Међутим, испољавање хистерије и начин на који се понаша Ђукановић у последњих неколико месеци показује да ни он није потпуно уверен у своју победу. Посебно није уверен у победу на веома важним локалним изборима у Подгорици, граду који чини 1/3 Црне Горе.

Када је ријеч о доказима заснованим на ДНК, који су за Трибунал у Хагу имали пресудну улогу за тврдње о наводно хиљадама стријељаних Бошњака, у јуриспруденцији и форензичкој медицини је познато да узимање ДНК узорка од неког живог лица и његово упоређивање са ДНК узорком лица које је преминуло, може бити од помоћи само у идентификацији преминулог лица

Уништивши на неодређено време практично сву опозицију својој политици у Србији, он је себе довео у положај у коме мање-више лично може да одлучује о судбини српског народа и светиња на КиМ. Оно што га тренутно спречава да најзад учини оно што „западни партнери“ од њега очекују није његов патриотизам, него беспрекоран нагон за самоодржањем на власти.

Додуше, до својих сазнања Б-129 није дошла као командант у  Ражњатовићевим паравојним одредима нити као функционерка Милошевићевог режима него са стратешког положаја секретарице у канцеларији Арканове Странке српског јединства.

У Уставу Босне и Херцеговине нема борбене демократије, и никаквог упоришта за инкриминацију једноставног негирања геноцида, као што није било упоришта за инкриминацију у Шпанији

 Србија никада и ни по коју цену не сме да прихвати верификацију, тј. квазилегализацију исхода удруженог злочиначког подухвата НАТО сила предвожених САД из јуна 1999.

Први сусрет Иве Јосиповића са Борисом Тадићем десио се у Опатији и то на једанаесту годишњицу НАТО бомбардовања Србије. Бивши српски председник проценио је тада да му је важније да ћаска са својим хрватским колегом него да положи венац на неко од бројних стратишта која је Алијанса оставила за собом, од Сурдулице до Суботице.

„Мислим да се подразумева да ће НАТО и ЕУ довршити свој задатак на подручју Балкана. Сачекаће сређивање прилика у Босни и Херцеговини, на Косову и Србији, након чега не сумњам да ће цео балкански регион постати интегрални део европског континента.

Цариградска патријаршија, у својој опијености постмодернистичком Моћи да успоставља историју и појмове, укида саму себе. И зато је врло битно да јој се не вјерује. Да се Цариград одбрани од себе самог, од постмодерне ангажоване квази-теологије Цариградске патријаршије. Цариград није Фанар, Фанар није Цариград

Ово све говори о дубокој идеолошкој и вредносној конфузији, губитку духовног и моралног компаса наше интелектуалне и политичке елите, њеној селективности, арбитрарности, тежњи да се сачувају сопствене привилегије и позиције у друштву и на првом месту – конформизму. А нажалост и о нама самима као народу.