среда, 20. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Дневници Ратка Младића

PDF Штампа Ел. пошта
Документи   
уторак, 10. август 2010.

Бележнице ратног комаданта Републике Српаке сведоче да је Сребреница била једно од жаришта рата у Босни и да је у њој и око ње проливено ужасно много крви.

Три дана после уласка Срба у Сребреницу, Ратко Младић, у „роковнику браон боје са натписом ЕИ Пупин“, под датумом 14. јул 1995. године, описује састанак на коме су, поред њега, били председник Србије Слободан Милошевић, Карл Билт и генерал Де ла Прел. Милошевић је, према Младићевим записима, „објаснио стање око Сребренице“.

Младић набраја и шта је све на састанку прихваћено: приступ Међународног црвеног крста ратној зони, долазак конвоја за снабдевање становништва, ексклузивно право полиције УН да буде у Сребреници и Жепи, могућност да се у то подручје врате сви који хоће... То је прихваћено, а Карл Билт је тражио да се „ослободе дечаци-младићи који су одведени у Братунац, као и холандски војници, да Сребреница и Жепа буду демилитаризоване“.

Дан касније, 15. јула, у Добановцима се састају Слободан Милошевић, Јасуши Акаши, Торнвалд Столтенберг, Карл Билт, генерал Де ла Прел, генерал Смит. Младић води одвојен разговор с двојицом генерала. Француз му каже да је решено ослобађање 48 Холанђана и тражи: „Омогућите потпун приступ МКЦК (Међународни комитет Црвеног крста) свим заробљеницима. Да се сретну са свим заробљеницима и да поднесу извештај МЗ (међународна заједница). Да посете з(аробљеничке) логоре. Проблем у Сребреници и Жепи помоћ УНХЦР – да донесе храну, ћебад, лекове.“

Генерал Смит каже да ће употребити силу када су нападнуте снаге УН и да „постоје приче о зверствима, покољима и силовањима“ у Сребреници и Жепи. „Добро би било да што прије дозволите приступ УНХЦР, МЦК.“

И... то је крај ове бележнице: само девет страна руком писаних, како својим потписом потврђује генералова супруга Босиљка. Остали роковници имају по 200 или 400 страна, овај само девет. Да ли је остале стране неко (и ко) склонио или уништио – или их овом приликом није пустио у јавност?

У дневницима доступним „Политици“, Сребреница се први пут помиње 6. јуна 1992. године. Извесни Остојић говори: „Сребреница је празна. Простор између Сребренице и Жепе је 90 одсто руде боксита. Договорили смо да Сребреницу поделимо попола и да они остану на простору Осмача. Неки Тошић износи други предлог – ’иза леђа морамо све очистити, Жепу и Сребреницу’”.

Мирослав Дероњић из Братунца саопштава 20. јуна да је „Сребреница пала после смрти Зекића, прихватили смо ове из Сребренице“. Дероњић наставља: „Стално имамо борбе, имамо око 100 жртава – они нападају са подручја Сребренице... Имамо проблема око с(ела) Коњевић Поља. Пресекли су комуникацију Милићи – Зворник. Не можемо очистити Коњевић Поље“.

На реферисању 22. јуна (1995) пуковник Суботић саопштава: „Тврде да у рејону Братунца има око 50.000 муслимана, контролишу потпуно Сребреницу. Моле као хитно предузимање неких мера да се не би изгубио рудник”. Три дана касније пуковник Живановић тврди: „Главни проблеми леже у Сребреници, који имају пуно школованих официра (Мехић Реџо пук, ...пук Мустафић Мехо). К-да им је у Сребреници, задатак им је да опсервирају село српско, униште га, опљачкају и спале.

Сваког нашег заробљеника муче тако што му открију крвну групу и узму крв до смрти. Прате сваку активност, а на сахранама масовно убијају... Туку минобацачима и топовима по левој обали Дрине. Дејствују ка с. Вољевици да би пресекли везу према Србији. Братунац се чврсто организовао према Сребреници... Ако се сломи с. Жединско (турско), Моћевићи и Осмаче, Сребреница се може припремити за предају.“

„Не постоји сила која ће нас разоружати... Сви ћемо изгинути а оружје нећемо предати. Трајаће овај рат предуго“. Морион, међутим, каже да има договоре с пуковником Вукшићем и Насером Орићем и да настављају с разоружавањем унутар линије раздвајања и тражи од Младића да се његове снаге повуку изван домета артиљерије и тенкова.

Ратко Младић 30. јуна записује сусрет с представницима општине Зворник, коме присуствује и „предс. пред. Сребренице – Јакић Миодраг“. Председник Власенице Миленко Станић каже: „Треба очистити Сребреницу и околину“. Десимир Митровић обавештава: „Од Скелана према Сребреници смо померили фронт према Сребреници. Код Тегара су нам спалили Ратковиће, Полимце, а наши су данас завршили са Тегарима.“ Говорио је и поменути председник Сребренице Јакић о свакодневним нападима муслимана на рудник Сасе, о фабрици сачме у Поточарима, трезору сребра (најмање тона) и злата. Јакић упозорава: „Код Сасе је јаловиште, ако би га пробили било би све уништено до Црног мора.“ Он наводи и да је муслиман из села Кошаљ по имену Вехбија, син хоџе, „побио више наших људи“.

Очигледно, у лето 1992. било је ужасно напето у Сребреници и околини, па у председништву на Палама 18. августа те године пуковник Димитрије Шибалић из Братунца пита: „Да ли можемо Сребреницу заузети?“ Ако је одговор и добио, он није записан. „Шта са Сребреницом“, пита пуковник Симић на састанку у Председништву РС с командантима корпуса и члановима Генералштаба 27. септембра 1992. године на Палама. На питање нико није одговорио.

У „роковник у кожној футроли браон боје“ Младић 12. јануара 1993. године, на конференцији у Женеви, бележи говор Хариса Силајџића: „Геноцид народа се наставља... Јуче у Сребреници 195 људи умрло од хладноће и глади“.
С генералима Ларсом Ериком Валгреном и Филипом Морионом 9. априла 1993. године Младић разговара у Београду, у вили у Ботићевој улици, а Валгрен каже: „Ако бисмо могли решити Сребреницу, онда бисмо могли ићи даље... Од мене је СБ (Савет безбедности УН) тражио да појачам позиције УН у Сребреници...

Медицинска ситуација у Сребреници је неприхватљива, да не кажем страшна. Зато смо дошли код Вас јер ми знамо да је тамо пресечен“. Морион је томе додао да у граду има бар 40.000 жена и деце. Младић не пристаје на предлог о демилитаризацији, о чему ће Валгрен да обавести генералног секретара УН, Слободана Милошевића и штампу. Ипак, договорени су прекид ватре у „џепу Сребреница од сутра у 14 часова“ и нови састанак… На конференцији за новинаре постављено је питање: „Да ли значи да ВРС неће ући у Сребреницу“.

На разговору са Шермоном из Црвеног крста, 13. априла у Бијељини, Младић записује да је рекао да је шокиран оним што се догодило у Сребреници: „...Чули смо у вијестима… Преко таквих вести се свашта десило против Ј(угославије) и српског народа“.

