понедељак, 09. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Геноцидом против геноцида

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 28. март 2010.

Позната је чињеница да високом балканском политиком доминирају две темељне парадигме, засноване на два основна локална стереотипа. Прва парадигма, на коју се обилато позивају различите „националне“, „патриотске“ и „државотворне“ политичке опције гласи „ми смо неупоредиво и несагледиво бољи од свих њих“, при чему смо „ми“, зависно од етничке припадности, Срби, Хрвати, муслимани, Словенци или (антички) Македонци, а „сви они“ – исти тај скуп балканских народа, са изузетком оног народа који смо „ми“. Будући да је ова врста погледа на политичко окружење, према општем признању, доминирала током југословенских ратова у деведесетим, она је довела до свестране релативизације унутарбалканских „нас“ и „њих“ и довела до рађања друге парадигме и другог стереотипа, који сада гласи „сви ми смо неупоредиво и несагледиво гори од њих“. Овде се, пак, под „свима нама“ подразумева цео (мултикултурални и мултиетнички) Балкан, огрезао у криминалу, корупцији и крвној освети, бесконачно примитиван и заостао, непоправљиво традиционалан и систематски ирационалан, нестабилан и деструктиван, а под „њима“ – „Свет“, „Европа“ или „Запад“, меке цивилизације, уточишта здравог разума и стожери прогреса, човечности и благостања.

У Србији, заступници прве парадигме, не нарочито креативно, названи су „Првом“, а заступници друге – „Другом Србијом“. Њихова међусобна политичка, културолошка и идеолошка гигантомахија не јењава до дана данашњег. У тој борби, и једни и други имају често необичне савезнике. Тако је, на пример, „Друга Србија“ здушни поборник тужби за геноцид, које су против Србије поднели политички представници „Прве Хрватске“ и Федерације БиХ (у Федерацији, изгледа, нема „првих“ и „других“, јер се локална политичка елита не може искобељати из манихејске поделе на „добро и Србе“). Истовремено, „Прва Србија“ већ двадесет година упорно покушава од различитих политичких инстанци из „Света“, „Европе“ и са „Запада“ да добије потврду да смо ми ипак бољи од њих, у смислу да смо ми „праве жртве“, „прави савезници“ и „прави добри момци“.

То што на Балкану сви оптужују све за све пре свега не значи да „нико није крив ни за шта“, а још мање значи да су „сви подједнако криви за све“. У догађајима који су обележили протеклих двадесет година неки народи и неки политичари повлаче већу одговорност од других. Нажалост, ниједна политичка елита у било којој од бивших југословенских земаља није довољно зрела да направи реалан и рационалан пресек ове одговорности. На још већу жалост, тзв. „Међународна заједница“ не само да није зрела да тако нешто учини, него је за то неспособна, недовољно информисана и оптерећена сопственим, неосвешћеним и крајње себичним интересима.

У датом контексту треба посматрати скору најаву пре́дседника̄ Србије и Хрватске да ће њихове две земље (можда) одустати од међусобних оптужби за геноцид. На први поглед, у питању је одлична вест. Хрватска оптужница представљала би највећи формални клип у точковима српско-хрватске (или хрватско-српске) сарадње да није њиховог, делимично улизичког, делимично просто злонамерног („да комшији цркне покрајина“) признања једнострано проглашене независности албанских привремених институција на КиМ. Истовремено, Хрватској никако не служи на част учестовање у бесмисленом игроказу „геноцида на крају XX века“, који за једине озбиљне последице има најстрашнију релативизацију глобалног пројекта истребљења непожељних народа и расног очишћења Европе који је спроводила Хитлерова Немачка са савезницима. Под условом да се данашње Хрватска и Федерација БиХ не доживљавају настављачима државотворне традиције некадашње НДХ, у чији су састав потпадале њихове територије, а од које су се у више наврата отворено оградили, прича о геноциду заправо подрива њихов углед у међународним токовима, у којима тек одскора учествују. Уосталом, НДХ није једини Хитлеров савезник који је окрвавио руке у Другом светском рату – већина њих су данас угледне чланице ЕУ и „Међународне заједнице“ и веома су орни и приљежни да осуде „геноцид“ и „удружени злочиначки подухват“ који је, према њиховом мишљењу, српско руководство спроводило у југословенским ратовима.

Српски положај је, међутим, неупоредиво сложенији и битно различит. За почетак, Срби се као историјски субјекат низом чињеница издвајају из општег балканског песничења. Срби једини нису хтели да се растура Југославија. Срби су једини били под крајње окрутним санкцијама „Међународне заједнице“. Једино Србе је бомбардовао НАТО (два пута). И најзад, узгред буди речено, поред Цигана и Јевреја, који, уосталом, нису узимали учешћа у унутарбалканском поткусуривању (нити имају државне инструменте преко којих би то могли да спроводе), Срби су једини који су заиста били жртве геноцида. Они су, заправо, били жртве Геноцида, оног правог, чије се жртве мере десетинама милиона мучки убијених Јевреја, Цигана, Словена и осталих „нижих раса“.

Играње са геноцидом, стога, Србима одговара најмање. И то не само зато што је историјски неодговорно, неозбиљно и контрапродуктивно придруживати се ексјугословенком хору нарикача које у глас вичу „геноцид!“ упирући прстом једни на друге (углавном на Србе) – а има их који управо то раде („геноцид над Србима у Сарајеву“, „геноцид у Братунцу“, „геноцид над Крајином“, „НАТО геноцид у Србији“ и сл.). Напротив, још је горе предати најстрашније страдање српског народа, страдање о коме, нажалост, нема довољно свести на међународном плану, у руке институције која је у стању да констатује партикуларни „геноцид“ над припадницима оружаних снага Армије БиХ, на основу нејасних, непроучених (и делом фалсификованих) података из оптужнице коју је саставило тужилаштво друге, још озлоглашеније и још више исполитизиране институције. У питању је играње са најважнијом заоставштином историје једног народа, са којом не би смео да располаже нико, нити његова политичка елита, а поготово не судови који представљају инструменте управо оног система моћи који је Србима нанео толико штете у протеклих двадесет година.

Када је све то речено, председнику Тадићу може се поставити питање – да ли је било паметно потезати прави Геноцид у ситуацији када је босанску и хрватску оптужницу требало правно и историјски обесмислити и одбацити као најобичнију пропаганду и националистичку фикцију? А ако јесте, да ли је паметно улазити у јефтину трампу („геноцид ти, геноцид ми“) и неискрено помирење, договорену, не на међународној научној конференцији, него, у најбољем балканском маниру, у кафани у Опатији? Нема сумње да Србија и Хрватска морају да сарађују једна са другом, и да им је за то неопходно да се отарасе виђења „оног-другог“ као „оног-који-је-извршио-геноцид-над-мојим-народом“.(Као што је неопходно и да Хрватска преиспита свој став према албанском „Независном Косову“.) Али по коју цену?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер