Једногласни став Светог архијерејског Сабора на последња три заседања је — СПЦ се противи подели и признању Косова и зато постоје конкретни разлози. Свака врста поделе по Резолуцији 1244 „de jure територије Србије“ значила би аутоматско признање „независне државе Косово“ и нестанак Срба из албанског дела

Карата није било у слободној продаји, иако је преко медија било најављено из Рукометног савеза ЦГ да ће бити продаване на дан утакмице од 18.45 сати и то по 20 евра. Али, то је била лаж, као и све што ради полицијска хунта на власти.

Само је питање времена кад ће своје војнике у оквиру сарадње са Националним гардама САД послати војске Црне Горе, Босне и Херцеговине, али и Србије, на нека друга ратишта у одбрану „америчких националних интереса“.

Не мислим да је статус најважнији. Не постоји ниједан разлог за журбу, већ само како ћемо што пре да решимо криминал и сиромаштво, све остало је ствар разговора и договора и они не смеју да буду временски лимитирани. А да ја сада у журби платим рачун Вучића и Тачија, то нема шансе

Срби као народ, нису инхерентно антисемитски настројени. Уосталом, ниједан народ то није. Историјска истина је да је антисемитизам био присутан код свих европских народа и једино је питање у којој мери.

Све је, али баш све, плод хипокризије када је ријеч о Трибуналу у Хагу. Почећу од самог чина његовог стварања који је противправан, а јавности се све вријеме о томе говори сасвим супротно. Наиме, Трибунал за бившу Југославију створио је Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН), кршећи Повељу Уједињених нација

Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати.

Уколико би се и прихватило да је био жртва идеолошког и политичког прогона (што је несумњиво) како га рехабилитовати од одлуке Југословенске владе у избеглиштву која га је лишила чина због сарадње са окупатором? Сложен задатак за правнике али и историчаре.

Проглас две стотине јавних личности, којим се тражи расписивање референдума на којем би се грађани изјаснили да ли су за улазак Србије у НАТО, наметнуло је још једну врелу политичку тему.

И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“.