Хроника | |||
Слободан Орловић: Адвокатско-бележничке вратоломије, или из крајности у крајност |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 02. фебруар 2015. | |
Шта је конкретно донела победа адвоката? Најважније, нема више трна у оку адвокатури - монопола јавних бележника у сфери састављања уговора о промету непокретности. Тај уговор може сада да напише било ко - адвокат, правник, лаик, а јавни бележник на крају мора да га овери (солемнизује). Али сам бележник не може да напише тај уговор иако је правник са искуством, правосудним и бележничким испитом. Додуше, у Закону о јавном бележништву то се бележницима не забрањује, али једина форма уговора о промету непокретности је приватна исправа којој бележник овером даје „облик јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе“. То се наплаћује 60% од бележничке тарифе у односу на износ који би се платио да је бележник и сачинио тај уговор. Остаје дилема да ли бележник на захтев странке може да сачини уговор о продаји стана, под именом јавнобележничког записа са необавезујућом формом, па да га овери и тако му да „облик јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе“. Овако би бележник, довијајући се, завршио сав посао – и написао и оверио уговор о продаји стана. Од оправданих напада на монополски положај јавног бележништва по коме је само оно могло да напише уговор о промету непокретности, сада се стигло у другу крајност. Клатно је од једног крајњег угла – бележничког, досегло други - адвокатски. Благо речено, чудно је да јавни бележник не може да напише тај уговор (уз ограду да још нема аутентичног тумачења закона), а примера ради може пружни радник. Оправдање није ни у одредби Устава да адвокатура и локалне самоуправе пружају правну помоћ, у којој нема јавног бележништва (није тада ни постојало). Ако је тако, онда бележник не би могао ни да сачини уговор о располагању непокретностима пословно неспособних лица или споразум о законском издржавању. А то по Закону ради. Елиминисање јавних бележника из правне помоћи која се тиче уговора о промету непокретности неће појачати правну сигурност, слободну конкуренцију, нити ће грађанима смањити трошкове (смањењем тарифа). Напротив, остављен је простор адвокатури да стекне реалан монопол услуга и цена јер ће у пракси сачињавати готово све уговоре о промету непокретности. Ово је погрешан пут надоградње већ постојећег супериорног положаја адвокатуре у нашем правном систему. Српска адвокатска комора потпуно самостално доноси тарифу о наградама и накнадама за рад адвоката. Тарифирану цену адвокатских услуга, свиђала им се или не, плаћају заступана лица и држава (одбране по службеној дужности). Не постоје „конкурентске тарифе“, нити законски минимум и максимум цене за адвокатску правну помоћ. Јавнобележничку тарифу, пак, доноси министар правде, а не јавнобележничка комора (она предлаже). Судије, као што сви знамо, раде за фиксну плату а не по учинку или тарифи. Адвокатска комора такође сасвим слободно уређује услове о томе ко може да буде адвокат – што је једнако њен члан. Један од (дискриминаторских) услова чланства је и уплата 4.000 евра (због спорне уставности овог намета, који личи на куповину радног места, то се званично назвало „накнада за стечена добра“ коморе у историји). Нечега налик томе нема у осталом делу правосуђа. Адвокатска комора је и над судском влашћу јер путем свог представника у Високом савету судства и Државном већу тужилаштва бира судије и заменике јавног тужиоца. Обратно није прописано. Све у свему, сага о „реформисању“ правосуђа (сад га зову „Поглавље“ који већ број) краја нема. Овакве адвокатско-бележничко-политичке „вратоломије“, као и оне раније, негативно утичу на остваривање права грађана, заштиту и правну сигурност. Сви правосудни закони па и закони о јавном бележништву и адвокатури морају се примарно ускладити са Уставом. Паралелно са тим у самом Уставу мора се појачати независност судства. Нека се пође од главе, ваљда ће и правосуђе једном чврсто стати на ноге. (Политика) |