Њихов нови разговор је 30. априла, а Шермон каже да су „наши доктори“ учествовали у евакуацији рањеника из Сребренице и тражи да се деца вакцинишу, да дође лекар „наш или муслиман да води клинику“...Младић одговара: „За Сребреницу ћемо решити питање воде, струје, медиц. обезбеђења и вакцинације ако до 15. 05. 93. муслимани испоштују договор о предаји оружја“.

Момчило Крајишник, увек најтврђи у ставовима, 7. маја 1993. године каже: „Да пустимо посматраче у Сребреницу, Жепу и Горажде, Бихаћ, Тузлу“, а генерал Морион каже: „На захтев ваше владе ми смо добили нови мандат стварања безбедносних зона: Сребреница, Сарајево, Жепа, Горажде, Тузла, Бихаћ... У оквиру зоне предаја оружја снагама УН. Ако Срби желе да уђу у Сребр. биће им дозвољено“. Истог дана у сусрету с муслиманским снагама Халиловић (Сефер, командант Армије БиХ) за планирано разоружање у Сребреници каже: „Не постоји сила која ће нас разоружати... Сви ћемо изгинути а оружје нећемо предати. Трајаће овај рат предуго“. Морион, међутим, каже да има договоре с пуковником Вукшићем и Насером Орићем и да настављају с разоружавањем унутар линије раздвајања и тражи од Младића да се његове снаге повуку изван домета артиљерије и тенкова.

Морион, 15. маја на аеродрому у Сарајеву, предлаже „проширење демилитаризованог подручја око Сребренице и Жепе“ а генерал Кејз каже да мисли да је све тешко оружје предато и да је проблем с предајом лаког наоружања јер зараћене стране не верују једна другој. Истог дана Виктор Андрејев, други човек Унпрофора, каже Младићу: „Он (Морион) је у Сребреници могао довести до катастрофе, али сте ви одлично контролисали ситуацију. Ви сте то сјајно решили... Знају сви да је Морион Сребреницу и Жепу направио вештачким проблемом“.

О Сребреници Младић поново разговара с генералом Валгреном 12. јуна у Београду. Договор је да се поправи пумпа за воду у Сребреници и да високи комесар за избеглице може у њу да долази без ограничења и да у конвојима не сме бити новинара и незваничних лица.

Генерал Морион каже Ратку Младићу 25. јуна 1993. да у „Сребреници најрадикалнији муслимани желе погоршати ситуацију, да би свет имао грижу савести. Требате избећи жељу за етничким чишћењем тих територија. За свет ће бити неприхватљива евакуација муслиманског становништва“. Он још саветује Младића да омогући избеглима из Коњевића Поља и Церске да се из Сребренице врате својим кућама.

Нове разговоре о Сребреници Младић води с генералом Брикманом 23. јула 1993. у Калиновику: „Проблем Сребренице и Жепе – мој одговор: Само да предају оружје“.

Генерал Брикман каже Младићу 6. новембра 1993. да му УН дају да уради доста посла у Сребреници и да је тражио од њега да поштује примирје као у Сарајеву.

Пуковник Толимир 27. новембра каже да „Унпрофор све више врши извиђање наших простора... Желе појачати снаге у Жепи, Сребреници и Горажду“, а 15. децембра генерал Брикман објашњава какве ће снаге доћи у Сребреницу (две чете) да чувају примирје. Дан касније Младић уписује: „У Сребреници груписана 3 муслиманска батаљона. Врши се насилно извиђање Коњевића Поља“.

После овог податка изгледа чудно када Никола Кољевић 12. јануара 1994. каже на састанку на Палама: „Муратовић ми је рекао: ’У нама сазрева уверење да нама Сребреница и Жепа нису стратешки важне’“. Младић пита: „Шта конкретно за Сребреницу“.

Одговор стиже од Радована Караџића на Палама 14. јануара 1994. године: „До 18. јануара да дозволимо замену у Сребреници 1:1“.

Четири дана касније Младићу свакако прија мишљење његовог „омиљеног саветника“ Виктора Андрејева, другог човека Унпрофора, који му на Јахорини каже: „Ситуација у Сребреници је исисана из прста, а око Тузле види се амерички интерес“. Али, свакако му није било мило да чује: „Ваша војска губи позиције, немате пешадије, они рачунају да ви не можете извести озбиљну оф(анзиву). Муслимани рачунају да су зиму пребродили. Сада је централно питање Тузла и Сребреница“.

Истога дана генерал Брикман каже Младићу да ће у Сребреницу доћи Холанђани с наоружањем не већег калибра од 20 милиметара и да су то пред камерама већ објаснили он, Караџић и Акаши.

С тог састанка неразумљив је запис о инциденту с летом Младићевог хеликоптера на који је можда пуцано у близини Сребренице. Брикман обећава истрагу и каже да разуме зашто Младић није дошао на састанак с генералом Делићем (Расим, ратни командант Армије БиХ).

Два дана касније, 20. јануара, Брикман и генерал Кот опет с Младићем разговарају о датуму доласка у Сребреницу Холанђана који треба да замене Канађане. Младић не бележи да је ишта одговорио иако је нешто морао рећи, а могуће је да је мислио исто што је 24. јануара изговорио генерал Манојло Миловановић: „Морамо ићи на што веће сабијање турака у енклаве“. Али, исто тако, Младић не наводи било какву своју реакцију када му 30. јануара генерал Роуз каже: „Сребреница–Тузла... Народ у Њујорку мисли да Ви блокирате конвоје и снаге УН, што није тачно“.

Руководство РС на Палама 15. фебруара 1994. разговара о могућности ваздушних удара НАТО снага. Младић бележи своје питање: „Били било добро да М(услиманима) понудимо прекид по моделу Сребренице и Жепе?“.

Одајући признање војсци РС за успешно изведену акцију „Звијезда“, Ратко Младић, под датумом 23. 04. 94, на састанку Врховне команде каже да „Турци ... не представљају већу нити организовану војну снагу у енклавама Горажде, Жепа и Сребреница чије неутралисање у наредном периоду морамо реализовати политичким, економско-државним и по потреби војно-полицијским мерама“.

У истом „роковнику са натписом НИС“, под датумом 1. јул 1994, пуковник Вићић саопштава да „бригада држи фронт ка Сребреници, потпуковник Огњеновић каже: ’У енклави Сребреница непријатељ има три бригаде (око 10.000 војно способних)’, потпуковник Тубић тврди: ’Могли смо нанети знатне губитке муслиманима у Сребреници али нам је речено да то не радимо?’, пуковник Вукота: ’Турци су доживели слом раздвајањем Сребренице од Жепе’“.

Из дневника не дознајемо шта се дешавало од јула до 22. децембра када следи нови запис са „састанка код Караџића“ где Младић записује да је Црвени крст тражио „да им у Сребреницу омогућимо улазак“, а Момчило Крајишник да се Црвени крст бави само разменом ратних заробљеника.

Андрејев – генералов омиљени саветник

Службеник УН и совјетски дипломатски ветеран можда је једини човек кога је Младић питао за мишљење и савете од прве до последње стране својих бележака

Виктор Андрејев је омиљени јунак Ратка Младића, закључак је после читања неколико хиљада страница дневника ратног команданта босанских Срба. Са другим човеком Унпрофора, ветераном совјетске дипломатије, чиновником Уједињених нација – Младић увек дуго разговара и детаљно на десетак страна бележница записује шта му је све Андрејев рекао.
Први пут се ова двојица срећу 1. маја 1992. године. Младић бележи да је Андрејев рекао да „жели да се састане са к.том (командантом) лично и полузванично”. То је забележено пре подне. После следи друга белешка о разговору који је почео у 20.30 часова, а записан је на 13 страница „роковника браон боје без натписа”. Андрејев недипломатски искрено  каже да му се није свидела делегација „која је на челу са Јовићем” ишла на преговоре о Венсовом плану. Рус саветује да се напише писмо генералном секретару УН и председавајућем Савета безбедности да се иде у Москву и Кину, да се осигура држава која ће да тражи да се тај папир нађе на хитном заседању. Следила је анализа односа између Немачке и Француске, Европе и Америке, Јапана и Кине, планова Енглеске...

Фаворит Андрејева је био Јапан, није предвидео кинески „бум”, рекао је „Јапан је тајна бомба”, сада изгледа да је то Кина. Младић је сигурно климао главом када је Андрејев говорио: „Западни свет је увек сматрао да су Хрвати запад, а Срби исток. Линија између Хрвата и Срба је увек била линија између запада и истока.”
На крају разговора Младић бележи своје питање: „Како видите решење кризе у нашој земљи?” Као одговор остало је записано: „Одцепљење Босне је најтежи ударац”.

Младић мора да је био охрабрен кад му је на почетку разговора, по свему судећи 15. маја 1993. године, Андрејев рекао: „Сада је боља ситуација. Америка није постигла сагласност са Европом. Сада су мањи изгледи за интервенцију. Русија неће дозволити интерв.(енцију).” Па још „Промене у ставовима неких земаља су врло уочљиве”.

Младић мора да је био охрабрен кад му је на почетку разговора, по свему судећи 15. маја 1993. године, Андрејев рекао: „Сада је боља ситуација. Америка није постигла сагласност са Европом. Сада су мањи изгледи за интервенцију. Русија неће дозволити интерв.(енцију).” Па још „Промене у ставовима неких земаља су врло уочљиве”.

Борна кола УН испред војне болнице у Сарајеву

Ратни командант босанских Срба поново добија савете од другог човека Унпрофора у Босни: „Хуманитарна помоћ мора ићи без проблема”, а мало после и: „Ово је ТВ рат”.

Рус је веома отворен за дипломату, каже да је Морион (Филип, командант Унпрофора), драга особа, али повремено уради страшне ствари. „Он је у Сребреници могао довести до катастрофе али сте Ви одлично контролисали ситуацију. Ви сте то сјајно решили.”

Андрејев потом говори да му се не свиђа предлог несврстаних земаља за зоне око Сарајева, цинично примећује да можда несврстанима треба неки рат, али мало касније противречи себи и каже да је идеја безбедних зона боља од бомбардовања. И закључује да је Муслиманима „у интересу да Сарајево остане проблем”.

„Шта би Ви Виктор урадили за Сарајево да сте мене (на мом месту)?” пита Младић и бележи одговор „Пара треба да излази. Морион тражи да стави и вашу и њихову артиљерију под контролу. Ваш проблем је њихова пешадија. Повезати повлачење њихове пешадије са Вашом артиљеријом. У Вашим рукама да остане артиљерија али под контролом УН. Да тражите посматраче да надзиру ситуацију у Сарајеву. УН да гарантују да Мусл. (имани) неће ући са својим снагама на вашу територију. То треба да се уклопи са плавим путевима и чек поинтима. Будите категорични – не можемо да се повлачимо без трупа УН у зони. Немојте рећи ’не’. Само корак по корак са гаранцијама.”

Младићев сарадник, уписан као Тоша, пита: „Виктор, да ли би Муслимани прихватили неки облик демилитаризације и могућност извлачења снага” и добија одговор: „Они нажалост не желе никакву демилитаризацију. Ми смо их притисли добро, рекли смо им да они желе жртвовати своје људе за интервенцију.”

Андрејев онда хвали као одличну Младићеву идеју да „понудите да се хум(анитарна) помоћ даје преко ваших територија Муслиманима” и да је битно да се писмо пошаље Садако Огати (високи комесар за избеглице УН) и одмах саветује шта писмо треба да садржи.

Младић се интересује за улогу Џерома Брејда и пита: „Шта да урадимо према Овену да га одобровољимо?” и каже: „Виктор, мораћу Вас узети за саветника, слаб сам у политици”. Дипломата је одговорио „А, генерале, ви сте у политици Вери гут, екселент, подиже палац, Ви само тако кажете, а супер сте”.

О односима Андрејева и Младића говори и запис из „роковника црвене боје”, а дешава се у Хан Пијеску сат и десет минута пре генераловог разговора са Морионом. Изгледало је то као да је Рус дошао да припреми Србина за сусрет са Французом. Младић бележи: “Виктор: -овен иде аут – Столтенберг можда остаје. – План В-О (Венс-Овен) отишао – Биће у БиХ 1 српска реп(ублика), 2 Хрватске (Мостар – Посавина) 2 Муслим(анске) (Цаз. Крајина – центр. Б) – могућа је још интервенција – иду на Абдића – А Изетб(еговић) балансира, Ганић хоће рат да иде на Србију и Косово – Прилаз муслимана – Провокација.”
После хиљаде прочитаних страна дневника изгледа да је Виктор Андрејев, службеник УН и совјетски дипломатски ветеран можда и једини човек кога је Младић питао за мишљење и савете од прве до последње стране својих бележака. 

О добру и злу с патријархом Павлом

Поред оволиких погибија од Хрвата и Муслимана не дозволите да падне крв од нас, рекао је патријарх српски ратном команданту босанских Срба.

„Наш патријарх тражи да се повучем са функције!” (Из дневника Ратка Младића)
Почивши патријарх српски Павле два пута се видео с Ратком Младићем, податак је до кога екипа „Политике” долази из до сада прегледаних дневника ратног команданта босанских Срба.

Други сусрет Ратку Младићу никако није могао да буде пријатан. Место сусрета је непознато. Датум је 13. новембар 1996. године. Младић је записао само једну реченицу: „Наш патријарх тражи да се повучем са функције!” После тога је само још једна реч: „Снимљено”.

Ратко Младић је поднео оставку 27. новембра, 14 дана после сусрета са патријархом Павлом, али не може се тврдити да је то учинио под његовим утицајем. У ствари није јасно да ли је Младић добровољно одлучио да оде јер у одлуци о свом повлачењу он пише: „Обзиром да сам разрешен дужности команданта Главног штаба...”. На почетку „оставке” која је насловљена „Пренос овлашћења команданта ГШ ВРС, одлука,-”, Младић саопштава да је „обзиром на новонасталу ситуацију и одлуке друге седнице Скупштине РС... и у складу са одлукама седница колегијума Главног штаба (17.11. проширени колегијум, 27.11 колегијум)” одлучио „пренети сва овлаштења на генерал-потпуковника Манојла Миловановића”.

