Dnevnici Ratka Mladića

Beležnice ratnog komadanta Republike Srpake svedoče da je Srebrenica bila jedno od žarišta rata u Bosni i da je u njoj i oko nje proliveno užasno mnogo krvi.

Tri dana posle ulaska Srba u Srebrenicu, Ratko Mladić, u „rokovniku braon boje sa natpisom EI Pupin“, pod datumom 14. jul 1995. godine, opisuje sastanak na kome su, pored njega, bili predsednik Srbije Slobodan Milošević, Karl Bilt i general De la Prel. Milošević je, prema Mladićevim zapisima, „objasnio stanje oko Srebrenice“.

Mladić nabraja i šta je sve na sastanku prihvaćeno: pristup Međunarodnog crvenog krsta ratnoj zoni, dolazak konvoja za snabdevanje stanovništva, ekskluzivno pravo policije UN da bude u Srebrenici i Žepi, mogućnost da se u to područje vrate svi koji hoće... To je prihvaćeno, a Karl Bilt je tražio da se „oslobode dečaci-mladići koji su odvedeni u Bratunac, kao i holandski vojnici, da Srebrenica i Žepa budu demilitarizovane“.

Dan kasnije, 15. jula, u Dobanovcima se sastaju Slobodan Milošević, Jasuši Akaši, Tornvald Stoltenberg, Karl Bilt, general De la Prel, general Smit. Mladić vodi odvojen razgovor s dvojicom generala. Francuz mu kaže da je rešeno oslobađanje 48 Holanđana i traži: „Omogućite potpun pristup MKCK (Međunarodni komitet Crvenog krsta) svim zarobljenicima. Da se sretnu sa svim zarobljenicima i da podnesu izveštaj MZ (međunarodna zajednica). Da posete z(arobljeničke) logore. Problem u Srebrenici i Žepi pomoć UNHCR – da donese hranu, ćebad, lekove.“

General Smit kaže da će upotrebiti silu kada su napadnute snage UN i da „postoje priče o zverstvima, pokoljima i silovanjima“ u Srebrenici i Žepi. „Dobro bi bilo da što prije dozvolite pristup UNHCR, MCK.“

I... to je kraj ove beležnice: samo devet strana rukom pisanih, kako svojim potpisom potvrđuje generalova supruga Bosiljka. Ostali rokovnici imaju po 200 ili 400 strana, ovaj samo devet. Da li je ostale strane neko (i ko) sklonio ili uništio – ili ih ovom prilikom nije pustio u javnost?

U dnevnicima dostupnim „Politici“, Srebrenica se prvi put pominje 6. juna 1992. godine. Izvesni Ostojić govori: „Srebrenica je prazna. Prostor između Srebrenice i Žepe je 90 odsto rude boksita. Dogovorili smo da Srebrenicu podelimo popola i da oni ostanu na prostoru Osmača. Neki Tošić iznosi drugi predlog – ’iza leđa moramo sve očistiti, Žepu i Srebrenicu’”.

Miroslav Deronjić iz Bratunca saopštava 20. juna da je „Srebrenica pala posle smrti Zekića, prihvatili smo ove iz Srebrenice“. Deronjić nastavlja: „Stalno imamo borbe, imamo oko 100 žrtava – oni napadaju sa područja Srebrenice... Imamo problema oko s(ela) Konjević Polja. Presekli su komunikaciju Milići – Zvornik. Ne možemo očistiti Konjević Polje“.

Na referisanju 22. juna (1995) pukovnik Subotić saopštava: „Tvrde da u rejonu Bratunca ima oko 50.000 muslimana, kontrolišu potpuno Srebrenicu. Mole kao hitno preduzimanje nekih mera da se ne bi izgubio rudnik”. Tri dana kasnije pukovnik Živanović tvrdi: „Glavni problemi leže u Srebrenici, koji imaju puno školovanih oficira (Mehić Redžo puk, ...puk Mustafić Meho). K-da im je u Srebrenici, zadatak im je da opserviraju selo srpsko, unište ga, opljačkaju i spale.

Svakog našeg zarobljenika muče tako što mu otkriju krvnu grupu i uzmu krv do smrti. Prate svaku aktivnost, a na sahranama masovno ubijaju... Tuku minobacačima i topovima po levoj obali Drine. Dejstvuju ka s. Voljevici da bi presekli vezu prema Srbiji. Bratunac se čvrsto organizovao prema Srebrenici... Ako se slomi s. Žedinsko (tursko), Moćevići i Osmače, Srebrenica se može pripremiti za predaju.“

„Ne postoji sila koja će nas razoružati... Svi ćemo izginuti a oružje nećemo predati. Trajaće ovaj rat predugo“. Morion, međutim, kaže da ima dogovore s pukovnikom Vukšićem i Naserom Orićem i da nastavljaju s razoružavanjem unutar linije razdvajanja i traži od Mladića da se njegove snage povuku izvan dometa artiljerije i tenkova.

Ratko Mladić 30. juna zapisuje susret s predstavnicima opštine Zvornik, kome prisustvuje i „preds. pred. Srebrenice – Jakić Miodrag“. Predsednik Vlasenice Milenko Stanić kaže: „Treba očistiti Srebrenicu i okolinu“. Desimir Mitrović obaveštava: „Od Skelana prema Srebrenici smo pomerili front prema Srebrenici. Kod Tegara su nam spalili Ratkoviće, Polimce, a naši su danas završili sa Tegarima.“ Govorio je i pomenuti predsednik Srebrenice Jakić o svakodnevnim napadima muslimana na rudnik Sase, o fabrici sačme u Potočarima, trezoru srebra (najmanje tona) i zlata. Jakić upozorava: „Kod Sase je jalovište, ako bi ga probili bilo bi sve uništeno do Crnog mora.“ On navodi i da je musliman iz sela Košalj po imenu Vehbija, sin hodže, „pobio više naših ljudi“.

Očigledno, u leto 1992. bilo je užasno napeto u Srebrenici i okolini, pa u predsedništvu na Palama 18. avgusta te godine pukovnik Dimitrije Šibalić iz Bratunca pita: „Da li možemo Srebrenicu zauzeti?“ Ako je odgovor i dobio, on nije zapisan. „Šta sa Srebrenicom“, pita pukovnik Simić na sastanku u Predsedništvu RS s komandantima korpusa i članovima Generalštaba 27. septembra 1992. godine na Palama. Na pitanje niko nije odgovorio.

U „rokovnik u kožnoj futroli braon boje“ Mladić 12. januara 1993. godine, na konferenciji u Ženevi, beleži govor Harisa Silajdžića: „Genocid naroda se nastavlja... Juče u Srebrenici 195 ljudi umrlo od hladnoće i gladi“.
S generalima Larsom Erikom Valgrenom i Filipom Morionom 9. aprila 1993. godine Mladić razgovara u Beogradu, u vili u Botićevoj ulici, a Valgren kaže: „Ako bismo mogli rešiti Srebrenicu, onda bismo mogli ići dalje... Od mene je SB (Savet bezbednosti UN) tražio da pojačam pozicije UN u Srebrenici...

Medicinska situacija u Srebrenici je neprihvatljiva, da ne kažem strašna. Zato smo došli kod Vas jer mi znamo da je tamo presečen“. Morion je tome dodao da u gradu ima bar 40.000 žena i dece. Mladić ne pristaje na predlog o demilitarizaciji, o čemu će Valgren da obavesti generalnog sekretara UN, Slobodana Miloševića i štampu. Ipak, dogovoreni su prekid vatre u „džepu Srebrenica od sutra u 14 časova“ i novi sastanak… Na konferenciji za novinare postavljeno je pitanje: „Da li znači da VRS neće ući u Srebrenicu“.

Na razgovoru sa Šermonom iz Crvenog krsta, 13. aprila u Bijeljini, Mladić zapisuje da je rekao da je šokiran onim što se dogodilo u Srebrenici: „...Čuli smo u vijestima… Preko takvih vesti se svašta desilo protiv J(ugoslavije) i srpskog naroda“.

Njihov novi razgovor je 30. aprila, a Šermon kaže da su „naši doktori“ učestvovali u evakuaciji ranjenika iz Srebrenice i traži da se deca vakcinišu, da dođe lekar „naš ili musliman da vodi kliniku“...Mladić odgovara: „Za Srebrenicu ćemo rešiti pitanje vode, struje, medic. obezbeđenja i vakcinacije ako do 15. 05. 93. muslimani ispoštuju dogovor o predaji oružja“.

Momčilo Krajišnik, uvek najtvrđi u stavovima, 7. maja 1993. godine kaže: „Da pustimo posmatrače u Srebrenicu, Žepu i Goražde, Bihać, Tuzlu“, a general Morion kaže: „Na zahtev vaše vlade mi smo dobili novi mandat stvaranja bezbednosnih zona: Srebrenica, Sarajevo, Žepa, Goražde, Tuzla, Bihać... U okviru zone predaja oružja snagama UN. Ako Srbi žele da uđu u Srebr. biće im dozvoljeno“. Istog dana u susretu s muslimanskim snagama Halilović (Sefer, komandant Armije BiH) za planirano razoružanje u Srebrenici kaže: „Ne postoji sila koja će nas razoružati... Svi ćemo izginuti a oružje nećemo predati. Trajaće ovaj rat predugo“. Morion, međutim, kaže da ima dogovore s pukovnikom Vukšićem i Naserom Orićem i da nastavljaju s razoružavanjem unutar linije razdvajanja i traži od Mladića da se njegove snage povuku izvan dometa artiljerije i tenkova.

Morion, 15. maja na aerodromu u Sarajevu, predlaže „proširenje demilitarizovanog područja oko Srebrenice i Žepe“ a general Kejz kaže da misli da je sve teško oružje predato i da je problem s predajom lakog naoružanja jer zaraćene strane ne veruju jedna drugoj. Istog dana Viktor Andrejev, drugi čovek Unprofora, kaže Mladiću: „On (Morion) je u Srebrenici mogao dovesti do katastrofe, ali ste vi odlično kontrolisali situaciju. Vi ste to sjajno rešili... Znaju svi da je Morion Srebrenicu i Žepu napravio veštačkim problemom“.

O Srebrenici Mladić ponovo razgovara s generalom Valgrenom 12. juna u Beogradu. Dogovor je da se popravi pumpa za vodu u Srebrenici i da visoki komesar za izbeglice može u nju da dolazi bez ograničenja i da u konvojima ne sme biti novinara i nezvaničnih lica.

General Morion kaže Ratku Mladiću 25. juna 1993. da u „Srebrenici najradikalniji muslimani žele pogoršati situaciju, da bi svet imao grižu savesti. Trebate izbeći želju za etničkim čišćenjem tih teritorija. Za svet će biti neprihvatljiva evakuacija muslimanskog stanovništva“. On još savetuje Mladića da omogući izbeglima iz Konjevića Polja i Cerske da se iz Srebrenice vrate svojim kućama.

Nove razgovore o Srebrenici Mladić vodi s generalom Brikmanom 23. jula 1993. u Kalinoviku: „Problem Srebrenice i Žepe – moj odgovor: Samo da predaju oružje“.

General Brikman kaže Mladiću 6. novembra 1993. da mu UN daju da uradi dosta posla u Srebrenici i da je tražio od njega da poštuje primirje kao u Sarajevu.

Pukovnik Tolimir 27. novembra kaže da „Unprofor sve više vrši izviđanje naših prostora... Žele pojačati snage u Žepi, Srebrenici i Goraždu“, a 15. decembra general Brikman objašnjava kakve će snage doći u Srebrenicu (dve čete) da čuvaju primirje. Dan kasnije Mladić upisuje: „U Srebrenici grupisana 3 muslimanska bataljona. Vrši se nasilno izviđanje Konjevića Polja“.

Posle ovog podatka izgleda čudno kada Nikola Koljević 12. januara 1994. kaže na sastanku na Palama: „Muratović mi je rekao: ’U nama sazreva uverenje da nama Srebrenica i Žepa nisu strateški važne’“. Mladić pita: „Šta konkretno za Srebrenicu“.

Odgovor stiže od Radovana Karadžića na Palama 14. januara 1994. godine: „Do 18. januara da dozvolimo zamenu u Srebrenici 1:1“.

Četiri dana kasnije Mladiću svakako prija mišljenje njegovog „omiljenog savetnika“ Viktora Andrejeva, drugog čoveka Unprofora, koji mu na Jahorini kaže: „Situacija u Srebrenici je isisana iz prsta, a oko Tuzle vidi se američki interes“. Ali, svakako mu nije bilo milo da čuje: „Vaša vojska gubi pozicije, nemate pešadije, oni računaju da vi ne možete izvesti ozbiljnu of(anzivu). Muslimani računaju da su zimu prebrodili. Sada je centralno pitanje Tuzla i Srebrenica“.

Istoga dana general Brikman kaže Mladiću da će u Srebrenicu doći Holanđani s naoružanjem ne većeg kalibra od 20 milimetara i da su to pred kamerama već objasnili on, Karadžić i Akaši.

S tog sastanka nerazumljiv je zapis o incidentu s letom Mladićevog helikoptera na koji je možda pucano u blizini Srebrenice. Brikman obećava istragu i kaže da razume zašto Mladić nije došao na sastanak s generalom Delićem (Rasim, ratni komandant Armije BiH).

Dva dana kasnije, 20. januara, Brikman i general Kot opet s Mladićem razgovaraju o datumu dolaska u Srebrenicu Holanđana koji treba da zamene Kanađane. Mladić ne beleži da je išta odgovorio iako je nešto morao reći, a moguće je da je mislio isto što je 24. januara izgovorio general Manojlo Milovanović: „Moramo ići na što veće sabijanje turaka u enklave“. Ali, isto tako, Mladić ne navodi bilo kakvu svoju reakciju kada mu 30. januara general Rouz kaže: „Srebrenica–Tuzla... Narod u Njujorku misli da Vi blokirate konvoje i snage UN, što nije tačno“.

Rukovodstvo RS na Palama 15. februara 1994. razgovara o mogućnosti vazdušnih udara NATO snaga. Mladić beleži svoje pitanje: „Bili bilo dobro da M(uslimanima) ponudimo prekid po modelu Srebrenice i Žepe?“.

Odajući priznanje vojsci RS za uspešno izvedenu akciju „Zvijezda“, Ratko Mladić, pod datumom 23. 04. 94, na sastanku Vrhovne komande kaže da „Turci ... ne predstavljaju veću niti organizovanu vojnu snagu u enklavama Goražde, Žepa i Srebrenica čije neutralisanje u narednom periodu moramo realizovati političkim, ekonomsko-državnim i po potrebi vojno-policijskim merama“.

U istom „rokovniku sa natpisom NIS“, pod datumom 1. jul 1994, pukovnik Vićić saopštava da „brigada drži front ka Srebrenici, potpukovnik Ognjenović kaže: ’U enklavi Srebrenica neprijatelj ima tri brigade (oko 10.000 vojno sposobnih)’, potpukovnik Tubić tvrdi: ’Mogli smo naneti znatne gubitke muslimanima u Srebrenici ali nam je rečeno da to ne radimo?’, pukovnik Vukota: ’Turci su doživeli slom razdvajanjem Srebrenice od Žepe’“.

Iz dnevnika ne doznajemo šta se dešavalo od jula do 22. decembra kada sledi novi zapis sa „sastanka kod Karadžića“ gde Mladić zapisuje da je Crveni krst tražio „da im u Srebrenicu omogućimo ulazak“, a Momčilo Krajišnik da se Crveni krst bavi samo razmenom ratnih zarobljenika.

Andrejev – generalov omiljeni savetnik

Službenik UN i sovjetski diplomatski veteran možda je jedini čovek koga je Mladić pitao za mišljenje i savete od prve do poslednje strane svojih beležaka

Viktor Andrejev je omiljeni junak Ratka Mladića, zaključak je posle čitanja nekoliko hiljada stranica dnevnika ratnog komandanta bosanskih Srba. Sa drugim čovekom Unprofora, veteranom sovjetske diplomatije, činovnikom Ujedinjenih nacija – Mladić uvek dugo razgovara i detaljno na desetak strana beležnica zapisuje šta mu je sve Andrejev rekao.
Prvi put se ova dvojica sreću 1. maja 1992. godine. Mladić beleži da je Andrejev rekao da „želi da se sastane sa k.tom (komandantom) lično i poluzvanično”. To je zabeleženo pre podne. Posle sledi druga beleška o razgovoru koji je počeo u 20.30 časova, a zapisan je na 13 stranica „rokovnika braon boje bez natpisa”. Andrejev nediplomatski iskreno  kaže da mu se nije svidela delegacija „koja je na čelu sa Jovićem” išla na pregovore o Vensovom planu. Rus savetuje da se napiše pismo generalnom sekretaru UN i predsedavajućem Saveta bezbednosti da se ide u Moskvu i Kinu, da se osigura država koja će da traži da se taj papir nađe na hitnom zasedanju. Sledila je analiza odnosa između Nemačke i Francuske, Evrope i Amerike, Japana i Kine, planova Engleske...

Favorit Andrejeva je bio Japan, nije predvideo kineski „bum”, rekao je „Japan je tajna bomba”, sada izgleda da je to Kina. Mladić je sigurno klimao glavom kada je Andrejev govorio: „Zapadni svet je uvek smatrao da su Hrvati zapad, a Srbi istok. Linija između Hrvata i Srba je uvek bila linija između zapada i istoka.”
Na kraju razgovora Mladić beleži svoje pitanje: „Kako vidite rešenje krize u našoj zemlji?” Kao odgovor ostalo je zapisano: „Odcepljenje Bosne je najteži udarac”.

Mladić mora da je bio ohrabren kad mu je na početku razgovora, po svemu sudeći 15. maja 1993. godine, Andrejev rekao: „Sada je bolja situacija. Amerika nije postigla saglasnost sa Evropom. Sada su manji izgledi za intervenciju. Rusija neće dozvoliti interv.(enciju).” Pa još „Promene u stavovima nekih zemalja su vrlo uočljive”.

Mladić mora da je bio ohrabren kad mu je na početku razgovora, po svemu sudeći 15. maja 1993. godine, Andrejev rekao: „Sada je bolja situacija. Amerika nije postigla saglasnost sa Evropom. Sada su manji izgledi za intervenciju. Rusija neće dozvoliti interv.(enciju).” Pa još „Promene u stavovima nekih zemalja su vrlo uočljive”.

Borna kola UN ispred vojne bolnice u Sarajevu

Ratni komandant bosanskih Srba ponovo dobija savete od drugog čoveka Unprofora u Bosni: „Humanitarna pomoć mora ići bez problema”, a malo posle i: „Ovo je TV rat”.

Rus je veoma otvoren za diplomatu, kaže da je Morion (Filip, komandant Unprofora), draga osoba, ali povremeno uradi strašne stvari. „On je u Srebrenici mogao dovesti do katastrofe ali ste Vi odlično kontrolisali situaciju. Vi ste to sjajno rešili.”

Andrejev potom govori da mu se ne sviđa predlog nesvrstanih zemalja za zone oko Sarajeva, cinično primećuje da možda nesvrstanima treba neki rat, ali malo kasnije protivreči sebi i kaže da je ideja bezbednih zona bolja od bombardovanja. I zaključuje da je Muslimanima „u interesu da Sarajevo ostane problem”.

„Šta bi Vi Viktor uradili za Sarajevo da ste mene (na mom mestu)?” pita Mladić i beleži odgovor „Para treba da izlazi. Morion traži da stavi i vašu i njihovu artiljeriju pod kontrolu. Vaš problem je njihova pešadija. Povezati povlačenje njihove pešadije sa Vašom artiljerijom. U Vašim rukama da ostane artiljerija ali pod kontrolom UN. Da tražite posmatrače da nadziru situaciju u Sarajevu. UN da garantuju da Musl. (imani) neće ući sa svojim snagama na vašu teritoriju. To treba da se uklopi sa plavim putevima i ček pointima. Budite kategorični – ne možemo da se povlačimo bez trupa UN u zoni. Nemojte reći ’ne’. Samo korak po korak sa garancijama.”

Mladićev saradnik, upisan kao Toša, pita: „Viktor, da li bi Muslimani prihvatili neki oblik demilitarizacije i mogućnost izvlačenja snaga” i dobija odgovor: „Oni nažalost ne žele nikakvu demilitarizaciju. Mi smo ih pritisli dobro, rekli smo im da oni žele žrtvovati svoje ljude za intervenciju.”

Andrejev onda hvali kao odličnu Mladićevu ideju da „ponudite da se hum(anitarna) pomoć daje preko vaših teritorija Muslimanima” i da je bitno da se pismo pošalje Sadako Ogati (visoki komesar za izbeglice UN) i odmah savetuje šta pismo treba da sadrži.

Mladić se interesuje za ulogu DŽeroma Brejda i pita: „Šta da uradimo prema Ovenu da ga odobrovoljimo?” i kaže: „Viktor, moraću Vas uzeti za savetnika, slab sam u politici”. Diplomata je odgovorio „A, generale, vi ste u politici Veri gut, ekselent, podiže palac, Vi samo tako kažete, a super ste”.

O odnosima Andrejeva i Mladića govori i zapis iz „rokovnika crvene boje”, a dešava se u Han Pijesku sat i deset minuta pre generalovog razgovora sa Morionom. Izgledalo je to kao da je Rus došao da pripremi Srbina za susret sa Francuzom. Mladić beleži: “Viktor: -oven ide aut – Stoltenberg možda ostaje. – Plan V-O (Vens-Oven) otišao – Biće u BiH 1 srpska rep(ublika), 2 Hrvatske (Mostar – Posavina) 2 Muslim(anske) (Caz. Krajina – centr. B) – moguća je još intervencija – idu na Abdića – A Izetb(egović) balansira, Ganić hoće rat da ide na Srbiju i Kosovo – Prilaz muslimana – Provokacija.”
Posle hiljade pročitanih strana dnevnika izgleda da je Viktor Andrejev, službenik UN i sovjetski diplomatski veteran možda i jedini čovek koga je Mladić pitao za mišljenje i savete od prve do poslednje strane svojih beležaka. 

O dobru i zlu s patrijarhom Pavlom

Pored ovolikih pogibija od Hrvata i Muslimana ne dozvolite da padne krv od nas, rekao je patrijarh srpski ratnom komandantu bosanskih Srba.

„Naš patrijarh traži da se povučem sa funkcije!” (Iz dnevnika Ratka Mladića)
Počivši patrijarh srpski Pavle dva puta se video s Ratkom Mladićem, podatak je do koga ekipa „Politike” dolazi iz do sada pregledanih dnevnika ratnog komandanta bosanskih Srba.

Drugi susret Ratku Mladiću nikako nije mogao da bude prijatan. Mesto susreta je nepoznato. Datum je 13. novembar 1996. godine. Mladić je zapisao samo jednu rečenicu: „Naš patrijarh traži da se povučem sa funkcije!” Posle toga je samo još jedna reč: „Snimljeno”.

Ratko Mladić je podneo ostavku 27. novembra, 14 dana posle susreta sa patrijarhom Pavlom, ali ne može se tvrditi da je to učinio pod njegovim uticajem. U stvari nije jasno da li je Mladić dobrovoljno odlučio da ode jer u odluci o svom povlačenju on piše: „Obzirom da sam razrešen dužnosti komandanta Glavnog štaba...”. Na početku „ostavke” koja je naslovljena „Prenos ovlašćenja komandanta GŠ VRS, odluka,-”, Mladić saopštava da je „obzirom na novonastalu situaciju i odluke druge sednice Skupštine RS... i u skladu sa odlukama sednica kolegijuma Glavnog štaba (17.11. prošireni kolegijum, 27.11 kolegijum)” odlučio „preneti sva ovlaštenja na general-potpukovnika Manojla Milovanovića”.

Mladić u odluci traži od predsednika Republike Srpske garancije da nijedan pripadnik Vojske RS neće snositi bilo kakvu odgovornost zato što je izvršavao njegova naređenja i da se „obustave sve aktivnosti prema jedinicama, ustanovama, objektima i pripadnicima VRS, a koje su planirali i započeli pre donošenja ove odluke”.
Prvi susret patrijarha i generala 28. avgusta 1992. godine bio je sasvim različit od drugog viđenja 13. novembra 1996. godine. Mesto susreta nije navedeno, ali se može pretpostaviti da je to nije bilo na teritoriji Republike Srpske. Na to upućuje rečenica patrijarha Pavla: „Vi ste na terenu, dobrodošli ste u ovaj dom”.

Pretpostavka da se susret dogodio 28. avgusta zasniva se na činjenici da je pre razgovora sa patrijarhom pod tim datumom upisan razgovor s generalom Životom Panićem, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, i da je naznačeno da je on bio u 11.30 časova. U nastavku dnevnika Mladić zapisuje „15.00 (časova) SASTANAK sa Patrijarhom Pavlom”.

Na strani pre ove nalazi se uokviren tekst koji nije potpuno jasan, ali je očigledno da ima veze sa Srpskom pravoslavnom crkvom: „... Božidar Marijanović iz (nečitka reč) 1.K (verovatno prvi korpus) da ide u Manastir Krku za ekonoma bogoslovije”.

Nema nijednog znaka da je Mladić bilo šta rekao patrijarhu, niti bilo kakvog njegovog komentara. General je, inače, voleo da u dnevnik zapisuje razgovore s ljudima koji su na njega ostavljali utisak i najčešće u zapisima nema ni traga njegovog prisustva.

Na početku patrijarh Pavle kaže, a Mladić zapisuje, „Ne možemo birati ni roditelje ni vreme ni narod sa kojim ćemo živjeti”. Potom patrijarh govori da je potrebna ogromna snaga da bi se u Bosni izdržalo „ovo teško vreme”. Verovatno je da patrijarh govori o Bosni svestan da Srba ima i izvan Republike Srpske.
Mladić na dve stranice beleži patrijarhovu „tugovanku” nad Srbima, nad njihovom spremnošću da sami sebi i svom rodu nanose štetu.

Mladić zapisuje reči patrijarha Pavla: „Ima kod nas jedna negativna individualnost (ovu reč je Mladić dva puta podvukao) koja pređe svaku meru jer svi su svi homogeni (Slovenci, Hrvati, Bug. ,(verovatno Bugari), Muslimani, Madžari, Šiptari)”.

Mladić zapisuje reči patrijarha Pavla: „Ima kod nas jedna negativna individualnost (ovu reč je Mladić dva puta podvukao) koja pređe svaku meru jer svi su svi homogeni (Slovenci, Hrvati, Bug. ,(verovatno Bugari), Muslimani, Madžari, Šiptari)”.

Ta nehomogenost može da bude i dobra, jer patrijarh kaže generalu: „Još u 7. veku jedan Grk je rekao da Srbi ne mogu da se podmite jer su različiti i ne možeš sve obići i podmititi”.
Patrijarh nastavlja da navodi loše strane razjedinjenosti. „Ko se ne slaže sa nečim od naših on će i neprijatelja upotrebiti da se izbori za svoje mišljenje”.

Patrijar navodi priču koju je njemu ispričala profesorka francuskog jezika koja se „za vreme okupacije” tokom Drugog svetskog rata pravila da ne zna nemački jezik. Njoj je neki nemački komandant rekao „Vi ste Srbi nikakav narod, mi dnevno hapsimo 15 Srba na vašu dostavu”. Očigledno je ovo još jedna parafraza priče da je Gestapo molio Srbe da ne potkazuju jedni druge jer više ne mogu da ih hapse.

Kaže dalje patrijarh: „U našem narodu je bilo čestitosti i time smo opstali, a to je ono što je Marko Miljanov izneo princip čojstva i junaštva, on ga je samo izneo, to je narod izmislio (Čojstvo je da branim drugog od sebe, a junaštvo da se branim od drugog)”.

Mladić stavlja pod znake navoda sledeću rečenicu koju podvlači: „Ne daj da te nadvlada zlo, nego zlo nadvladaj”. Patrijarh je svoj esej o moralu, o dobru i zlu, čovečnosti i nečovečnosti nastavio: „Mi govorimo dobar je onaj koji mi čini dobro, a zao onaj koji čini zlo, to nije tako zato što sam kao individua merilo. Nema principa ni jevanđelskog koji se ne može preokrenuti. Blaženije je davati nego primati se izokreće u dajte meni.”

Generalu je patrijarh ispričao pripovest o starom Crnogorcu kome je neki mladić isterao oko pokušavajući da mu otme oružje. Starac je molio knjaza Nikolu da ne kažnjava momka, govoreći: „Njemu je 17 godina, meni 50, a Vama 300”. Knjaz se pobuni, nema on 300 godina. Čiča mu odgovori: „Da bi vladali narodom morali bi da imate 300 godina” i još reče vladaru: „Mladić je više zla učinio sebi, nego meni”.

Iz dnevnika ne možemo saznati koliko su dugo razgovarali patrijarh i general, ali na osnovu onoga što je Mladić zabeležio jasno je da je bilo došlo vreme da patrijarh srpski uputi sasvim jasnu poruku ratnom komandantu bosanskih Srba: „Mi nikoga nećemo terati na silu u veru. Nas su katoličili i turčili.”

I tek sada iz patrijarhovih reči saznajemo da je i Mladić nešto govorio, da li to znači da je sve do tada bio nemi beležnik? Kaže patrijarh Pavle: „Ovo što rekoste, rekli su mi i ranije. Ovde je nemar jedan, tamo se gine, jedan broj neće da priđe ni duhom ni umom, neće da primi ni izbeglicu, ni ranjeniku.”

Poslednja rečenica koju je Mladić zapisao da mu je rekao patrijarh Pavle glasi: „Pored ovolikih pogibija od Hrvata i Muslimana ne dozvolite da padne krv od nas”.

Odmah ispod ove rečenice je tekst koji je Mladić uokvirio: „Delić Žarku, oduzet 24.04.92 beli kombi reg.br. Ljubljana 716-113, sada nosi tablice voj.SR 0035, Tada mu je oduzet mercedes na prikolici, koji se sada nalazi u Erdutu kod Arkana – Videti i javiti protođakonu Đuri.”

Perišić i Stanišić povezuju Mladića sa Amerikancima

Početkom septembra 1995. godine šef tajne policije Srbije i vojske Jugoslavije nudili tajni susret ratnog komandanta bosanskih Srba i komandanta NATO.

