Више од половине силоватеља су босански Срби, остало су Хрвати и муслимани - стоји у извештају према мишљењу Европске истраживачке комисије, иако "изузев тог броја нема никаквих других података".

Против те одлуке Владе РС, у Сарајеву су устали сви водећи бошњачки политичари, тражећи да ОХР одмах поништи ту одлуку, те износећи низ неоснованих оптужби на рачун власти у Бањалуци: од „апартхејда“, преко „дискриминације бошњачких повратника“ до „кршења Дејтонског споразума“!?

По доласку „ДОС-а“ на власт, грађанима Србије је на „рушевинама“ затечене политике понуђен бољи живот и тада најављивани скори улазак у Европску унију био је гаранција просперитетне економије и светлије будућности. Наравно, „великосрпство“ је почишћено преко ноћи.

Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима - као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос.

 Косово је наш Вели Форџ и Јорктаун, наш Аламо и Гетисбург, наш Перл Харбур и Иво Џима - све у једном. О њему ноћу сањамо, и за њега се молимо у цркви. Оно је зеница нашег ока, и наш Јерусалим.

Без сравњивања повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске уније. Неопходно је да се подвуче црта на хрватско-српске повесне односе – да се случајно и ЕУ не би распала по узору на Титову Југославију.

Ни данас се са сигурношћу не би могло рећи да би српски политичари лако одбацили понуду за формирање једног-два министарства на нивоу БиХ зарад „приближавања ЕУ“, а као конкретан „мамац“ могао би, рецимо, да послужи новац из претприступних фондова ЕУ.  

ИЦМП се финансира од страних донација, а Одобашић тврди да се кроз процес ДНК анализе “опере изузетно велика количина новца сваке године”. Стране донације завршавају у џеповима запослених у ИЦМП. Они немају интереса да предају лабораторије за ДНК домаћим стручњацима.

У Сарајеву се већ ређају представници ЕУ и њених чланица на министарском нивоу да би, поред европске Хрватске и одлучно проевропске Србије, са БиХ заокружили контролу над западним Балканом. Почеће од пресуде "Сејдић - Финци" да би, заправо, решили изборну неравноправност Хрвата у Федерацији.

Крајње је време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“ коју неки узимају за мерило, ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више и одлучности у одбрани својих интереса.