Младић у одлуци тражи од председника Републике Српске гаранције да ниједан припадник Војске РС неће сносити било какву одговорност зато што је извршавао његова наређења и да се „обуставе све активности према јединицама, установама, објектима и припадницима ВРС, а које су планирали и започели пре доношења ове одлуке”.
Први сусрет патријарха и генерала 28. августа 1992. године био је сасвим различит од другог виђења 13. новембра 1996. године. Место сусрета није наведено, али се може претпоставити да је то није било на територији Републике Српске. На то упућује реченица патријарха Павла: „Ви сте на терену, добродошли сте у овај дом”.

Претпоставка да се сусрет догодио 28. августа заснива се на чињеници да је пре разговора са патријархом под тим датумом уписан разговор с генералом Животом Панићем, начелником Генералштаба Војске Југославије, и да је назначено да је он био у 11.30 часова. У наставку дневника Младић записује „15.00 (часова) САСТАНАК са Патријархом Павлом”.

На страни пре ове налази се уоквирен текст који није потпуно јасан, али је очигледно да има везе са Српском православном црквом: „... Божидар Маријановић из (нечитка реч) 1.К (вероватно први корпус) да иде у Манастир Крку за економа богословије”.

Нема ниједног знака да је Младић било шта рекао патријарху, нити било каквог његовог коментара. Генерал је, иначе, волео да у дневник записује разговоре с људима који су на њега остављали утисак и најчешће у записима нема ни трага његовог присуства.

На почетку патријарх Павле каже, а Младић записује, „Не можемо бирати ни родитеље ни време ни народ са којим ћемо живјети”. Потом патријарх говори да је потребна огромна снага да би се у Босни издржало „ово тешко време”. Вероватно је да патријарх говори о Босни свестан да Срба има и изван Републике Српске.
Младић на две странице бележи патријархову „тугованку” над Србима, над њиховом спремношћу да сами себи и свом роду наносе штету.

Младић записује речи патријарха Павла: „Има код нас једна негативна индивидуалност (ову реч је Младић два пута подвукао) која пређе сваку меру јер сви су сви хомогени (Словенци, Хрвати, Буг. ,(вероватно Бугари), Муслимани, Маџари, Шиптари)”.

Младић записује речи патријарха Павла: „Има код нас једна негативна индивидуалност (ову реч је Младић два пута подвукао) која пређе сваку меру јер сви су сви хомогени (Словенци, Хрвати, Буг. ,(вероватно Бугари), Муслимани, Маџари, Шиптари)”.

Та нехомогеност може да буде и добра, јер патријарх каже генералу: „Још у 7. веку један Грк је рекао да Срби не могу да се подмите јер су различити и не можеш све обићи и подмитити”.
Патријарх наставља да наводи лоше стране разједињености. „Ко се не слаже са нечим од наших он ће и непријатеља употребити да се избори за своје мишљење”.

Патријар наводи причу коју је њему испричала професорка француског језика која се „за време окупације” током Другог светског рата правила да не зна немачки језик. Њој је неки немачки командант рекао „Ви сте Срби никакав народ, ми дневно хапсимо 15 Срба на вашу доставу”. Очигледно је ово још једна парафраза приче да је Гестапо молио Србе да не потказују једни друге јер више не могу да их хапсе.

Каже даље патријарх: „У нашем народу је било честитости и тиме смо опстали, а то је оно што је Марко Миљанов изнео принцип чојства и јунаштва, он га је само изнео, то је народ измислио (Чојство је да браним другог од себе, а јунаштво да се браним од другог)”.

Младић ставља под знаке навода следећу реченицу коју подвлачи: „Не дај да те надвлада зло, него зло надвладај”. Патријарх је свој есеј о моралу, о добру и злу, човечности и нечовечности наставио: „Ми говоримо добар је онај који ми чини добро, а зао онај који чини зло, то није тако зато што сам као индивидуа мерило. Нема принципа ни јеванђелског који се не може преокренути. Блаженије је давати него примати се изокреће у дајте мени.”

Генералу је патријарх испричао приповест о старом Црногорцу коме је неки младић истерао око покушавајући да му отме оружје. Старац је молио књаза Николу да не кажњава момка, говорећи: „Њему је 17 година, мени 50, а Вама 300”. Књаз се побуни, нема он 300 година. Чича му одговори: „Да би владали народом морали би да имате 300 година” и још рече владару: „Младић је више зла учинио себи, него мени”.

Из дневника не можемо сазнати колико су дуго разговарали патријарх и генерал, али на основу онога што је Младић забележио јасно је да је било дошло време да патријарх српски упути сасвим јасну поруку ратном команданту босанских Срба: „Ми никога нећемо терати на силу у веру. Нас су католичили и турчили.”

И тек сада из патријархових речи сазнајемо да је и Младић нешто говорио, да ли то значи да је све до тада био неми бележник? Каже патријарх Павле: „Ово што рекосте, рекли су ми и раније. Овде је немар један, тамо се гине, један број неће да приђе ни духом ни умом, неће да прими ни избеглицу, ни рањенику.”

Последња реченица коју је Младић записао да му је рекао патријарх Павле гласи: „Поред оволиких погибија од Хрвата и Муслимана не дозволите да падне крв од нас”.

Одмах испод ове реченице је текст који је Младић уоквирио: „Делић Жарку, одузет 24.04.92 бели комби рег.бр. Љубљана 716-113, сада носи таблице вој.СР 0035, Тада му је одузет мерцедес на приколици, који се сада налази у Ердуту код Аркана – Видети и јавити протођакону Ђури.”

Перишић и Станишић повезују Младића са Американцима

Почетком септембра 1995. године шеф тајне полиције Србије и војске Југославије нудили тајни сусрет ратног команданта босанских Срба и команданта НАТО.

Да ли су Момчило Перишић и Јовица Станишић припремали пуч против Слободана Милошевића у другој половини последње деценије прошлог века? Ово питање о коме је било много спекулација и на које су и некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије и шеф тајне полиције Србије одговорили одречно, на известан начин поново постављају дневници Ратка Младића, ратног команданта босанских Срба.

Циљ Станишићеве посете био је ослобађање француских пилота, а његово посредовање тражили су Јевгениј Примаков и Џон Дојч, шефови руске и америчке тајне полиције, са којима је он имао изузетно добар контакт.

У „роковнику браон боје без натписа” на 22. страници Младић описује сусрет са Јовицом Станишићем, начелником Ресора државне безбедности Србије и Момчилом Перишићем, начелником Генералштаба Војске Југославије. Сусрет се догодио на Цетињу, у суботу 9. септембра 1995. године. Место сусрета, Цетиње, показује да су актери хтели да га држе у што је већој тајности, иначе би се видели у Републици Српској или Србији.

Циљ Станишићеве посете био је ослобађање француских пилота, а његово посредовање тражили су Јевгениј Примаков и Џон Дојч, шефови руске и америчке тајне полиције, са којима је он имао изузетно добар контакт.
„Ти знаш да оно што добијаш иде мимо политике”, имао је потребу да нагласи Станишић, а Младић да запише.
Не треба посебна машта да се замисли шта је то могао ратни командант босанских Срба да добије, а да „иде мимо политике”, поготово када се зна да су прекодрински Срби до тада већ неколико пута толико изнервирали Слободана Милошевића да им је увео санкције на Дрини.

Дакле, Станишић је сугерисао  Младићу да му је дужник и да је време за враћање услуге. Услуга је била тајни повратак двојице заробљених француских пилота, оборених изнад Босне августа 1995. године.

Станишић саопштава да постоји договор Дојча (Џон, бивши шеф ЦИА), Перија (Вилијам, министар одбране САД), Кристофера (Ворен, државни секретар САД) и Шаликашвилија (Џон, командант Здруженог генералштаба САД) да се тајно састану Кларк (Весли, командант НАТО-а) и Младић. Шеф тајне полиције Србије каже Младићу да зна да има контакте са Русима и да је то добро и да види да може да буде и у контакту са Американцима. „Ја сам то видео као шансу да ти нешто урадиш”, закључио је Станишић.

Иза речи Станишића, без икаквог коментара, Младић одмах  наводи шта му је рекао генерал Момчило Перишић, начелник Генералштаба Војске Југославије. Иако је ова белешка записана под истим датумом и насловом, као јединствена целина, из онога што му говори Перишић, изгледа да је он разговарао са Младићем тек пошто је Станишић отишао или да су на почетку разговора били сви заједно, али да су онда двојица генерала део разговора обавили у четири ока. За разлику од Станишића, бар по ономе што је Младић забележио, Перишић није помињао пилоте – што изгледа потпуно невероватно.

Преписујемо како је Младић забележио Перишићеве речи:
Адм. (адмирал) Овенс, зам. нач. (заменик начелника) ГШ САД, данас ће у 14.30 тел. назвати мене, дата је сагласност од Перија и Шаликашвилија и да постепено успоставе војне контакте и међуармијску сарадњу.
*СМ (Слободан Милошевић) је успео да се РС прихвати и призна као равноправан ентитет.
Дошао сам из 2 разлога: 1. Кларк хоће да се састане са тобом. Слобо нема никакав углед у Српском народу. Сви су изгледи да да је ово направио у Крајини, хтио је и код Вас а ми нисмо дали.

Американци хоће да се састану са тобом и самном... 3 пута ме је звао ген. Кларк и Холбрук. Они хоће Слобу да искористе до одређеног трена, а после да се њега отарасе. Плашим се, нема дилеме Јоца не воли Слобу. Слобо не воли војску. Ти и ја морамо имати концепт шта да радимо са Американцима. Ови су мафија (Ј и Ф), а Слобо је још већа. Кертес даје милионе $ и ДМ Слобиној жени. Ови траже пилоте за лову. Караџић је хтио преко Кољевића да повуче војску и да дезавуише на међународној сцени Слобу што је и успео.

Момчило Перишић, Зоран Лилић и Павле Булатовић

Да ли ови редови из Дневника значе да су Станишић и Перишић у јесен 1995. године хтели да руше Милошевића? Кључан детаљ за разумевање приче је да се у том тренутку није знало да ли су пилоти живи или нису. То тврди Александар Димитријевић, тадашњи шеф Контраобавештајне службе Војске Југославије. Његова служба је открила да су пилоти живи и да их држи Младић тек почетком новембра. Димитријевић тврди и да је Милошевићу горело под ногама, јер су Французи рекли да ако нема пилота нема оверавања Дејтонског споразума у Паризу.

Начин на који Младић бележи исказе двојице својих саговорника показује да бар један од њих, генерал Перишић, нема ни мало лепо мишљење о Станишићу јер „они су мафија (Ј и Ф)” може да се односи једино на Станишића и Франка Симатовића Френкија. Други члан обавештајног братства и познавалац Младића и Станишића каже да су они у то време било „јастребови” и да је Милошевић морао да их „хлади”. На питање „Зар није Милошевић повео у Дејтон Станишића због страха да овај не направи пуч?” , одговара: „Милошевић се плашио да Јовица не направи нешто у Босни или Хрватској што би му покварило постизање мира у Босни. Други су овде надзирали Радована Стојчића Баџу и Перишића, да им нешто слично не падне на памет”.

Трећи саговорник „Политике”, у оно време припадник КОС-а, каже да је Станишић био сигуран да је „број 2” у Србији, да ће кад-тад мирно наследити Милошевића на месту председника Србије, шта више „да ће га Слоба добровољно рукоположити”.

Овај „косовац” Перишићеве стреле уперене на Милошевића и предлог упућен Младићу – „Ти и ја морамо имати концепт шта да радимо са Американцима – тумачи као покушај „да се отвори Младићу како би сазнао да ли су пилоти живи и ако јесу, где се налазе”. Он чак тврди да ни кључни Младићев безбедњак Здравко Толимир није одмах знао каква је судбина пилота. 

Горан Петровић, бивши начелник Ресора државне безбедности, који је у време одржавања овог састанка био оперативац у Служби, рекао је да је постојала прича да се Јовица Станишић политички ангажује, али не 1995. године, дакле не у периоду када је састанак на Цетињу одржан. Та прича се, према Петровићевим речима, појавила тек три године касније, 1998. године, отприлике у време када је Станишић смењен са места начелника РДБ-а.

Слободан Милошевић, Драган Томић, Никола Шаиновичћ и Јовица Станишић у Белом Двору
– Дакле, то је само прича која је постојала, не постоје факти. А прича је да су Американци сугерисали Станишићу да се политички ангажује крајем 1998. године. Не верујем да су они хтели њега да виде уместо Милошевића на челу државе, то би било претенциозно рећи. Али је могуће да је план био да се он ангажује на нивоу министра. Прича је и да је Станишић одбио такву понуду. У то време се појавио и ЈУЛ који је хтео да склони Станишића, што се касније и десило – каже Петровић.

Петровић додаје да је могуће да хе запис у Младићевом дневнику „Јоца не воли Слобу” само лично мишљење Перишића.
Милошевић је сменио Станишића и Перишића у јесен 1998. године. Пре тога у медијима је објављено да је Станишић саветовао Милошевића да призна резултате локалних избора из 1996. године, да је спречио употребу силе против демонстраната, да се видео са Зораном Ђинђићем у зиму 1997. године на слави код Милорада Вучелића.

После смењивања Перишић је основао политичку странку која је приступила Демократској опозицији Србије и био је један од потпредседника у влади Зорана Ђинђића. Марта 2002. године ухапшен је под сумњом да је одавао тајне службенику америчке амбасаде у Београду, после чега је поднео оставку.

Перишић и Станишић су се добровољно предали Хашком трибуналу где им се суди под оптужбом да су починили ратне злочине.

Ако треба, ја ћу отићи на Хашки трибунал

Ратни коман­дант бо­сан­ских Ср­ба из­го­во­рио је ову ре­че­ни­цу 28. де­цем­бра 1995. го­ди­не у раз­го­во­ру вој­ног вр­ха Ре­пу­бли­ке Срп­ске са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем у ње­го­вом ка­би­не­ту у Бе­о­гра­ду.

Ратко Младић, ратни коман­дант бо­сан­ских Ср­ба, ни­је за­бе­ле­жио у свом днев­ни­ку шта је ре­као 28. де­цем­бра 1995. го­ди­не у ка­би­не­ту Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа у Бе­о­гра­ду, на са­ве­то­ва­њу ру­ко­вод­ства Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске с по­ли­тич­ким и вој­ним вр­хом Ју­го­сла­ви­је. Али то пи­ше у сте­но­гра­му-за­пи­сни­ку ко­ји је био уз днев­ни­ке про­на­ђе­не у ње­го­вој ку­ћи 23. фе­бру­а­ра ове го­ди­не.

Рат­ко Мла­дић: „Не ве­ру­јем Џо­вла­ну (глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи ме­ђу­на­род­них сна­га у БиХ). Ако тре­ба ја ћу оти­ћи на Ха­шки три­бу­нал, јер ви то ни­сте обез­бе­ди­ли и ако је то жр­тва срп­ског је­дин­ства – у ре­ду. Же­лим да вам по­мог­нем, али не мо­же се ВРС оп­ту­жи­ва­ти... И скром­но да ка­жем да је ВРС из­не­ла глав­ни те­рет и не при­хва­там ла су САД на­ма ово обез­бе­ди­ле – ми смо и ви од­бра­ни­ли Ба­ња­лу­ку... Вре­ме ће ре­ћи и оце­ни­ти, ни­смо се ми по­ко­ле­ба­ли ни ка­да су нас бом­бар­до­ва­ли они ко­ји нам са­да ну­де мир и по­моћ... Ја не при­хва­там да ме­не ни­ко та­ко на сра­ман на­чин укло­ни, а по­што ви­дим да су се и ови на Па­ла­ма од­ре­кли мо­гу оти­ћи јер сву­где ће ми би­ти лич­но бо­ље јер на овој ду­жно­сти сам жив пе­чен – не­до­пе­чен...

Деј­тон­ски спо­ра­зум има не­са­гле­ди­ве не­га­тив­не по­сле­ди­це јер око 150.000 љу­ди мо­ра­мо исе­ли­ти, ни­смо до­би­ли из­лаз на мо­ре што је ша­мар на­ро­ду, Хер­це­го­ви­на је од­се­че­на – прак­тич­но је при­ре­пак Цр­не Го­ре, Иг­ман, Бје­ла­шни­ца, Ја­хо­ри­на су нам узе­ти. Вој­ску Ре­пу­бли­ке Срп­ске оп­ту­жу­ју и за Кра­ји­ну и за 13 оп­шти­на у на­шој Кра­ји­ни и да вас оба­ве­стим у Са­ра­је­ву ни­ко не­ће оста­ти...

Слобо­дан Ми­ло­ше­вић: Не­ма­мо на­ме­ру да из­ру­чу­је­мо ни­ко­га, чак ни Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћи, а ка­мо­ли те­бе, Рат­ко. Ха­шки три­бу­нал за­бо­ра­ви­те. Ниг­де не­ће кро­чи­ти но­гом да би не­ко­га хап­си­ли. То су по­ли­тич­ке игре и не­ма ве­зе с пра­во­су­ђем. Ја сам у Па­ри­зу тра­жио да уђе у Спо­ра­зум кла­у­зу­ла сле­де­ће са­др­жи­не: „Стра­не са­ра­ђу­ју у про­го­ну од­го­вор­них за рат­не зло­чи­не”, то је уни­вер­зал­но и ја без то­га ни­сам хтео да пот­пи­шем.

Же­лим да вам ка­жем да ће би­ти те­шко­ћа у спро­во­ђе­њу Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма. Скре­ни­те им па­жњу да ми ни­смо сто­ка и тра­жи­мо са­рад­њу... јер ка­ко нам да­нас ула­зе у фа­бри­ке, су­тра ће у спа­ва­ће со­бе. Не­ћу мо­ћи спре­чи­ти срп­ског мла­ди­ћа да рас­па­ли ЗО­ЉОМ по њи­ма ка­да се по­на­ша­ју као оку­па­то­ри... Тре­ба тра­жи­ти сву­где са­ве­зни­ке и не ве­ру­јем да ће САД на­ма по­мо­ћи, а њи­ма од­мо­ћи и ми­слим да смо и у про­шлом вре­ме­ну ги­ну­ли за њих и њи­хов цвет на Бал­ка­ну за­ли­ва­ли на­шом кр­вљу. Не же­лим ла бу­дем оп­те­ре­ће­ње срп­ском на­ро­ду, ако тре­бам да одем – оти­ћи ћу, али од­би­јам све на­па­де на ВРС, та­ман да су и од го­спод Бо­га.

Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић: Не­ма­мо на­ме­ру да из­ру­чу­је­мо ни­ко­га, чак ни Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћи, а ка­мо­ли те­бе, Рат­ко. Ха­шки три­бу­нал за­бо­ра­ви­те. Ниг­де не­ће кро­чи­ти но­гом да би не­ко­га хап­си­ли. То су по­ли­тич­ке игре и не­ма ве­зе с пра­во­су­ђем. Ја сам у Па­ри­зу тра­жио да уђе у Спо­ра­зум кла­у­зу­ла сле­де­ће са­др­жи­не: „Стра­не са­ра­ђу­ју у про­го­ну од­го­вор­них за рат­не зло­чи­не”, то је уни­вер­зал­но и ја без то­га ни­сам хтео да пот­пи­шем.

Рат­ко Мла­дић: Ни­ко не мо­же Рат­ка Мла­ди­ћа жи­вог са­хра­ни­ти. Они ће нас на­те­ра­ти да ме­не ис­по­ру­чи­те, а су­ђе­ње ме­ни је су­ђе­ње срп­ском на­ро­ду и ва­ма и Пе­ри­ши­ћу.

Било је то финале 1995. године чија је дру­га по­ло­ви­на би­ла обе­ле­же­на хр­ват­ском „Олу­јом” ко­ја је ет­нич­ки очи­сти­ла Кра­ји­ну од Ср­ба, Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом и Мла­ди­ће­вим пре­го­во­ри­ма с Фран­цу­зи­ма, Ру­си­ма и функ­ци­о­не­ри­ма Ср­би­је о суд­би­ни дво­ји­це фран­цу­ских пи­ло­та.

Рат­ко Мла­дић је ве­ро­вао у сна­гу сво­је вој­ске и свог оруж­ја и он­да ка­да су по­ра­зи и гу­би­так те­ри­то­ри­је по­ста­ли ствар­ност. И ка­да је пад Ба­ња­лу­ке за­ви­сио од од­лу­ке Хр­ва­та да ли ће је за­у­зе­ти, а не од мо­гућ­но­сти Ср­ба да је од­бра­не, ко­ман­дант бо­сан­ских Ср­ба се чвр­сто др­жао ре­че­ни­це ко­ју је 14. ју­ла 1994. за­пи­сао у свој днев­ни­ка ве­ли­ким сло­ви­ма „ПЛАН ОД­БИ­ТИ, РАТ ДО­БИ­ТИ!”.

Та ре­че­ни­ца, ко­ја се од­но­си­ла на план Кон­такт гру­пе, обе­ле­жи­ће и раз­го­во­ре во­ђе­не у ле­то и је­сен 1995. го­ди­не о Спо­ра­зу­му у Деј­то­ну.

На пр­вој стра­ни­ци „ро­ков­ни­ка бра­он бо­је без нат­пи­са”, под да­ту­мом 25. ав­густ 1995, са са­стан­ка „срп­ског ру­ко­вод­ства у До­ба­нов­ци­ма”, Мла­дић од­мах на по­чет­ку бе­ле­жи пи­та­ње Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа: „Је ли с Кра­ји­ном го­то­во, има­мо ли на­ме­ру да је вра­ћа­мо”. Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић ни­је гу­био вре­ме­на, ула­зак хр­ват­ске вој­ске у Книн за ње­га је био не­по­вра­тан чин, а ру­ко­вод­ству бо­сан­ских Ср­ба за­то је са­суо ре­че­ни­цу о њи­хо­вој мо­гу­ћој бу­дућ­но­сти: „Бр­зим ра­том би пре­ста­ла иде­ја и те­о­риј­ски о РС”. Из­гле­да­ло је да Ка­ра­џић у том мо­мен­ту, ка­да је пред очи­ма сви­ма био ег­зо­дус Ср­ба из Кра­ји­не, не­ма ви­ше ди­ле­ме: „Не­ће­мо ми ре­ћи НЕ аме­рич­кој ва­ри­јан­ти”. По­ка­за­ће се ка­сни­је да то ипак ни­је ни ње­гов, а на­ро­чи­то не став Рат­ка Мла­ди­ћа.

„У Деј­то­ну су Ср­би за­у­зе­ли ме­сто у ср­ци­ма Аме­ри­ка­на­ца ко­је су до са­да има­ли Му­сли­ма­ни”, ре­че­ни­ца је с ко­јом Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић до­че­ку­је у До­ба­нов­ци­ма 27. но­вем­бра 1995. го­ди­не ру­ко­вод­ство бо­сан­ских Ср­ба. Пред­сед­ник Ср­би­је је твр­дио: „Ми смо до­би­ли ½ БиХ, из­лаз на мо­ре, не­ма ни­јед­ног гра­да на Са­ви ко­ји ни­је наш, не­ма ни на Дри­ни (сем Го­ра­жда) ко­ји ни­је наш... До­би­је­на је др­жа­ва за­пад­но од Дри­не гдје ни­ка­да ни­је по­сто­ја­ла... Кра­ји­шни­ко­ве ур­ли­ке да су нам САД не­при­ја­тељ­ска стра­на на­сто­јао сам да сти­шам”.

Ни­је, ме­ђу­тим, Кра­ји­шник био глав­ни про­блем Ми­ло­ше­ви­ћа ко­ји је Мла­ди­ћу и ње­го­вим ста­ре­ши­на­ма ре­као: „За нас је нај­бит­ни­је да вој­ска има по­зи­ти­ван став пре­ма ми­ров­ном про­це­су. Ове ма­пе и гра­ни­це су фик­сне и не мо­гу се ме­ња­ти ло­кал­ном и гло­бал­ном вој­ном ак­ци­јом и то се не би сма­тра­ло ра­том већ чи­сто те­ро­ри­стич­ком ак­ци­јом. Не­ма ви­ше кро­је­ња ма­па ра­том.”

Сво­је са­го­вор­ни­ке Ми­ло­ше­вић је са­ве­то­вао: „Осло­бо­ди­те се Ру­са, они не мо­гу ни се­би по­мо­ћи... Ру­си ис­кљу­чи­во бри­ну о свом ин­те­ре­су и њи­ма је бит­но да има­ју до­бре од­но­се са САД и спрем­ни су да нас про­да­ју.”
О Ми­ло­ше­ви­ће­вим ре­чи­ма „ужи део Ге­не­рал­шта­ба Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске” раз­го­ва­рао је 31. 11. 95. на КМ (ко­манд­но ме­сто), али у днев­ни­ку се не бе­ле­жи ни­јед­на ре­ак­ци­ја, њих за­то има са са­стан­ка вр­хов­не ко­ман­де РС одр­жа­не 1. де­цем­бра. Мла­дић бе­ле­жи да се Кра­ји­шник у из­ла­га­њу „ни­је до­та­као кључ­них пи­та­ња”. Сле­де ци­та­ти Ка­ра­џи­ћа и Бу­хе.

Пред­сед­ник РС: „У по­след­њем тре­нут­ку смо се из­ву­кли, мо­гли смо за­гла­ви­ти у уни­тар­ној Бо­сни”.
Ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва РС: „Мо­гли смо да би­ра­мо из­ме­ђу не­што и ни­шта. Став вој­ске са­жет је био у ре­че­ни­ци ге­не­ра­ла То­ли­ми­ра: – Овај до­ку­мент је то­тал­но не­при­хва­тљив, већ је то оку­па­ци­ја од стра­не НА­ТО... Вр­ши се по­ли­тич­ка и вој­на оку­па­ци­ја Бал­ка­на од стра­не НА­ТО пак­та.

По­том у Бе­о­гра­ду 28. де­цем­бра сле­ди, ка­ко га Мла­дић у днев­ни­ку на­сло­вља­ва, „СА­СТА­НАК са Пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем”. Ме­ђу до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у Мла­ди­ће­вој ку­ћи 23. фе­бру­а­ра ове го­ди­не на­ла­зи се и сте­но­грам с те сед­ни­це. У од­но­су на Днев­ник то је „хла­дан” текст. Са­мо текст и ни­шта ви­ше, док Мла­дић бе­ле­же­ћи у Днев­ни­ку из­ла­га­ња уче­сни­ка раз­го­во­ра ста­вља по не­ко­ли­ко зна­ко­ва уз­ви­ка или пи­та­ња, под­вла­чи ре­чи.

Са­ста­нак је по­чео Ми­ло­ше­ви­ће­вим хва­ло­спе­вом: хр­ват­ски на­ци­о­на­ли­ста Ве­се­ли­ца је ре­као да је срп­ска др­жа­ва за­пад­но од Дри­не по­раз Хр­ват­ске; спре­чио сам пад Ба­ња­лу­ке уз по­моћ Аме­ри­ка­на­ца; од по­чет­них 30 од­сто те­ри­то­ри­је ко­ли­ко су нам ну­ди­ли до­шли смо до 49 од­сто... „Ал­тер­на­ти­ва то­ме је би­ло про­ду­же­ње ра­тапро­тив це­лог све­та и гу­би­так Ре­пу­бли­ке Срп­ске. За­то у За­гре­бу има мно­го де­мон­стра­ци­ја”, ре­као је Ми­ло­ше­вић.

Факсимил странице из Младићевог дневника, Милошевић: "Независна РС нема шансу"
Пред­сед­ник Ср­би­је се тру­дио да бу­де оштар ска­чу­ћи с те­ме на те­му и у да­ху је из­го­во­рио: „На­ци­о­на­ли­зам је на­о­па­ка иде­ја и свест, то је из­о­па­че­но и ми смо то ре­кли ру­ко­вод­ству РС предве го­ди­не, а они су ми­сли­ли да уз по­зајм­ље­не лу­да­ке Ше­ше­ља и Дра­шко­ви­ћа мо­гу не­што на­пра­ви­ти, а ево има­мо огром­не гу­бит­ке. НА­ТО је бо­љи од УН­ПРО­ФОР-а јер је до­шао да по­де­ли Бо­сну.

Да је усво­јен Кра­ји­шни­ков пред­лог са­ра­јев­ског ди­стрик­та то би би­ла коп­ча за све оста­ло и ми би смо на кра­ју из­гу­би­ли. Це­ним да ће РХ (Ре­пу­бли­ка Хр­ват­ска) при­по­ји­ти свој део БиХ, а му­сли­ма­ни ићи прена са­рад­њу са ЦПЈ, не­го с РХ.

Нај­ве­ћи страх за Кра­ји­шни­ка и Бу­ху је био ка­да су ме пи­та­ли да ли бих при­мио у СРЈ му­сли­ма­не? Ја сам ре­као да. Пр­во: на­ша са­рад­ња са ИФОР-ом је до­бра при­ли­ка и дру­го: у РС је на­пра­вље­на та­ква Вла­да ла је од­мах тре­ба ухап­си­ти”.
У овом де­лу по­сто­је јед­на раз­ли­ка у зва­нич­ном сте­но­гра­му и Мла­ди­ће­вим бе­ле­шка­ма. Ге­не­рал ци­ти­ра Ми­ло­ше­ви­ћа: „Не­за­ви­сна РС не­ма шан­су” и уз ту ре­че­ни­цу ста­вља два зна­ка уз­ви­ка.

Сле­ди део Ми­ло­ше­ви­ће­вог го­во­ра би­тан за Мла­ди­ћа: „Ре­као сам Аме­ри­кан­ци­ма да не­ће­мо да­ва­ти на­ше гра­ђа­не оп­ту­же­не за рат­не зло­чи­не. Ка­ра­џић и Мла­дић су спе­ци­фич­ни, они су оп­ту­же­ни за узи­ма­ње та­ла­ца, по­го­то­во оних ко­ји су до­шли на ве­ру. Ви­ше њих ми је ре­кло: ду­жни су да ухап­се Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа ако се срет­ну, али не­ће то ра­ди­ти. Ка­ра­џић је ту па­мет­но ре­шио. Ви мо­ра­те од­ре­ди­ти чо­ве­ка ко­ји ће то ура­ди­ти, њи­ма не тре­ба по­штар, већ ко­ман­дант”.

У Мла­ди­ће­вом Днев­ни­ку ове ре­чи Ми­ло­ше­ви­ћа ова­ко су за­бе­ле­же­не: „Кон­крет­не ства­ри (ове две ре­чи под­ву­че­не): – Пи­та­ње Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа – Ре­као сам Аме­ри­кан­ци­ма да ни­ко­га не­ће­мо го­ни­ти (та реч пре­цр­та­на два пу­та) ис­по­ру­чи­ва­ти. – Узи­ма­ње та­ла­ца је рат­ни зло­чин... За вој­ни аспект ја­ко је ва­жно да ви од­ре­ди­те ко ће да за­сту­па ГШ њи­ма не тре­ба по­штар... (уз по­след­њу ре­че­ни­цу сто­је два зна­ка пи­та­ња)”.

Бит­не су још две ре­че­ни­це из Ми­ло­ше­ви­ће­вог из­ла­га­ња: „Ка­ра­џић ме ма­ло­пре звао, био је и Пе­ри­шић и глав­но пи­та­ње му је би­ло дај пен­зи­о­ни­ши ми ове ге­не­ра­ле” и „Рат­ко, мо­лим те да се ре­ши пи­та­ње ко има овла­ште­ња ис­пред ГШ ВРС у ЗВК”. Ова дру­га ре­че­ни­ца зна­чи­ла је да Мла­дић ви­ше не мо­же да се ви­ђа с ко­ман­дан­ти­ма ме­ђу­на­род­них сна­га у БиХ. За­пи­су­ју­ћи је у Днев­ник Мла­дић до­да­је и ре­че­ни­цу Ми­ло­ше­ви­ћа ко­је не­ма у сте­но­гра­му: „Ми не­ма­мо ни­ка­кав зах­тев у том по­гле­ду” уз ко­ју ста­вља три зна­ка уз­ви­ка и је­дан знак пи­та­ња.

Мла­дић је из­не­на­ђен већ пр­вим го­вор­ни­ком из ње­го­вог ти­ма. Уз ре­чи ге­не­ра­ла Гве­ра: „Да ни­је би­ло ан­га­жо­ва­ња Ј (уго­сла­ви­је) и Вас лич­но мо­жда не би ни би­ло РС” ста­вља знак пи­та­ња, а про­пу­шта да на­ве­де зах­тев Гве­ра да се не го­во­ри на исти на­чин о Ка­ра­џи­ћу и Мла­ди­ћу и да рат­ни ко­ман­дант бо­сан­ских Ср­ба мо­ра да ужи­ва за­шти­ће­ни ста­тус.

По­што и дру­ги ге­не­ра­ли бу­ду тра­жи­ли да се пра­ви раз­ли­ка из­ме­ђу Ка­ра­џи­ћа и Мла­ди­ћа, у ко­рист овог дру­гог, Ми­ло­ше­вић је ре­као: „Ни­смо ни­ка­да иден­ти­фи­ко­ва­ли ВРС и ру­ко­вод­ство РС. По­ли­тич­ке гре­шке су би­ле на стра­те­шком ни­воу, а вој­нич­ке на так­тич­ком.

Ра­до­ван Ка­ра­џић је ши­рио илу­зи­је да има по­се­бан од­нос са Кар­те­ром, а Хол­брук му је ре­као: ’Ко је­бе Кар­те­ра’. Ва­ше по­ли­тич­ко ру­ко­вод­ство је ши­ри­ло и ши­ри илу­зи­је и ла­жи. Би­ли су при­сут­ни Ли­лић, Ми­лу­ти­но­вић и Пе­ри­шић, ка­да је Ка­ра­џић за Деј­тон­ски спо­ра­зум ре­као ’нај­бри­љант­ни­ја по­бе­да срп­ског на­ро­да у 20. ве­ку’, а на Скуп­шти­ни ка­же ’да смо ми пре­го­ва­ра­ли би­ло би нам мно­го бо­ље’, а ја сам пр­ви дан Деј­то­на пу­стио Кра­ји­шни­ка да он ра­ди и ви­део да гу­би­мо све. Пи­та­ју ме љу­ди је ли тај чо­век нор­ма­лан”.

По­том је усле­ди­ло фи­на­ле, Мла­ди­ћев го­вор с по­чет­ка тек­ста, за­бе­ле­жен у сте­но­гра­му, не­за­бе­ле­жен у Днев­ни­ку. То ни­је пре­се­дан. Мла­дић је че­сто то чи­нио, ни­је бе­ле­жио шта је он не­где и не­ко­ме ре­као.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер