spontana podrška koju je ona tada uživala među običnim svetom umornim od izolacije i korupcije, i bivšim vojnicima čije su pobede pretvorene u poraze za zelenim stolovima postepeno se istopila kako je postalo očigledno da ona u stvari više i nema pravu vlast, da je Zapad hvali i “podržava” samo zarad svojih vrlo uskih, kratkoročnih ciljeva, i da su joj se priključili mnogi među onima koji su prethodno bili deo problema, a koji su sada videli priliku da izvuku novi profit na opšti račun.

Ukazala se, možda, jedna poslednja šansa da se raskol u srpskom rukovodstvu bar površno zaceli u jesen ’97. godine, nakon vanrednih parlamentarnih izbora. Biljana Plavšić je ponudila mandat za formiranje Vlade Mladenu Ivaniću. Međutim, on je to tada odbio, u odsustvu unutarsrpskog konsenzusa o podeli ministarskih mesta. Uostalom, detalje najbolje znaju sami akteri tih događaja. Međutim, kad je ta prvobitna i najbolja opcija propala, Slobodan Milošević je izvukao svog tadašnjeg “keca iz rukava”, Milorada Dodika, dojučerašnjeg žestokog političkog protivnika Biljane Plavšić i celog SDS-a, a pojedini hrvatski i muslimanski poslanici u Skupštini RS bukvalno su privedeni od strane SFOR-a da bi obezbedili potrebnu većinu za izglasavanje njegove nove vlade (ovo je samo jedan primer kako je Zapad vrlo lepo sarađivao sa ''zločinačkim režimom'' iz Beograda; još bolji primer je otvorena britansko-američka podrška Miloševiću na izborima u jesen 1996.). Time je trajno ustoličen duh nestabilnosti i konfrontacije u političkom životu RS, koji mnogi zapadni politički faktori vešto koriste i dan-danas za postizanje svojih ciljeva, od kojih je na prvom mestu stvaranje antidejtonske, unitarne BiH.

Nestajanje Biljane Plavšić – mada se pre može govoriti o njenom lomljenju – bio je mučan proces. To je zasigurno bila velika borba između sve usamljenije i nesigurnije ličnosti i horde stranih izaslanika i domaćih dušebrižnika u Dosovskoj Srbiji koji su je neprestano ubeđivali da je sve što joj oni savetuju zapravo “najviši” nacionalni i istorijski interes. Ako su je neki čak ubeđivali da treba da bude novi Nedić, sigurno joj nisu pročitali i njegove reči pred kraj rata, njegov ogorčeni protest protiv još jedne “savezničke” izdaje srpskog naroda, protiv njihovog besomučnog bombardovanja srpskih gradova, njegov poziv Srbima da se opamete i ubuduće gledaju samo svoja posla i uzdaju se u sopstvenu snagu i pamet. S druge strane, ona se verovatno nije osećala kao Nedić, već kao neko ko se okrenuo zapadnoj opciji kao jedinoj “spasonosnoj”, čak možda i “prosvetljenoj”, za Srbe u to vreme. S obzirom na činjenicu da uzburkani SDS nije tada nudio realnu alternativnu viziju, a da joj njen izraziti antikomunizam i prethodna loša iskustva nisu dozvoljavali puno zbližavanje sa Miloševićevom Srbijom, sigurno nije bio težak posao usmeriti je u tom pravcu, u vreme kada je svet stvarno bio unipolaran a Putin u Rusiji još nigde na vidiku (Biljana se, inače, lično izjašnjavala za Zjuganova protiv Jeljcina na prethodnim ruskim predsedničkim izborima, što govori da ni njen antikomunizam nije bio krut i dogmatski). Pogotovo kad je alternativa koja joj je urezana u mozak na surčinskom aerodromu glasila “na Pale, u ludnicu”.

