Slobodan Orlović: Advokatsko-beležničke vratolomije, ili iz krajnosti u krajnost

Posle četiri duga meseca prekinut je štrajk advokata. Reklo bi se da su se time stekli formalni uslovi da pravosuđe ponovo oživi. Na one stvarne uslove za redovan život pravosuđa pričekaće se još. Nakupljenih desetine hiljada različitih podnesaka koje će podnositi advokati biće pravi udar na sudove kojima tako preti kolaps. Blizu je istine da je cela ova godina izgubljena za normalnu zaštitu prava građana i pravdu (o odgovornosti za sve ovo drugi put ću).

Šta je konkretno donela pobeda advokata? Najvažnije, nema više trna u oku advokaturi - monopola javnih beležnika u sferi sastavljanja ugovora o prometu nepokretnosti. Taj ugovor može sada da napiše bilo ko - advokat, pravnik, laik, a javni beležnik na kraju mora da ga overi (solemnizuje). Ali sam beležnik ne može da napiše taj ugovor iako je pravnik sa iskustvom, pravosudnim i beležničkim ispitom. Doduše, u Zakonu o javnom beležništvu to se beležnicima ne zabranjuje, ali jedina forma ugovora o prometu nepokretnosti je privatna isprava kojoj beležnik overom daje „oblik javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave“. To se naplaćuje 60% od beležničke tarife u odnosu na iznos koji bi se platio da je beležnik i sačinio taj ugovor.

Ostaje dilema da li beležnik na zahtev stranke može da sačini ugovor o prodaji stana, pod imenom javnobeležničkog zapisa sa neobavezujućom formom, pa da ga overi i tako mu da „oblik javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave“. Ovako bi beležnik, dovijajući se, završio sav posao – i napisao i overio ugovor o prodaji stana.

Od opravdanih napada na monopolski položaj javnog beležništva po kome je samo ono moglo da napiše ugovor o prometu nepokretnosti, sada se stiglo u drugu krajnost. Klatno je od jednog krajnjeg ugla – beležničkog, doseglo drugi - advokatski. Blago rečeno, čudno je da javni beležnik ne može da napiše taj ugovor (uz ogradu da još nema autentičnog tumačenja zakona), a primera radi može pružni radnik. Opravdanje nije ni u odredbi Ustava da advokatura i lokalne samouprave pružaju pravnu pomoć, u kojoj nema javnog beležništva (nije tada ni postojalo). Ako je tako, onda beležnik ne bi mogao ni da sačini ugovor o raspolaganju nepokretnostima poslovno nesposobnih lica ili sporazum o zakonskom izdržavanju. A to po Zakonu radi.

Eliminisanje javnih beležnika iz pravne pomoći koja se tiče ugovora o prometu nepokretnosti neće pojačati pravnu sigurnost, slobodnu konkurenciju, niti će građanima smanjiti troškove (smanjenjem tarifa). Naprotiv, ostavljen je prostor advokaturi da stekne realan monopol usluga i cena jer će u praksi sačinjavati gotovo sve ugovore o prometu nepokretnosti.

Ovo je pogrešan put nadogradnje već postojećeg superiornog položaja advokature u našem pravnom sistemu. Srpska advokatska komora potpuno samostalno donosi tarifu o nagradama i naknadama za rad advokata. Tarifiranu cenu advokatskih usluga, sviđala im se ili ne, plaćaju zastupana lica i država (odbrane po službenoj dužnosti). Ne postoje „konkurentske tarife“, niti zakonski minimum i maksimum cene za advokatsku pravnu pomoć. Javnobeležničku tarifu, pak, donosi ministar pravde, a ne javnobeležnička komora (ona predlaže). Sudije, kao što svi znamo, rade za fiksnu platu a ne po učinku ili tarifi.

Advokatska komora takođe sasvim slobodno uređuje uslove o tome ko može da bude advokat – što je jednako njen član. Jedan od (diskriminatorskih) uslova članstva je i uplata 4.000 evra (zbog sporne ustavnosti ovog nameta, koji liči na kupovinu radnog mesta, to se zvanično nazvalo „naknada za stečena dobra“ komore u istoriji). Nečega nalik tome nema u ostalom delu pravosuđa. Advokatska komora je i nad sudskom vlašću jer putem svog predstavnika u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaštva bira sudije i zamenike javnog tužioca. Obratno nije propisano.

Sve u svemu, saga o „reformisanju“ pravosuđa (sad ga zovu „Poglavlje“ koji već broj) kraja nema. Ovakve advokatsko-beležničko-političke „vratolomije“, kao i one ranije, negativno utiču na ostvarivanje prava građana, zaštitu i pravnu sigurnost. Svi pravosudni zakoni pa i zakoni o javnom beležništvu i advokaturi moraju se primarno uskladiti sa Ustavom. Paralelno sa tim u samom Ustavu mora se pojačati nezavisnost sudstva. Neka se pođe od glave, valjda će i pravosuđe jednom čvrsto stati na noge.  

(Politika)