Слободан Орловић: Адвокатско-бележничке вратоломије, или из крајности у крајност

После четири дуга месеца прекинут је штрајк адвоката. Рекло би се да су се тиме стекли формални услови да правосуђе поново оживи. На оне стварне услове за редован живот правосуђа причекаће се још. Накупљених десетине хиљада различитих поднесака које ће подносити адвокати биће прави удар на судове којима тако прети колапс. Близу је истине да је цела ова година изгубљена за нормалну заштиту права грађана и правду (о одговорности за све ово други пут ћу).

Шта је конкретно донела победа адвоката? Најважније, нема више трна у оку адвокатури - монопола јавних бележника у сфери састављања уговора о промету непокретности. Тај уговор може сада да напише било ко - адвокат, правник, лаик, а јавни бележник на крају мора да га овери (солемнизује). Али сам бележник не може да напише тај уговор иако је правник са искуством, правосудним и бележничким испитом. Додуше, у Закону о јавном бележништву то се бележницима не забрањује, али једина форма уговора о промету непокретности је приватна исправа којој бележник овером даје „облик јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе“. То се наплаћује 60% од бележничке тарифе у односу на износ који би се платио да је бележник и сачинио тај уговор.

Остаје дилема да ли бележник на захтев странке може да сачини уговор о продаји стана, под именом јавнобележничког записа са необавезујућом формом, па да га овери и тако му да „облик јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе“. Овако би бележник, довијајући се, завршио сав посао – и написао и оверио уговор о продаји стана.

Од оправданих напада на монополски положај јавног бележништва по коме је само оно могло да напише уговор о промету непокретности, сада се стигло у другу крајност. Клатно је од једног крајњег угла – бележничког, досегло други - адвокатски. Благо речено, чудно је да јавни бележник не може да напише тај уговор (уз ограду да још нема аутентичног тумачења закона), а примера ради може пружни радник. Оправдање није ни у одредби Устава да адвокатура и локалне самоуправе пружају правну помоћ, у којој нема јавног бележништва (није тада ни постојало). Ако је тако, онда бележник не би могао ни да сачини уговор о располагању непокретностима пословно неспособних лица или споразум о законском издржавању. А то по Закону ради.

Елиминисање јавних бележника из правне помоћи која се тиче уговора о промету непокретности неће појачати правну сигурност, слободну конкуренцију, нити ће грађанима смањити трошкове (смањењем тарифа). Напротив, остављен је простор адвокатури да стекне реалан монопол услуга и цена јер ће у пракси сачињавати готово све уговоре о промету непокретности.

Ово је погрешан пут надоградње већ постојећег супериорног положаја адвокатуре у нашем правном систему. Српска адвокатска комора потпуно самостално доноси тарифу о наградама и накнадама за рад адвоката. Тарифирану цену адвокатских услуга, свиђала им се или не, плаћају заступана лица и држава (одбране по службеној дужности). Не постоје „конкурентске тарифе“, нити законски минимум и максимум цене за адвокатску правну помоћ. Јавнобележничку тарифу, пак, доноси министар правде, а не јавнобележничка комора (она предлаже). Судије, као што сви знамо, раде за фиксну плату а не по учинку или тарифи.

Адвокатска комора такође сасвим слободно уређује услове о томе ко може да буде адвокат – што је једнако њен члан. Један од (дискриминаторских) услова чланства је и уплата 4.000 евра (због спорне уставности овог намета, који личи на куповину радног места, то се званично назвало „накнада за стечена добра“ коморе у историји). Нечега налик томе нема у осталом делу правосуђа. Адвокатска комора је и над судском влашћу јер путем свог представника у Високом савету судства и Државном већу тужилаштва бира судије и заменике јавног тужиоца. Обратно није прописано.

Све у свему, сага о „реформисању“ правосуђа (сад га зову „Поглавље“ који већ број) краја нема. Овакве адвокатско-бележничко-политичке „вратоломије“, као и оне раније, негативно утичу на остваривање права грађана, заштиту и правну сигурност. Сви правосудни закони па и закони о јавном бележништву и адвокатури морају се примарно ускладити са Уставом. Паралелно са тим у самом Уставу мора се појачати независност судства. Нека се пође од главе, ваљда ће и правосуђе једном чврсто стати на ноге.  

(Политика)