Blesak stare “carice” ipak je sinuo na isteku njenog predsedničkog mandata, posle poraza na izborima 1998. godine, kojem su najviše doprineli njeni “prijatelji” sa Zapada otvaranjem sezone lova na ljude u RS. Odbila je njihove velikodušne ponude da njen izborni poraz na “demokratski” način pretvore u pobedu (uz malu pomoć vreća sa “glasovima iz inostranstva“) i dostojanstveno predala predsedničko žezlo Nikoli Poplašenu, čoveku koji je govorio najružnije moguće stvari o njoj tokom kampanje, manje od dve godine nakon što je njegov partijski šef, Vojislav Šešelj, tražio javnu Biljaninu podršku pred izbore u Srbiji (ona ga je tada teška srca odbila, ne zbog antipatije, već što je smatrala da, kao predsednik RS, ne može sebi da dozvoli javno svrstavanje uz nekog predsedničkog kandidata u Srbiji u to vreme). Taj gest je značio da ona ipak nije bila spremna da žrtvuje svoj obraz čak ni za ono što joj se moglo činiti kao opšte dobro.

Nešto više od godinu dana kasnije donela je odluku (ako se tako može nazvati čin osobe u njenoj tadašnjem položaju) da se dobrovoljno preda Haškom tribunalu. Stara Biljana Plavšić je često u svom stilu umela da kaže da se ne plaši eventualnog suđenja u Hagu, ne ulazeći u pravni i moralni legitimitet te institucije, čije priznavanje ona nije potpisala kad se to radilo u Dejtonu. Jednostavno, nije imala fizički strah od takve sudbine, a smatrala je da je to mnogo manja žrtva od života koje su mnogi položili za RS tokom rata.

Možda bi više ličilo na staru Biljanu Plavšić da je pustila da je zapadni specijalci uhapse, samo da bi se pokazala puna mera licemerja iza novog shvatanja zapadne ''demokratije''. Ne bi morali da je love po gudurama – znali su gde živi i mogli su da je pod punom ratnom spremom sprovedu u Hag, kako dolikuje “vojnicima” koji pucaju u decu. Međutim, može biti da su raznorazni emisari uspeli da je prethodno ubede da će, bar u njenom slučaju, haški postupak biti vođen po pravdi i po pravu. To možda sada zvuči naivno, ali može li čovek u njenoj tadašnjoj izolovanoj, rastrojenoj poziciji uzeti baš sve u racionalno razmatranje? Verovatno joj je rečeno da će se njena dobrovoljna predaja uzeti u obzir prilikom izricanja presude kao “olakšavajuća” okolnost, da će čak doprineti i oslobađajućoj presudi. U svakom slučaju, đavo svoju mrežu plete postepeno, a sve više dezorijentisana Biljana Plavšić počela je da priprema svoju odbranu.

Teško je sada donositi pretpostavke o duboko ličnim pitanjima kao što je njena “iznenadna” odluka da promeni svoj iskaz i proglasi sebe “krivom” za deo optužnice koji ju je teretio. Činjenica da su je zastupali američki advokati govori u prilog tome da je njeno ''priznanje'' usklađeno isključivo sa interesima tadašnje (a i sadašnje) američke politike na Balkanu – mada to njoj tako sigurno nije predstavljeno. Možda su njeni američki advokati ubedili nju – pa čak i sebe – u to da je, kako rekoše, svojim “priznanjem” “individualizovala” svoju odgovornost, i da to ni na koji način ne može teretiti druge.

Mora se na kraju napomenuti da je “priznanje” Biljane Plavšić organizovano u našoj sredini, tj. usred Beograda. Ta njena “iznenadna” promena iskaza bila je jasan je dokaz činjenice da Srbi nisu imali pravu državu, državu koja bi stala iza svakog svog pojedinca i branila ga pred spoljnim faktorima, zadržavajući za sebe isključivo pravo da mu sudi, ili bar pravo prečeg suđenja. Ta situacija se suštinski još uvek nije promenila, a njeno ''priznanje'' može se videti jedino kao jedan opšti poraz. Što, opet, ne znači da poraz raznih slatkorečivih zapadnih diplomata koji su joj iskazivali ''prijateljstvo'' da bi je zatim upotrebili, zaboravili i prepustili Hagu i tamnici, nije mnogo veći, samo što to oni, nažalost, još uvek ne znaju i verovatno neće znati do sudnjeg dana.

U svakom slučaju po puštanju na slobodu, Biljana Plavšić zaslužuje svaki obzir i svaku zaštitu od države. Čak i oni koji imaju negativno mišljenje o njoj treba tako da razmišljaju. Ne radi se o ličnim simpatijama, već o minimumu nacionalnog i državnog dostojanstva koje treba vaspostaviti. Neka krene od Biljaninog puštanja.

(Kraća verzija ovog članka objavljena je u Književnim novinama, 1-15. oktobar 2002)