Da li su Momčilo Perišić i Jovica Stanišić pripremali puč protiv Slobodana Miloševića u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka? Ovo pitanje o kome je bilo mnogo spekulacija i na koje su i nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije i šef tajne policije Srbije odgovorili odrečno, na izvestan način ponovo postavljaju dnevnici Ratka Mladića, ratnog komandanta bosanskih Srba.

Cilj Stanišićeve posete bio je oslobađanje francuskih pilota, a njegovo posredovanje tražili su Jevgenij Primakov i DŽon Dojč, šefovi ruske i američke tajne policije, sa kojima je on imao izuzetno dobar kontakt.

U „rokovniku braon boje bez natpisa” na 22. stranici Mladić opisuje susret sa Jovicom Stanišićem, načelnikom Resora državne bezbednosti Srbije i Momčilom Perišićem, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije. Susret se dogodio na Cetinju, u subotu 9. septembra 1995. godine. Mesto susreta, Cetinje, pokazuje da su akteri hteli da ga drže u što je većoj tajnosti, inače bi se videli u Republici Srpskoj ili Srbiji.

Cilj Stanišićeve posete bio je oslobađanje francuskih pilota, a njegovo posredovanje tražili su Jevgenij Primakov i DŽon Dojč, šefovi ruske i američke tajne policije, sa kojima je on imao izuzetno dobar kontakt.
„Ti znaš da ono što dobijaš ide mimo politike”, imao je potrebu da naglasi Stanišić, a Mladić da zapiše.
Ne treba posebna mašta da se zamisli šta je to mogao ratni komandant bosanskih Srba da dobije, a da „ide mimo politike”, pogotovo kada se zna da su prekodrinski Srbi do tada već nekoliko puta toliko iznervirali Slobodana Miloševića da im je uveo sankcije na Drini.

Dakle, Stanišić je sugerisao  Mladiću da mu je dužnik i da je vreme za vraćanje usluge. Usluga je bila tajni povratak dvojice zarobljenih francuskih pilota, oborenih iznad Bosne avgusta 1995. godine.

Stanišić saopštava da postoji dogovor Dojča (DŽon, bivši šef CIA), Perija (Vilijam, ministar odbrane SAD), Kristofera (Voren, državni sekretar SAD) i Šalikašvilija (DŽon, komandant Združenog generalštaba SAD) da se tajno sastanu Klark (Vesli, komandant NATO-a) i Mladić. Šef tajne policije Srbije kaže Mladiću da zna da ima kontakte sa Rusima i da je to dobro i da vidi da može da bude i u kontaktu sa Amerikancima. „Ja sam to video kao šansu da ti nešto uradiš”, zaključio je Stanišić.

Iza reči Stanišića, bez ikakvog komentara, Mladić odmah  navodi šta mu je rekao general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Iako je ova beleška zapisana pod istim datumom i naslovom, kao jedinstvena celina, iz onoga što mu govori Perišić, izgleda da je on razgovarao sa Mladićem tek pošto je Stanišić otišao ili da su na početku razgovora bili svi zajedno, ali da su onda dvojica generala deo razgovora obavili u četiri oka. Za razliku od Stanišića, bar po onome što je Mladić zabeležio, Perišić nije pominjao pilote – što izgleda potpuno neverovatno.

Prepisujemo kako je Mladić zabeležio Perišićeve reči:
Adm. (admiral) Ovens, zam. nač. (zamenik načelnika) GŠ SAD, danas će u 14.30 tel. nazvati mene, data je saglasnost od Perija i Šalikašvilija i da postepeno uspostave vojne kontakte i međuarmijsku saradnju.
*SM (Slobodan Milošević) je uspeo da se RS prihvati i prizna kao ravnopravan entitet.
Došao sam iz 2 razloga: 1. Klark hoće da se sastane sa tobom. Slobo nema nikakav ugled u Srpskom narodu. Svi su izgledi da da je ovo napravio u Krajini, htio je i kod Vas a mi nismo dali.

Amerikanci hoće da se sastanu sa tobom i samnom... 3 puta me je zvao gen. Klark i Holbruk. Oni hoće Slobu da iskoriste do određenog trena, a posle da se njega otarase. Plašim se, nema dileme Joca ne voli Slobu. Slobo ne voli vojsku. Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima. Ovi su mafija (J i F), a Slobo je još veća. Kertes daje milione $ i DM Slobinoj ženi. Ovi traže pilote za lovu. Karadžić je htio preko Koljevića da povuče vojsku i da dezavuiše na međunarodnoj sceni Slobu što je i uspeo.

Momčilo Perišić, Zoran Lilić i Pavle Bulatović

Da li ovi redovi iz Dnevnika znače da su Stanišić i Perišić u jesen 1995. godine hteli da ruše Miloševića? Ključan detalj za razumevanje priče je da se u tom trenutku nije znalo da li su piloti živi ili nisu. To tvrdi Aleksandar Dimitrijević, tadašnji šef Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Njegova služba je otkrila da su piloti živi i da ih drži Mladić tek početkom novembra. Dimitrijević tvrdi i da je Miloševiću gorelo pod nogama, jer su Francuzi rekli da ako nema pilota nema overavanja Dejtonskog sporazuma u Parizu.

Način na koji Mladić beleži iskaze dvojice svojih sagovornika pokazuje da bar jedan od njih, general Perišić, nema ni malo lepo mišljenje o Stanišiću jer „oni su mafija (J i F)” može da se odnosi jedino na Stanišića i Franka Simatovića Frenkija. Drugi član obaveštajnog bratstva i poznavalac Mladića i Stanišića kaže da su oni u to vreme bilo „jastrebovi” i da je Milošević morao da ih „hladi”. Na pitanje „Zar nije Milošević poveo u Dejton Stanišića zbog straha da ovaj ne napravi puč?” , odgovara: „Milošević se plašio da Jovica ne napravi nešto u Bosni ili Hrvatskoj što bi mu pokvarilo postizanje mira u Bosni. Drugi su ovde nadzirali Radovana Stojčića Badžu i Perišića, da im nešto slično ne padne na pamet”.

Treći sagovornik „Politike”, u ono vreme pripadnik KOS-a, kaže da je Stanišić bio siguran da je „broj 2” u Srbiji, da će kad-tad mirno naslediti Miloševića na mestu predsednika Srbije, šta više „da će ga Sloba dobrovoljno rukopoložiti”.

Ovaj „kosovac” Perišićeve strele uperene na Miloševića i predlog upućen Mladiću – „Ti i ja moramo imati koncept šta da radimo sa Amerikancima – tumači kao pokušaj „da se otvori Mladiću kako bi saznao da li su piloti živi i ako jesu, gde se nalaze”. On čak tvrdi da ni ključni Mladićev bezbednjak Zdravko Tolimir nije odmah znao kakva je sudbina pilota. 

Goran Petrović, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, koji je u vreme održavanja ovog sastanka bio operativac u Službi, rekao je da je postojala priča da se Jovica Stanišić politički angažuje, ali ne 1995. godine, dakle ne u periodu kada je sastanak na Cetinju održan. Ta priča se, prema Petrovićevim rečima, pojavila tek tri godine kasnije, 1998. godine, otprilike u vreme kada je Stanišić smenjen sa mesta načelnika RDB-a.

Slobodan Milošević, Dragan Tomić, Nikola Šainovičć i Jovica Stanišić u Belom Dvoru
– Dakle, to je samo priča koja je postojala, ne postoje fakti. A priča je da su Amerikanci sugerisali Stanišiću da se politički angažuje krajem 1998. godine. Ne verujem da su oni hteli njega da vide umesto Miloševića na čelu države, to bi bilo pretenciozno reći. Ali je moguće da je plan bio da se on angažuje na nivou ministra. Priča je i da je Stanišić odbio takvu ponudu. U to vreme se pojavio i JUL koji je hteo da skloni Stanišića, što se kasnije i desilo – kaže Petrović.

Petrović dodaje da je moguće da he zapis u Mladićevom dnevniku „Joca ne voli Slobu” samo lično mišljenje Perišića.
Milošević je smenio Stanišića i Perišića u jesen 1998. godine. Pre toga u medijima je objavljeno da je Stanišić savetovao Miloševića da prizna rezultate lokalnih izbora iz 1996. godine, da je sprečio upotrebu sile protiv demonstranata, da se video sa Zoranom Đinđićem u zimu 1997. godine na slavi kod Milorada Vučelića.

Posle smenjivanja Perišić je osnovao političku stranku koja je pristupila Demokratskoj opoziciji Srbije i bio je jedan od potpredsednika u vladi Zorana Đinđića. Marta 2002. godine uhapšen je pod sumnjom da je odavao tajne službeniku američke ambasade u Beogradu, posle čega je podneo ostavku.

Perišić i Stanišić su se dobrovoljno predali Haškom tribunalu gde im se sudi pod optužbom da su počinili ratne zločine.

Ako treba, ja ću otići na Haški tribunal

Ratni koman­dant bo­san­skih Sr­ba iz­go­vo­rio je ovu re­če­ni­cu 28. de­cem­bra 1995. go­di­ne u raz­go­vo­ru voj­nog vr­ha Re­pu­bli­ke Srp­ske sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem u nje­go­vom ka­bi­ne­tu u Be­o­gra­du.

Ratko Mladić, ratni koman­dant bo­san­skih Sr­ba, ni­je za­be­le­žio u svom dnev­ni­ku šta je re­kao 28. de­cem­bra 1995. go­di­ne u ka­bi­ne­tu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u Be­o­gra­du, na sa­ve­to­va­nju ru­ko­vod­stva Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske s po­li­tič­kim i voj­nim vr­hom Ju­go­sla­vi­je. Ali to pi­še u ste­no­gra­mu-za­pi­sni­ku ko­ji je bio uz dnev­ni­ke pro­na­đe­ne u nje­go­voj ku­ći 23. fe­bru­a­ra ove go­di­ne.

Rat­ko Mla­dić: „Ne ve­ru­jem DŽo­vla­nu (glav­no­ko­man­du­ju­ći me­đu­na­rod­nih sna­ga u BiH). Ako tre­ba ja ću oti­ći na Ha­ški tri­bu­nal, jer vi to ni­ste obez­be­di­li i ako je to žr­tva srp­skog je­din­stva – u re­du. Že­lim da vam po­mog­nem, ali ne mo­že se VRS op­tu­ži­va­ti... I skrom­no da ka­žem da je VRS iz­ne­la glav­ni te­ret i ne pri­hva­tam la su SAD na­ma ovo obez­be­di­le – mi smo i vi od­bra­ni­li Ba­nja­lu­ku... Vre­me će re­ći i oce­ni­ti, ni­smo se mi po­ko­le­ba­li ni ka­da su nas bom­bar­do­va­li oni ko­ji nam sa­da nu­de mir i po­moć... Ja ne pri­hva­tam da me­ne ni­ko ta­ko na sra­man na­čin uklo­ni, a po­što vi­dim da su se i ovi na Pa­la­ma od­re­kli mo­gu oti­ći jer svu­gde će mi bi­ti lič­no bo­lje jer na ovoj du­žno­sti sam živ pe­čen – ne­do­pe­čen...

Dej­ton­ski spo­ra­zum ima ne­sa­gle­di­ve ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce jer oko 150.000 lju­di mo­ra­mo ise­li­ti, ni­smo do­bi­li iz­laz na mo­re što je ša­mar na­ro­du, Her­ce­go­vi­na je od­se­če­na – prak­tič­no je pri­re­pak Cr­ne Go­re, Ig­man, Bje­la­šni­ca, Ja­ho­ri­na su nam uze­ti. Voj­sku Re­pu­bli­ke Srp­ske op­tu­žu­ju i za Kra­ji­nu i za 13 op­šti­na u na­šoj Kra­ji­ni i da vas oba­ve­stim u Sa­ra­je­vu ni­ko ne­će osta­ti...

Slobo­dan Mi­lo­še­vić: Ne­ma­mo na­me­ru da iz­ru­ču­je­mo ni­ko­ga, čak ni Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ći, a ka­mo­li te­be, Rat­ko. Ha­ški tri­bu­nal za­bo­ra­vi­te. Nig­de ne­će kro­či­ti no­gom da bi ne­ko­ga hap­si­li. To su po­li­tič­ke igre i ne­ma ve­ze s pra­vo­su­đem. Ja sam u Pa­ri­zu tra­žio da uđe u Spo­ra­zum kla­u­zu­la sle­de­će sa­dr­ži­ne: „Stra­ne sa­ra­đu­ju u pro­go­nu od­go­vor­nih za rat­ne zlo­či­ne”, to je uni­ver­zal­no i ja bez to­ga ni­sam hteo da pot­pi­šem.

Že­lim da vam ka­žem da će bi­ti te­ško­ća u spro­vo­đe­nju Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma. Skre­ni­te im pa­žnju da mi ni­smo sto­ka i tra­ži­mo sa­rad­nju... jer ka­ko nam da­nas ula­ze u fa­bri­ke, su­tra će u spa­va­će so­be. Ne­ću mo­ći spre­či­ti srp­skog mla­di­ća da ras­pa­li ZO­LjOM po nji­ma ka­da se po­na­ša­ju kao oku­pa­to­ri... Tre­ba tra­ži­ti svu­gde sa­ve­zni­ke i ne ve­ru­jem da će SAD na­ma po­mo­ći, a nji­ma od­mo­ći i mi­slim da smo i u pro­šlom vre­me­nu gi­nu­li za njih i nji­hov cvet na Bal­ka­nu za­li­va­li na­šom kr­vlju. Ne že­lim la bu­dem op­te­re­će­nje srp­skom na­ro­du, ako tre­bam da odem – oti­ći ću, ali od­bi­jam sve na­pa­de na VRS, ta­man da su i od go­spod Bo­ga.

Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić: Ne­ma­mo na­me­ru da iz­ru­ču­je­mo ni­ko­ga, čak ni Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ći, a ka­mo­li te­be, Rat­ko. Ha­ški tri­bu­nal za­bo­ra­vi­te. Nig­de ne­će kro­či­ti no­gom da bi ne­ko­ga hap­si­li. To su po­li­tič­ke igre i ne­ma ve­ze s pra­vo­su­đem. Ja sam u Pa­ri­zu tra­žio da uđe u Spo­ra­zum kla­u­zu­la sle­de­će sa­dr­ži­ne: „Stra­ne sa­ra­đu­ju u pro­go­nu od­go­vor­nih za rat­ne zlo­či­ne”, to je uni­ver­zal­no i ja bez to­ga ni­sam hteo da pot­pi­šem.

Rat­ko Mla­dić: Ni­ko ne mo­že Rat­ka Mla­di­ća ži­vog sa­hra­ni­ti. Oni će nas na­te­ra­ti da me­ne is­po­ru­či­te, a su­đe­nje me­ni je su­đe­nje srp­skom na­ro­du i va­ma i Pe­ri­ši­ću.

Bilo je to finale 1995. godine čija je dru­ga po­lo­vi­na bi­la obe­le­že­na hr­vat­skom „Olu­jom” ko­ja je et­nič­ki oči­sti­la Kra­ji­nu od Sr­ba, Dej­ton­skim spo­ra­zu­mom i Mla­di­će­vim pre­go­vo­ri­ma s Fran­cu­zi­ma, Ru­si­ma i funk­ci­o­ne­ri­ma Sr­bi­je o sud­bi­ni dvo­ji­ce fran­cu­skih pi­lo­ta.

Rat­ko Mla­dić je ve­ro­vao u sna­gu svo­je voj­ske i svog oruž­ja i on­da ka­da su po­ra­zi i gu­bi­tak te­ri­to­ri­je po­sta­li stvar­nost. I ka­da je pad Ba­nja­lu­ke za­vi­sio od od­lu­ke Hr­va­ta da li će je za­u­ze­ti, a ne od mo­guć­no­sti Sr­ba da je od­bra­ne, ko­man­dant bo­san­skih Sr­ba se čvr­sto dr­žao re­če­ni­ce ko­ju je 14. ju­la 1994. za­pi­sao u svoj dnev­ni­ka ve­li­kim slo­vi­ma „PLAN OD­BI­TI, RAT DO­BI­TI!”.

Ta re­če­ni­ca, ko­ja se od­no­si­la na plan Kon­takt gru­pe, obe­le­ži­će i raz­go­vo­re vo­đe­ne u le­to i je­sen 1995. go­di­ne o Spo­ra­zu­mu u Dej­to­nu.

Na pr­voj stra­ni­ci „ro­kov­ni­ka bra­on bo­je bez nat­pi­sa”, pod da­tu­mom 25. av­gust 1995, sa sa­stan­ka „srp­skog ru­ko­vod­stva u Do­ba­nov­ci­ma”, Mla­dić od­mah na po­čet­ku be­le­ži pi­ta­nje Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća: „Je li s Kra­ji­nom go­to­vo, ima­mo li na­me­ru da je vra­ća­mo”. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ni­je gu­bio vre­me­na, ula­zak hr­vat­ske voj­ske u Knin za nje­ga je bio ne­po­vra­tan čin, a ru­ko­vod­stvu bo­san­skih Sr­ba za­to je sa­suo re­če­ni­cu o nji­ho­voj mo­gu­ćoj bu­duć­no­sti: „Br­zim ra­tom bi pre­sta­la ide­ja i te­o­rij­ski o RS”. Iz­gle­da­lo je da Ka­ra­džić u tom mo­men­tu, ka­da je pred oči­ma svi­ma bio eg­zo­dus Sr­ba iz Kra­ji­ne, ne­ma vi­še di­le­me: „Ne­će­mo mi re­ći NE ame­rič­koj va­ri­jan­ti”. Po­ka­za­će se ka­sni­je da to ipak ni­je ni nje­gov, a na­ro­či­to ne stav Rat­ka Mla­di­ća.

„U Dej­to­nu su Sr­bi za­u­ze­li me­sto u sr­ci­ma Ame­ri­ka­na­ca ko­je su do sa­da ima­li Mu­sli­ma­ni”, re­če­ni­ca je s ko­jom Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić do­če­ku­je u Do­ba­nov­ci­ma 27. no­vem­bra 1995. go­di­ne ru­ko­vod­stvo bo­san­skih Sr­ba. Pred­sed­nik Sr­bi­je je tvr­dio: „Mi smo do­bi­li ½ BiH, iz­laz na mo­re, ne­ma ni­jed­nog gra­da na Sa­vi ko­ji ni­je naš, ne­ma ni na Dri­ni (sem Go­ra­žda) ko­ji ni­je naš... Do­bi­je­na je dr­ža­va za­pad­no od Dri­ne gdje ni­ka­da ni­je po­sto­ja­la... Kra­ji­šni­ko­ve ur­li­ke da su nam SAD ne­pri­ja­telj­ska stra­na na­sto­jao sam da sti­šam”.

Ni­je, me­đu­tim, Kra­ji­šnik bio glav­ni pro­blem Mi­lo­še­vi­ća ko­ji je Mla­di­ću i nje­go­vim sta­re­ši­na­ma re­kao: „Za nas je naj­bit­ni­je da voj­ska ima po­zi­ti­van stav pre­ma mi­rov­nom pro­ce­su. Ove ma­pe i gra­ni­ce su fik­sne i ne mo­gu se me­nja­ti lo­kal­nom i glo­bal­nom voj­nom ak­ci­jom i to se ne bi sma­tra­lo ra­tom već či­sto te­ro­ri­stič­kom ak­ci­jom. Ne­ma vi­še kro­je­nja ma­pa ra­tom.”

Svo­je sa­go­vor­ni­ke Mi­lo­še­vić je sa­ve­to­vao: „Oslo­bo­di­te se Ru­sa, oni ne mo­gu ni se­bi po­mo­ći... Ru­si is­klju­či­vo bri­nu o svom in­te­re­su i nji­ma je bit­no da ima­ju do­bre od­no­se sa SAD i sprem­ni su da nas pro­da­ju.”
O Mi­lo­še­vi­će­vim re­či­ma „uži deo Ge­ne­ral­šta­ba Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske” raz­go­va­rao je 31. 11. 95. na KM (ko­mand­no me­sto), ali u dnev­ni­ku se ne be­le­ži ni­jed­na re­ak­ci­ja, njih za­to ima sa sa­stan­ka vr­hov­ne ko­man­de RS odr­ža­ne 1. de­cem­bra. Mla­dić be­le­ži da se Kra­ji­šnik u iz­la­ga­nju „ni­je do­ta­kao ključ­nih pi­ta­nja”. Sle­de ci­ta­ti Ka­ra­dži­ća i Bu­he.

Pred­sed­nik RS: „U po­sled­njem tre­nut­ku smo se iz­vu­kli, mo­gli smo za­gla­vi­ti u uni­tar­noj Bo­sni”.
Mi­ni­star spolj­nih po­slo­va RS: „Mo­gli smo da bi­ra­mo iz­me­đu ne­što i ni­šta. Stav voj­ske sa­žet je bio u re­če­ni­ci ge­ne­ra­la To­li­mi­ra: – Ovaj do­ku­ment je to­tal­no ne­pri­hva­tljiv, već je to oku­pa­ci­ja od stra­ne NA­TO... Vr­ši se po­li­tič­ka i voj­na oku­pa­ci­ja Bal­ka­na od stra­ne NA­TO pak­ta.

Po­tom u Be­o­gra­du 28. de­cem­bra sle­di, ka­ko ga Mla­dić u dnev­ni­ku na­slo­vlja­va, „SA­STA­NAK sa Pred­sed­ni­kom Mi­lo­še­vi­ćem”. Me­đu do­ku­men­ti­ma na­đe­nim u Mla­di­će­voj ku­ći 23. fe­bru­a­ra ove go­di­ne na­la­zi se i ste­no­gram s te sed­ni­ce. U od­no­su na Dnev­nik to je „hla­dan” tekst. Sa­mo tekst i ni­šta vi­še, dok Mla­dić be­le­že­ći u Dnev­ni­ku iz­la­ga­nja uče­sni­ka raz­go­vo­ra sta­vlja po ne­ko­li­ko zna­ko­va uz­vi­ka ili pi­ta­nja, pod­vla­či re­či.

Sa­sta­nak je po­čeo Mi­lo­še­vi­će­vim hva­lo­spe­vom: hr­vat­ski na­ci­o­na­li­sta Ve­se­li­ca je re­kao da je srp­ska dr­ža­va za­pad­no od Dri­ne po­raz Hr­vat­ske; spre­čio sam pad Ba­nja­lu­ke uz po­moć Ame­ri­ka­na­ca; od po­čet­nih 30 od­sto te­ri­to­ri­je ko­li­ko su nam nu­di­li do­šli smo do 49 od­sto... „Al­ter­na­ti­va to­me je bi­lo pro­du­že­nje ra­tapro­tiv ce­log sve­ta i gu­bi­tak Re­pu­bli­ke Srp­ske. Za­to u Za­gre­bu ima mno­go de­mon­stra­ci­ja”, re­kao je Mi­lo­še­vić.

Faksimil stranice iz Mladićevog dnevnika, Milošević: "Nezavisna RS nema šansu"
Pred­sed­nik Sr­bi­je se tru­dio da bu­de oštar ska­ču­ći s te­me na te­mu i u da­hu je iz­go­vo­rio: „Na­ci­o­na­li­zam je na­o­pa­ka ide­ja i svest, to je iz­o­pa­če­no i mi smo to re­kli ru­ko­vod­stvu RS predve go­di­ne, a oni su mi­sli­li da uz po­zajm­lje­ne lu­da­ke Še­še­lja i Dra­ško­vi­ća mo­gu ne­što na­pra­vi­ti, a evo ima­mo ogrom­ne gu­bit­ke. NA­TO je bo­lji od UN­PRO­FOR-a jer je do­šao da po­de­li Bo­snu.

Da je usvo­jen Kra­ji­šni­kov pred­log sa­ra­jev­skog di­strik­ta to bi bi­la kop­ča za sve osta­lo i mi bi smo na kra­ju iz­gu­bi­li. Ce­nim da će RH (Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska) pri­po­ji­ti svoj deo BiH, a mu­sli­ma­ni ići prena sa­rad­nju sa CPJ, ne­go s RH.

Naj­ve­ći strah za Kra­ji­šni­ka i Bu­hu je bio ka­da su me pi­ta­li da li bih pri­mio u SRJ mu­sli­ma­ne? Ja sam re­kao da. Pr­vo: na­ša sa­rad­nja sa IFOR-om je do­bra pri­li­ka i dru­go: u RS je na­pra­vlje­na ta­kva Vla­da la je od­mah tre­ba uhap­si­ti”.
U ovom de­lu po­sto­je jed­na raz­li­ka u zva­nič­nom ste­no­gra­mu i Mla­di­će­vim be­le­ška­ma. Ge­ne­ral ci­ti­ra Mi­lo­še­vi­ća: „Ne­za­vi­sna RS ne­ma šan­su” i uz tu re­če­ni­cu sta­vlja dva zna­ka uz­vi­ka.

Sle­di deo Mi­lo­še­vi­će­vog go­vo­ra bi­tan za Mla­di­ća: „Re­kao sam Ame­ri­kan­ci­ma da ne­će­mo da­va­ti na­še gra­đa­ne op­tu­že­ne za rat­ne zlo­či­ne. Ka­ra­džić i Mla­dić su spe­ci­fič­ni, oni su op­tu­že­ni za uzi­ma­nje ta­la­ca, po­go­to­vo onih ko­ji su do­šli na ve­ru. Vi­še njih mi je re­klo: du­žni su da uhap­se Ka­ra­dži­ća i Mla­di­ća ako se sret­nu, ali ne­će to ra­di­ti. Ka­ra­džić je tu pa­met­no re­šio. Vi mo­ra­te od­re­di­ti čo­ve­ka ko­ji će to ura­di­ti, nji­ma ne tre­ba po­štar, već ko­man­dant”.

U Mla­di­će­vom Dnev­ni­ku ove re­či Mi­lo­še­vi­ća ova­ko su za­be­le­že­ne: „Kon­kret­ne stva­ri (ove dve re­či pod­vu­če­ne): – Pi­ta­nje Ka­ra­dži­ća i Mla­di­ća – Re­kao sam Ame­ri­kan­ci­ma da ni­ko­ga ne­će­mo go­ni­ti (ta reč pre­cr­ta­na dva pu­ta) is­po­ru­či­va­ti. – Uzi­ma­nje ta­la­ca je rat­ni zlo­čin... Za voj­ni aspekt ja­ko je va­žno da vi od­re­di­te ko će da za­stu­pa GŠ nji­ma ne tre­ba po­štar... (uz po­sled­nju re­če­ni­cu sto­je dva zna­ka pi­ta­nja)”.

Bit­ne su još dve re­če­ni­ce iz Mi­lo­še­vi­će­vog iz­la­ga­nja: „Ka­ra­džić me ma­lo­pre zvao, bio je i Pe­ri­šić i glav­no pi­ta­nje mu je bi­lo daj pen­zi­o­ni­ši mi ove ge­ne­ra­le” i „Rat­ko, mo­lim te da se re­ši pi­ta­nje ko ima ovla­šte­nja is­pred GŠ VRS u ZVK”. Ova dru­ga re­če­ni­ca zna­či­la je da Mla­dić vi­še ne mo­že da se vi­đa s ko­man­dan­ti­ma me­đu­na­rod­nih sna­ga u BiH. Za­pi­su­ju­ći je u Dnev­nik Mla­dić do­da­je i re­če­ni­cu Mi­lo­še­vi­ća ko­je ne­ma u ste­no­gra­mu: „Mi ne­ma­mo ni­ka­kav zah­tev u tom po­gle­du” uz ko­ju sta­vlja tri zna­ka uz­vi­ka i je­dan znak pi­ta­nja.

Mla­dić je iz­ne­na­đen već pr­vim go­vor­ni­kom iz nje­go­vog ti­ma. Uz re­či ge­ne­ra­la Gve­ra: „Da ni­je bi­lo an­ga­žo­va­nja J (ugo­sla­vi­je) i Vas lič­no mo­žda ne bi ni bi­lo RS” sta­vlja znak pi­ta­nja, a pro­pu­šta da na­ve­de zah­tev Gve­ra da se ne go­vo­ri na isti na­čin o Ka­ra­dži­ću i Mla­di­ću i da rat­ni ko­man­dant bo­san­skih Sr­ba mo­ra da uži­va za­šti­će­ni sta­tus.

Po­što i dru­gi ge­ne­ra­li bu­du tra­ži­li da se pra­vi raz­li­ka iz­me­đu Ka­ra­dži­ća i Mla­di­ća, u ko­rist ovog dru­gog, Mi­lo­še­vić je re­kao: „Ni­smo ni­ka­da iden­ti­fi­ko­va­li VRS i ru­ko­vod­stvo RS. Po­li­tič­ke gre­ške su bi­le na stra­te­škom ni­vou, a voj­nič­ke na tak­tič­kom.

Ra­do­van Ka­ra­džić je ši­rio ilu­zi­je da ima po­se­ban od­nos sa Kar­te­rom, a Hol­bruk mu je re­kao: ’Ko je­be Kar­te­ra’. Va­še po­li­tič­ko ru­ko­vod­stvo je ši­ri­lo i ši­ri ilu­zi­je i la­ži. Bi­li su pri­sut­ni Li­lić, Mi­lu­ti­no­vić i Pe­ri­šić, ka­da je Ka­ra­džić za Dej­ton­ski spo­ra­zum re­kao ’naj­bri­ljant­ni­ja po­be­da srp­skog na­ro­da u 20. ve­ku’, a na Skup­šti­ni ka­že ’da smo mi pre­go­va­ra­li bi­lo bi nam mno­go bo­lje’, a ja sam pr­vi dan Dej­to­na pu­stio Kra­ji­šni­ka da on ra­di i vi­deo da gu­bi­mo sve. Pi­ta­ju me lju­di je li taj čo­vek nor­ma­lan”.

Po­tom je usle­di­lo fi­na­le, Mla­di­ćev go­vor s po­čet­ka tek­sta, za­be­le­žen u ste­no­gra­mu, ne­za­be­le­žen u Dnev­ni­ku. To ni­je pre­se­dan. Mla­dić je če­sto to či­nio, ni­je be­le­žio šta je on ne­gde i ne­ko­me re­kao.