Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > „Bitka za ranjenike“: Kako (ni)je Vrhovni štab prešao Neretvu
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

„Bitka za ranjenike“: Kako (ni)je Vrhovni štab prešao Neretvu

PDF Štampa El. pošta
Vladislav B. Sotirović   
subota, 15. oktobar 2011.

Verovatno je jedna od najdirljivijih epizoda iz Drugog svetskog rata ona koja dolazi iz zvanične titoističke istoriografske kuhinje o „bici za ranjenike“ u okviru tzv. „Četvrte neprijateljske ofanzive“ u dolini reke Neretve pa se i sama bitka stoga najčešće i naziva od strane Politbiroa CK KPJ kao „Bitka na Neretvi“. Epizoda je toliko dirljiva da nakon gledanja dotičnog filma Veljka Bulajića snimljenog 1969. g. sa Frankom Nerom, Julom Brinerom i ostalim holivudskim zvezdama jednom prosečnom građaninu bivše Jugoslavije prosto dođe da odmah izglasa Druga Tita za doživotnog Predsednika (što je uskoro i usledilo 1974. g.). Nakon propasti „Bihaćke republike“ veliki humanista Josip Broz (svoj humanizam i renesansu je pokazao i dokazao još u Prvom svetskom ratu u austro-ugarskoj uniformi boreći se u Srbiji u 42. „Vražjoj diviziji“) sakuplja (srpski) narod i vodi ga sa sobom u spas i bolju budućnost uz naročitu brigu za ranjene drugove i drugarice koji (naročito teški ranjenici) uveliko usporavaju kretanje Vrhovnog štaba ka idealnom samoupravnom društvu bez eksploatacije i otuđivanja viška vrednosti materijalne i umne produkcije radnog naroda.

Upravo zbog ovako velike brige za svakog ranjenika Drugi svetski rat se u Jugoslaviji produžio za čitave dve godine ali je za razliku od mnogih drugih vojski partizanska Brozova samoupravna narodna armija upravo na Neretvi pokazala kako se pravi antifašisti odnose prema i najtežim ranjenim drugovima koji ni po koju cenu ne smeju pasti neprijatelju u ruke pa makar zbog toga padali i na Neretvi ćuprije. Lideri velike svetske antifašističke koalicije su odmah uočili prave humanističke vrednosti Broza kao vrhovnog narodnog komandanta, koji je zarad pobede humanosti a po cenu čak i produžetka rata, stavio i svoj život na kocku da bi spasao i poslednjeg najtežeg narodnog ranjenika pa je tako oslobodio Beograd (od samih Beograđana), u koji je ušao na belom konju, tek oktobra 1944. g. umesto u leto 1943. g. pa se stoga i sam rat razvlačio sve do maja 1945. g. Velika Trojica su stoga već na početku njihovog prvog trilateralnog samitu u Teheranu krajem novembra 1943. g. odali Brozu zaslužno priznanje imenovavši ga za jedinog oslobodioca čitave zemlje priznavši mu čin maršala a antinarodnu i izdajničku dinastiju Karađorđevića pustili niz vodu. Nakon rata kao poseban vid priznanja za „borbu za ranjenike“ i gaženja podivljale Neretve po snegu i ledu zapadne demokratije su proizvele Druga Tita u globalnog lidera Pokreta nesvrstanih (Nehru i Naser su mu bili samo prvi i drugi sekretar kabineta). Nakon oporavka i okrepljivanja svi ranjenici sa Neretve su zbrinuti nakon 1945. g. u posebnom „partizanskom selu“ – Novom Beogradu, a sa svoje strane su se svom Salvadoru odužili vernom lojalnošću i prepričavanjem svih sedam ofanziva po šablonu Više partijske škole u zagorskom Kumrovcu.

U nameri da konstruktivno doprinesemo što boljem rasvetljavanju brozističkog fenomena „bitaka za ranjenike do poslednjeg spasenog ranjenika“, a na osnovu proučavanja i onih istočnika koji nisu bili na spiskovima obavezne literature u kumrovačkoj partijskoj školi („Sabrana dela“ maršalova, filmovi Veljka Bulajića...), skrenuli bismo pažnju na jednu epizodu iz povesti Titove sovjetske „Bihaćke republike“, kada su partizani pri napuštanju bihaćke teritorije (inače postojeće u sred ustaške NDH) silom (a ne milom) pokrenuli veliki deo srpskog ali ne i hrvatskog i muslimanskog življa sa sobom prema Neretvi i eventualno dalje prema Srbiji. Tada je pokrenuto između 40.000 i 50.000 srpskih civila a ovaj pokret je imao trojaku funkciju: 1. civili su predstavljali komunističkom vođstvu živi štit, 2. na ovaj način je izvršeno etničko čišćenje terena, i 3. narod je sprečen da prebegne na susednu teritoriju oko Gacka koja je bila pod četničkom kontrolom. Povodom ovog događaja vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović je izvestio Jugoslovensku vladu u Londonu sledećom depešom:   

„Zbog ovog komunističkog terora mase naroda povlače se od Bihaća ka Glamoču. Čim se Nemci približe, ove nezaštićene narodne mase ostavljaju se na milost i nemilost Nemaca i ustaša koji ih nepoštedno masakriraju. Ono što slučajno izbegne, smrzava se na snegu i ledu. Između Drvara i Glamoča ima preko 500 smrznutih leševa žena i dece. Ovo je više nego užas. To je borba koju vode komunisti i na koju ih podstiče inostrana propaganda, da bi se planski uništio naš narod“ (Knežević L. R, Knežević Ž., Sloboda ili smrt, privatno izdanje autora, Sijetl, SAD, 1981, str. 186).  

Nakon 1945. g. državno-partijska jugoslovenska istoriografija je plasirala tezu da je u navedenom slučaju (srpski) narod dobrovoljno pošao sa Titovim partizanima, tj. da se u ovom slučaju radilo o „humanitarnoj akciji“ spasavanja civila što je i sam Broz potvrdio 1948. g. na Petom kongresu KPJ u Beogradu doslovce rekavši sledeće:

„Sa našom vojskom ogromna masa od 50.000 žena, dece i staraca povlačila se ka Livnu... Sve jedinice ostavljene su na svojim položajima, dok se Vrhovni štab sa tri proleterske divizije povlačio ka Neretvi“ (citirano prema: Knežević L. R, Knežević Ž., Sloboda ili smrt, privatno izdanje autora, Sijetl, SAD, 1981, str. 186).

U stvarnosti je, međutim, dotični civilni narod protestovao tražeći da mu se omogući prevoz i obezbedi hrana i odeća kako bi preživeo oštru bosansku i hercegovačku zimu. Šta se nakon ovog protesta dogodilo možemo pročitati u sledećem istočniku:

„Nećkanja naroda staraca, žena i dece – komunisti su proglasili vrstom pobune, saboterstva, fašizma i sveg drugog. Ubijali su oni tada na licu mesta. Ubijali su za svaku sitnicu. Ubijali su majke, koje su se borile ne za sebe, već za spas svoje dece, jer ih nisu hteli voditi u smrt. Politkomesari, narodni odbori, terenski radnici i njihove sluge, dali su se na posao. Išli su oni od kuće do kuće, izbacivali su iz istih žene i decu. Izbacivali su ih na ulicu, na puteve. Svrstavali su oni ovaj jadni narod u kolonu smrti, koja je krenula putem golgote, na kojoj se moralo umreti“ (Pešut M., Revolucija u Lici 1941−1945, autorovo privatno izdanje, Bilefeld, Nemačka, 1966, str. 225).  

Jasno je da su u ovoj akciji (srpski) civili morali da odigraju ulogu „živog štita“ Brozovim partizanima u nastupajućem sukobu u dolini Neretve sa glavnim i jedinim vojnim i političkim protivnikom – Mihailovićevim četnicima na koje su ih gurnuli Nemci (tj. Berlin) kako bi nakon definitivnog obračuna partizana i četnika dokusurili bilo kog pobednika u novoj ofanzivi („Švarc“, tj. tzv. „Sutjeska“ iliti „Peta neprijateljska ofanziva“). O ličnoj sudbini jednog dela civila iz ove „kolone smrti“ govori, nadovezujući se na svedočenja Maneta Pešuta, i još jedan svedok događaja – Vladimir Dedijer, ovog puta sa komunističke strane:

„Ide večeras majka po ledu bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u xaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana...

Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke, koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se događa. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj. Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije – ujutro bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu: „Sveta smrti, uzmi me!“

Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred Princ Eugenom i Vražjom divizijom. Prepešačila je na ovom mrazu 350 kilometara“(citirano prema: Pešut M., Revolucija u Lici 1941−1945, autorovo privatno izdanje, Bilefeld, Nemačka, 1966, str. 227)  

O grupnom stradanju (srpskih) civila februara meseca 1943. g. iz gore spomenute „kolone smrti“ svedoči komandant četničke „Dinarske divizije“, vojvoda Momčilo Đujić, a čije svedočenje baca potpuno novo svetlo na titoističku istoriografsku floskulu o „humanosti“ i „bitkama za ranjenike“ („Neretva“) Brozovih partizana:

„Komunisti razglase da Nijemci, ustaše i četnici idu zajedno, da kolju sve, sve redom. I povukli su za sobom dosta žena i djece iz Like. Ja sam na visini Grahova sačekivao Titove kolone i kupio taj narod, smještao ga u moja sela i kasnije vraćao kućama. Mnoge su žene, međutim, vukle dječicu sa sobom: neće mater da ostavi dijete! Tito je lukavo došao na ideju – pošto se vojska sporo kreće radi žena i djece – da jedan poseban bataljon preuzme djecu, a matere neka idu sa svojim muževima. Bolničarke i posebne jedinice, navodno, vodiće računa o djeci. I sada, on je pokupio tu djecu... jedno sto pedeset. A ispod vrha planine Šatora postoji Šatorsko jezero, vrlo žive vode, i tu je bila državna kuća za čuvara šume. Luksuzna vila, planinski stil. Sva ta djeca, ja sam brojao kosturiće njihove, sva su smještena u tu kuću i kuća je zapaljena.

Ja sam kasnije naišao, mjesec dana kasnije, snijeg je bio, a koščice one dječice virile su iz snijega. Tu sliku takođe ne mogu zaboraviti. Nijesmo imali fotografskog aparata, ali jedna scena mogla bi se uzeti za vječni spomenik: Ličanka, majka koja nije htjela da preda djecu, sjela je na kamen šumske staze, otprilike jedan kilometar od one kuće. Još se leševi nijesu raspali, još su bili zamrznuti. Majka jedno dijete ovako na dojku pritisla, jedno je, na koljenima, uhvatilo ručicama ispod pazuha, a jedno leži na zemlji, najstarije, uhvatilo se rukama oko njene noge. Ta slika mi nikada ne izlazi iz glave. I ko onda ne bi ubijao komuniste, ko ne bi ubijao ustaše?“ (Gligorijević M., Srbija na zapadu, Politika, Beograd, 1991, str. 132−133).

Da ovo svedočenje iz prve ruke o ponašanju Brozovih partizana prema ranjenicima iz ranog proleća 1943. g. nije izmišljeno i da u stvari odgovara pravom stanju stvari na terenu u toku samog rata (za razliku od igranog filma „Bitka na Neretvi“, tj. tzv. „bitke za ranjenike“) potvrđuje nam još jedan relevantni izvor iz te iste 1943. g. iz decembra meseca. Ovaj povesni dokument je takođe jako bitan za razrešavanje enigme ratnog lika i (ne)dela Josipa Broza Tita (1892. g. − 1980. g.) o kome je pisano do sada mnogo i naširoko ali uglavnom bez osvrta na relevantne, tj. pouzdane, arhivalije. U svim ovim biografskim napisima ostalo je ipak do kraja nerazjašnjeno njegovo stvarno poreklo i njegov osobeni karakter do osvajanja vlasti oružanim putem. U nameri da konstruktivno doprinesemo rasvetljavanju ove nepoznanice prilažemo jedan od krucijalnih arhivskih dokumenata koji baca dosta svetla na rešavanju oba spomenuta „biografska“ problema uključujući i „pitanje ranjenika“. Radi se naime o strogo poverljivom dokumentu beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g. a koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije u Beogradu.

U ovom dokumentu otkucanom na pisaćoj mašini ćiriličnim grafemama se kao pošiljalac navodi „Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije“ a kao adresant „Pretsedništvo Vlade u Beogradu“. Dokument je sledeće sadržine i prenosimo ga onako kako je autohtono i izdat sa tri leksičko-faktografske dopunske ispravke u velikim zagradama:

„Ovom Odelenju je čast izvestiti Pretsedništvo, da je primljeno obaveštenje, koje sadrži izvesne pojedinosti o akciji partizanske vojske, o ličnosti njihovog “komandanta” Tita, njegovom načinu života, kao i o odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Ova obaveštenja primljena su od lica koja su pre izvesnog vremena došla iz Crne Gore.

Tako je primljeno obaveštenje da je Tito sa svojim štabom prošloga leta boravio na planinama blizu Nikšića i to na mestu zvanom “Goransko”. Tu na “Goransko”, partizanski štab je organizovao i sanitetsku službu koristeći tamošnju bolnicu, gde su se lečili i ranjeni partizani. U ovoj bolnici lečili su se i meštani, od kojih je jednim delom i primljeno ovo obaveštenje. U odnosu na samu ličnost Tita podaci s kojima se raspolaže su apsolutno identični s podacima koji su primljeni od ovih lica. Pored poznatih podataka primljeni su još i ti, da je Tito uzrasta srednjeg, spoljašnjosti uglađene i da nosi građansko odelo koje je mahom novije. Govori jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski.

Odnos između Tita, njegovog štaba i članova je autoritativan i to bilo u službenom ophođenju ili privatnom životu. Ova razlika naročito se ogleda u ophođenju Tita prema svojim saradnicima, čak i onim najužim. I sam način života znatno se razlikuje od života ostalih, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku jevrejskog porekla sa kojom je i ranije živeo, dotle njegova “vojska” dobija vrlo slabu hranu. Ovakvu slabu hranu dobijaju čak i bolesnici – ranjeni partizani.

Njegovu najužu okolinu pored ostalih sačinjavaju i jevrejin Moša Pijade kao i biv[ši] jugoslovenski oficiri general Orović Savo i kapetan Jovanović [Arso], mada se za ovu dvojicu tvrdi da su slučajno prišli njima. Pored ostalog tvrdi se da u štabu Titovom ima samo mlađih ljudi, ukoliko se to ne odnosi na njihove važne funkcionere.

Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti. Takav slučaj dogodio se je i s ovim poslednjim mestom bivakovanja, odakle su i potekli ovi podatci. Prilikom pokreta s planine i mesta zv[anog] “Goranjsko” partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što oni to često i rade.

Obaveštajna služba razvijena im je u vrlo jakoj meri i mahom su za ovu službu upotrebljavane tamošnje meštanke, ređe meštani, čiji spoljašnji izgled nije skretao pažnju tamošnjih vlasti. Iz istih izvora saznaje se da se danas Tito i njegov štab nalaze u planinama između Plevalja, Pavinog Polja i Nikšića.

Prednje obaveštenje ustupa se naslovu, s molbom radi znanja i upotrebe istog.“

Dokument je potpisan ovako:

„Po naredbi, Upravnik Grada Beograda, Šef Odelenja specijalne policije, Inspektor“.

(Arhiv Jugoslavije, Beograd, signatura 838, LF JBT III-11/15).

Za nas je ovom prilikom najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju a to je da su Titovi partizani prilikom povlačenja pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću pa ih je stoga trebalo nositi. I to nije prvi put već česta pojava u redovima Brozovih bojovnika kako to tvrdi izvor. O tome dakle svedoče meštani informatori koji su i osnova pisanja ovog policijskog izveštaja. Dakle, ništa od dobro nam „poznate“ partizanske neizmerne humanosti za ranjene drugove zbog kojih se ruše mostovi na Neretvi – ali očigledno samo u režimskim „partizanskim“ filmovima.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner