четвртак, 13. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Ко је крив за европску кризу?
Економска политика

Ко је крив за европску кризу?

PDF Штампа Ел. пошта
Гидеон Рахман   
петак, 12. октобар 2012.

(Фајненшел тајмс, 1.10.2012)

Валери Жискар д`Естен  (Valéry Giscard d’Estaing) је, без сумње, био у каприциозном  расположењу када је својим колегама препоручивао да доносе храбре одлуке о будућности Европе овим речима: „Треба то да учините ако желите да вам подижу споменике на коњу!“. Ипак, ова примедба бившег француског председника даје значајан увид у менталитет који је и довео до овог данашњег великог еврозамешатељства.

ЕУ мора сада да се носи са последицама те уображености – те маније величине ових “европских великана“ претходне генерације. Они који су створили евро – као бивши немачки канцелар Хелмут Кол (Helmuth Kohl) и некадашњи шеф Европске Комисије, Жак Делор (Jacques Delors) –  слагали су се са Д`Естеновим погледима на књиге староставне. Међутим, њихова сањарења да ће као своје наслеђе оставити Уједињену Европу, са заједничком монетом у њеној сржи, преобратила су се у ноћну мору.

Може изгледати бесмислено, па чак и осветољубиво, да се усред разбеснеле економске и политичке кризе критикују јучерашњи државници. Па ипак, питање “кога окривити?“ биће од важности у разрешавању еврокризе. Она држава, или групација држава која ће на крају понети највећи део оптужби за ту кризу, изаћи ће из ње са оштећеним интересима , нарушеном репутацијом и у дефанзиви. Упрошћено речено, за титулу ниткова у овом игроказу “такмиче“ се три групације: Немци; Јужни Европљани и  “Англо-Саксонци“.

Огорчење на Немачку влада широм Јужне Европе. Недавни илустративни пример је из Италије, где  је “Ил ђорнале“ (Il Giornale) објавио вриштећу насловну страну о немачком “Четвртом рајху“. Али, оштра критика Немачке се не ограничава само на Јужну Европу. Анатол Калетски (Anatole Kaletsky), високоцењени британски економски коментатор, у јуну написао је колумну у којој каже: „Нико не треба да се изненађује томе што је Немачка постала највећа претња Европи – па, то се догодило и 1914. године.“

Антинемачко схватање каже да је најмоћнија економија Европе одбила да прихвати облигације које заједничка валута изискује. Систем евра, како се ту тврди, снажно погодује Немачкој. Међутим, Немачка – уместо да уравнотежи еврозону тиме што би дуговања претворила у заједничка – само жање користи себи, док осталом делу Европе намеће строгу штедњу.

Не изненађује да ово мишљење скоро да и нема присталица у Немачкој, ни у другим државама Северне Европе – даваоцима кредита, како што су Финска и Холандија. Ти северњаци верују да су они спроводећи [код себе] болне реформе  “извршили свој домаћи задатак“. Они су такође допринели стотине милијарди евра фонду за вађење из буле. Доминантна прича у Северној Европи јесте да је криза кривица оних трошаџија – корумпираних јужњака, чији је идеал пландовање које финансирају њихови марљивији северни суседи. Герт Вилдерс (Geert Wilders), вођа холандске Партије слободе, оптужио је свог премијера да „ропски клечи пред италијанском и шпанском мафијом“. Мада би се већина северноевропских политичара уздржала од тако запаљивог речника, у Северној Европи ипак преовлађују неповерење и бес према јужноевропљанима.

Британски и амерички коментатори можда сматрају да су безбедно удаљени од таквих грдњи и прекора, али се варају. У Европи постоји снажна струја мишљења да је истински злочинац у свему томе финансијски капитализам – онакав какав се практикује у Британији и САД.

Хозе Мануел Баросо (José Manuel Barroso), председник Европске комисије, је на самиту Г20 опрезно и стидљиво изнео да „криза није потекла из Европе... Она је потекла из Северне Америке, па је  велики део нашег финансијског сектора био загађен том неортодоксном праксом“.

Многи европски коментатори су се ухватили улоге коју је Голдман Сакс (Goldman Sachs) имао помажући Грчкој да стисне и [лажно] умањи износе својих дуговања током година које су претходиле кризи. Таква врста аргументације врло брзо склизне ка теорији завере. У самој ЕУ има високих функционера који истински верују да је “Фајненшел тајмс“  учесник у некој “англо-саксонској“ завери за уништење њихове заједничке валуте – евра. (Ако се питате да ли је то заиста тако: није!) Многим про-европљанима је примамљиво да забашуре разлике које постоје у еврозони тиме што на другим местима – на пример на “англо-саксонским“ финансијским тржиштима – траже жртвене јарце.

Ова реторичка препуцавања су, ипак, више од само академског интереса. Дајући правце дебати, она ће уједно дати и правац и облик будућем току кризе. Аргумент да је англо-саксонски капитализам крив већ је довео до покрета за строжим европским финансијским прописима, као и до мини-кризе у односима еврозоне са Британијом. Даљи покрети у ударању по Англо-Саксонцима би чак могли да се заврше тиме да Британија буде гурнута тако далеко да сама напусти ЕУ.

Насупрот томе, ако се јужноевропљани колективно сагласе да је Немачка прави злочинац у овом  игроказу, они би могли покушати да је унутар Европе изолују. А – ако Немци наставе са веровањем да су преваре у Јужној Европи [и даље] проблем, они ће још енергичније инсистирати на строгој штедњи.

Дакле, ево могућег компромиса: радије него да се сада међусобно оптужују, Европљани би требало да кривицу баце на “Европске великане“ из прошлости. Личности као што су Кол и Делор јесу били “велики“ у другим контекстима. Господин Кол је прогурао уједињење Немачке, господин Делор је изградио европско заједничко тржиште. Али – кад се дошло до евра, они су јурили своју величанствену визију, игноришући протесте оних који су сумњали у реалност тога да заједничка валута може функционисати код тако различитих економија. Данашња Европа живи под последицама њихове уображености и маније величине.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер