уторак, 25. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Црква и политика

Ваистину се роди (?)

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Лазић   
недеља, 16. јануар 2005.

Многи међу онима који на "Христос се роди" одговораху "Ваистину се роди" вероватно и не сањају да се у последња два века не оспорава само да је Исус био Христос (Месија)[1] него се нашироко доводи у питање је ли уопште по земљи ходио – тврди се да није историјска већ измишљена личност! Пре но што пређемо на питање да ли се Христос уопште родио, да видимо када је то било.

Христос пре Христа: Здраворазумски настројен човек рекао би да је хришћанска ера почела рођењем Христовим и то године нулте – али би онај са искуством, видећи да се поставља питање за тако лаку ствар, радије помислио да је Исус рођен било које друге године осим нулте и био би у праву! Јер, нулте године, оне која би требало да дође после прве године пре наше ере/Христа – није ни било! А није је ни могло бити, јер Римљани нису у свом нумеричком систему  имали нулу а онај хришћанин који је рачунао када се Христос родио звао се Dionysius Exiguus: "Када је Дионисије Мали означио 248. годину Диоклецијанове владавине као 532. годину од рођења Христова, он такође није знао за нулу, па је смислио да 1. година н. е. почне недељу дана (значи 1. јануара), после 25. децембра, датума када је он сматрао да је Исус рођен" ("Календар кроз историју"). Римљани су, осим по годинама владавине појединог цара, време рачунали и од оснивања Рима – по том календару (и рачуну Дионисијеве екипе научника) Христос је рођен 753. од настанка "вечног града". 

Но, како у Јеванђељу по Матеју стоји да је Исус рођен "у дане Ирода цара" и за кога се зна да је умро марта/априла 749. од оснивања Рима (4. године пре нове ере) – долази се до закључка да се Исус Христос најраније могао родити те године. (Упркос томе, "Јеврејска енциклопедија" као годину Исусовог рођења наводи 2-гу пре нове ере, док "Британика" и "Енкарта" дају распон између 6. и 4. или 8 и 4. п.н.е.) Ситуацију компликује чињеница да је Ирод био цар јеврејски, а у Јудеји тог доба није био у употреби само римски већ и јеврејски календар (где обична година има 12 а преступна 13 месеци); када се пребију та два календара, узме у обзир да је Ирод убрзо умро по Христовом рођењу (опет по Матеју), те упореди почетак проповеди Јована Крститеља, прорачун да је Исус разапет 29. године наше ере када је имао 33 године – долази се до претпоставке да је, највероватније, Христос рођен четири године пре Христа. Горе поменути Дионисије је предложио, највероватније у шестом веку, да се време "ресетује" годином Христовог рођења (како ју је он срачунао), али је то прихваћено тек негде између осмог и десетог века.

Хришћанство без Христа: Компликована прича о години Исусовог рођења нема везе с оспоравањем Његовог постојања – продор материјалистичких философија на ниско место гурнуо је оно "благо онима који не видеше а повероваше"; други разлог за упитаност о историчности Христа могао би бити проток времена – у првим вековима хришћанства оспоравано је његово месијанство али никоме није падало на памет да сумња у његово постојање. Крајем 18. века енглески историчар Едвард Џибн у својој "Историји опадања и пропасти Римског царства" први поставља питање зашто ниједан савременик (што ће рећи – хришћани се не рачунају јер су заинтересована страна) не говори ништа о Исусу који је извео толико чуда; одатле па до тврдње Бруна Бауера да је Христос измишљен требало је направити само један корак. Дакле, кренуло се од питања зашто о Христу не говоре ништа римски историчари и философи [Плутарх (46-120), Јувенал (55-140),  Марцијал (40-103), Сенека (40-103)] као и јеврејски [посебно учени Филон Александријски који је живео у доба владавине Понтија Пилата] – а стигло се до марксистичке тезе да хришћанство није дело Сина Божјег него "плод тадашње друштвено-историјске  ситуације" (К. Кауцки) и до тврдње да је хришћанство могао основати свако осим Њега [као "оци хришћанства" помињу се Филон Александријски, "Јеврејин Павле из Тарса" – апостол Павле (?!), а усмено смо чули резултате "истраживања" да је Јуда Искариотски у ствари био Христос!].

Одговор: Кратак одговор "зашто нема помена" о Христу могао би да гласи да су Галилеја и Јудеја за Римљане биле периферне провинције и изван интересовања, а да је очекивање да се у јеврејским изворима нађу многобројни записи о Христу исто као када би неки будући историчари, на основу РТС-а из Милошевићевог периода, закључили да у Србији тог доба није ни било опозиције! А дуг одговор би био: није тачно да нема помена; цитати раних нехришћанских помињања Исуса следе!

Римски извори: Христа и хришћане помињу историчари Плиније Млађи (62-114), Корнелије Тацит (55-120) и Гај Транквил Светоније (75-160). Плиније Млађи написао је, као гувернер Витаније, писмо цару Трајану у којем тражи савет шта да ради са "грубим сујеверјем хришћана. Они се извесног дана састају врло рано, пре сунчевог изласка, и певају химне Христу као Богу..." Писмо Плинијево датирано је отприлике у 105. годину. Тацит, у својим "Аналима" које су смештене око 115. године, пише о великом пожару који је подметнуо цар Нерон: "Да стане на пут тим гласинама, Нерон пронађе кривце и стане их кажњавати пробраним мукама. То су били људи омражени због злодела која су чинили, а које народ називаше хришћанима. Име су добили по Христу који је за Тиберијеве владе погубљен по пресуди прокуратора Понтија Пилата; потиснуто само замало, ово гнусно празноверје избило је и раширило се поново не само по Јудеји, где се то зло и родило, него и по Риму, где се стичу и негују све могуће срамне и гадне вере са свих страна света." Потврду овог сведочења имамо и код Светонија, секретара цара Андријана, који у својој књизи "Дванаест римских царева" (писано 119-122) каже да је "Нерон учинио много зла, али је учинио и многа добра... кажњавао је хришћане, људе опасног и штетног празноверја..." Говорећи о императору Клаудију, Светоније пише да је "он истерао из Рима Јевреје који су, подбуњивани Христом, стално правили нереде"; овај други цитат је оспорен јер је написано Chrestus уместо Christos – само није појашњено ко би могао бити тај Хрестос који је "подбуњивао јеврејске масе" ако већ није Христос.Иако су настали нешто касније, прво смо навели римске изворе – јер се њима не оспорава аутентичност него шкртост: једни су незадовољни што се не помињу Исус и Христос заједно, други су запитани зашто се не пише о Спаситељевим чудима и помрачењу о којем говоре Јеванђеља... Сва је прилика да је за такве написан (заправо: дописан!) "Testimonium" – о томе у наредном одељку.

Јеврејски извори: Хришћански аутори су највећи значај давали јеврејским сведочанствима о историјском постојању Исуса – због њиховог неприхватања да је Он Месија, као и због чињенице да су могли непосредно сведочити. Најстарије (93-94. године) такво сведочанство налази се у "Јудејским старинама" историчара Јосифа Флавија (Јосифа бен Матије), Јеврејина по рођењу а Римљанина по избору, који је живео између 37. и 100. године, а 70. године пребегао на римску страну. У књизи XVIII "Јудејских старина" стоји ово што ће се касније назвати "Testimonium": "У то време појави се Исус, мудар човек, ако се сме човеком назвати, јер је чинио велика чуда и био уважаван као учитељ од оних који су били жељни истине. За себе је придобио многе Јевреје, а такође и Грке. Он је био Месија ; кад га је Пилат, на оптужбе првака нашег народа осудио на распеће, ипак су му остали верни они који су га од почетка волели: јер им се јавио, ускрснувши трећег дана, као што су то пророци који су послани од Бога и пророковали, који су за њега предсказали и хиљаде других чуда; хришћанска секта, која се по њему тако зове, постоји до данашњег дана." Флавије помиње Христа и у књизи XX: "Пошто дакле Ана беше човек грубе природе и мишљаше да му се дала згодна прилика јер је Фест био умро, а Албиње још на путу, то Ана скупи Синедрион у судско веће и нареди да се појави пред њим брат Исуса, који је назван Христос, а његово име је било Јаков и неки други... подигао је тужбу против њих да су преступили закон и предао их да буду каменовани. . ." Важно је напоменути да је Јосиф ово написао као дворски историчар римског императора, тако да овим није нарушено ћутање (о томе нешто више испод) Јевреја тог доба о Христу. С друге стране, дело Флавија било је доступно и хришћанским преписивачима – по свој прилици оно што је именовано као "Testimonium" јесте дописано, највероватније у трећем веку. Кључни доказ за оспоравања (нарочито делова који су у курзиву) јесу текстови чувеног хришћанског писца Оригена (185-254); Ориген се позива на рад Јосифа Флавија и његово сведочанство "упркос томе што није прихватао Исуса за Христа/Месију". Како се "Testimonium" појављује код Јевсевија у четвртом, а не и код Оригена у трећем веку, закључено је да је реч о фалсификату, а немала сумња пала је и на самог Јевсевија (260-340). Аутор "Testimonium"-а направио је огромну медвеђу услугу: системом аналогије, неверовању су подвргнута сва сведочанства о Христу, укључујући и други цитат Флавијев о Јакову. Карл Кауцки, на пример, сматра да је и то фалсификат јер се код Оригена не појављује верзија која је сачувана до данашњих дана: о смрти Јакова (62. године) Ориген говори  као о разлогу за разарање  Јерусалима (70. године), а у верзији коју смо цитирали то се не спомиње. Међутим, за разлику од другим места, овде се Ориген не позива на тачно место код Флавија, па бисмо радије закључили да је реч о његовој (Оригеновој) интерпретацији. Важније, на местима где помиње цитат о Јакову ("Коментари Матеја", "Против Целса", књ. I, поглавље  XLVII), побијајући "Testimonium", Ориген истовремено показује аутентичност Флавијевог текста о Јакову, јер цитира најважнији део Флавијевог текста – "БРАТ ИСУСА, КОЈИ ЈЕ НАЗВАН ХРИСТОС".

Јеврејски извори - историја прећуткивања: Једна од важнијих примедби оних који сумњају да је Христос постојао јесте изостанак помињања Исуса у јеврејској литератури I века. Ствари су се мало разбистриле тек у 20. веку (посебно је значајна књига Јозефа Клаузнера "Jesus von Nazareth", Берлин, 1933) када се увидело да је име Исусово практично било забрањено и да се није смело споменути: у модерној "Јеврејској енциклопедији" дословце стоји да су уместо Христа коришћени "тај човек", "тај и тај", "онај чије се име не сме споменути", "копиле", "Балаам" (уништитељ народа). Још даље иде становити Max Weinryb који у свом тексту "Oto ha'ish: Исус у Талмуду и Мидрашу" дословце тврди да су текстови у којима су помињани Исус и његови ученици често цензурисани и коришћени као изговор за спаљивање књига: "Тај човек ('Oto ha'ish' – на хебрејском) појављује се, под различитим именима, у неколико талмудских и мидрашких извора. [...] Текстови који помињу Исуса често су цензурисани, или чак послужили као оправдање за спаљивање Талмуда."

Јеврејски извори - Талмуд: Пре него пређемо на оно што је преживело, да појаснимо шта је Талмуд[2] и када је настао. Талмуд ("инструкција" на хебрејском) представља скуп јеврејских грађанских и религиозних закона,  а састоји се од  кодификације закона ("Мишна") и коментарима на њу ("Гемара"). Постоје две редакције (Вавилонска и Палестинска/Јерусалимска), садрже исту Мишну а имају различите коментаре (Гемаре); оба Талмуда завршена су до VI века, али оно што је битно за нашу причу јесте да је Мишна, најстарији део, сигурно завршена пре 217. године. Како Мишна постоји у више редакција и заправо није дело једног аутора него скуп усмених и писаних предања – долази се (уз још неке параметре) до закључка да делови који се односе на Христа могу бити из друге половине I па до почетка III века. Најраније такво спомињање Исуса (према "Јеврејској енциклопедији") налази се у трактату Yebamot Мишне, а у главној улози је Симеон бен Азај, који је живео пред крај I века: "Симеон бен Азај је рекао: Нашао сам у Јерусалиму књигу родослова; у њој је написано ТАЈ И ТАЈ  (подвлачење А. Л.) је незаконити син једне удате жене". Илустративан је запис из "најстаријег дела Вавилонског Талмуда" (цитат према књизи "Исус Христос историјска личност"):  "У судњи дан, у предвечерје светковине Пасхе, обесили су Исуса Назореја. Четрдесет дана пре тога пред њим је ишао гласник (и говорио): Исус из Назарета мора бити каменован, јер је чинио чаробњаштво, завео и поцепао Израиљ..."

Да не цитирамо даље, да набројимо шта још има у (целом) Талмуду о Исусу: говори се да је у Египту научио магију, те да је изводио чуда и заводио народ; на једном месту се говори да је имао пет ученика, на другом целих дванаест; ученици су исцељивали у његово име; говори се да му је отац био римски војник Пантера а мајка јеврејска ткаља Марија... Не улазећи на овом месту у објашњавања разлика између јеванђеља и записа у Талмуду (распели/обесили; син Бога/незаконити син римског војника; чуда/египатска магија), можемо закључити да се у Талмуду (то јест у ономе што је преживело!) не оспорава постојање Исусово него се оспорава да је био Христос (Месија).

Остали извори: Пошто не спада директно у римске изворе, овде наводимо Целса и његову "Истиниту реч"; у њој Целс, на основу јеврејских извора, говори о Христу као о обичном човеку, отац му је био Пантер, мајка Марија, а опсенарству и магији се приклонио у Египту, па је после лечио болесне и будио мртве. Целсово виђење се у доброј мери поклапа са оним што стоји у Талмуду, а за нашу причу јесте битно да ни Целсу није пало на памет да једноставно каже да је Христос измишљен. Слична прича се понавља у средњовековном јеврејском спису "Исусова историја" (Toledot Yeshu). За крај овог одељка наведимо шта савремена Encyclopedia Judaica каже о Исусу: "Исус је био Јеврејин који је живео на крају другог државног периода. Мучеништво његовог брата Јакова и смрт од стране садукејског високог свештенства 62. године описао је подробно Јосиф Флавије."

Археологија: Најбољи, ако не и једини, модерни хришћански одговор на оспоравања са позиција вулгарног материјализма јесте наука која се проналажењем и проучавањем материјала бави – археологија. Век коме смо управо видели леђа био је плодно тле за књиге у којима су археолози поручивали "Библија је у праву", а верујемо да ће у вековима који долазе библијска археологија имати још већу улогу. На овом месту поменимо дело "Excavating Jesus" (Ископавање Исуса) експерта за Библију Џона Кросана и галилејског археолога Џонатана Рида (San Francisco, Harper : септембар 2002). Као највеће археолошке проналаске који су повезани за животом и временом Исуса наводе: 1) гробницу првосвештеника Кајафе, нађену у Јерусалиму 1990; 2) споменик на којем се спомиње Понтије Пилат, нађен 1962. негде у Медитерану; 3) кућу апостола Петра, у Капернауму, пронађену 1906; 4) велики галилејски чамац из првог века, нађен 1986. близу Галилејског мора. Прва два проналаска нису спорна, док су трећи и четврти (о којима смо нешто више могли да видимо у Би-Би-Си-јевој серији "Син Божји", емитованој на РТС-у 2) под знаком питања; кућа је приписана св. Петру зато што је нађен натпис "Симон" на зидовима, али то није једино што је нађено, док је чамац искоришћен као потврда (рецимо) стихова "А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар" (Мт. 14, 24) и поново приписан (Симону) Петру, уз опаску да у I веку није могло бити много таквих чамаца/лађа. 

Јаков син Јосифов брат Исусов: У претходном одељку намерно смо назначили да је књига "Excavating Jesus" објављена у септембру; да је објављена нешто касније највероватније би на прво место најзначајнијих археолошких открића у вези са Христом поставила урну са натписом "Јаков син Јосифов брат Исусов".[3] Наиме, у часопису "Biblical Archealogy Review"(Ревија за библијску археологију), у броју за новембар/децембар 2002, римокатолик Андре Лемер, професор  палеографије и филологије на Сорбони, објављује рад у којем тврди да уклесани натпис (на арамејском, језику који је користио и Исус) показује да је ту био сахрањен Христов брат Јаков, исти онај кога спомиње Јосиф Флавије! У том трену то се проглашава за најстарији археолошки налаз који нас води до Исуса – урна се смешта у 63. годину (62. године је Јаков умро, а тадашњи јеврејски обичај налагао је да се тело покојника после годину дана пребаци у урну). Од значаја је рећи да су аутентичност тада потврдила двојица стручњака из Израелског геолошког надзора (Geological Survey). Поставило се питање да ли је могуће да Исус који се спомиње не буде и Христос; одговор садржи чињеницу да је Јерусалим тада имао четрдесетак хиљада становника, да од 233 пронађене урне само још једну има исписаног и брата (то имплицира да је брат морао бити чувена личност) – а не зна се за још неког чувеног Исуса... Овоме је касније придодата израелска статистичка студија где се пробало израчунати колико је особа, у Јерусалиму пре 70. године, могло да се зове Јаков, има оца Јосифа и да му се брат зове Исус: одговор је 1,71!

Јаков син Јосифов брат Исусов - оспоравања: После тога се развила широка полемика, која се укратко могла свести на следеће: хришћани тврде да је све аутентично, Јевреји да је урна аутентична а да је натпис фалсификат. Доста полемика/напада ишло је директно на личност Одеда Голана, израелског колекционара који је власник урне, и који доиста није баш нека "цвећка"; сам Голан је и позвао проф. Лемера да му растумачи шта пише на урни, а тврди да је урну купио седамдесетих година али није могао да се сети од кога. Израелска управа за старине 2003. направила је Комитет који је требало за два Голанова експоната (од тога један Јаковљева урна) испита аутентичност: одговор је да су оба предмета фалсификати. У пролеће 2004. одржава се стручни скуп на којем учествују обе стране.[4]

Иначе, аутентичност натписа први је оспорила докторка Рошел Алтман; најкраће речено, због различитог стила писања она сматра да је други део ("брат Исусов") дописан накнадно, негде у III или IV веку. Комисија Израелске управа за старине нема замерки на стил писања, али радиолошким методама закључује да је део "брат Исусов" аутентичан а да је предњи део дописан! (Занимљивост је да у раду учествује и директор Израелског геолошког надзора, а тумачење је да су њихова два стручњака потврдила аутентичност у статусу "приватних лица"?!) Поменимо и да детаљан извештај израелске Комисије никад није објављен, а да је после открића (или "открића") цена урне порасла неколико десетина пута.

Јаков син Јосифов брат Исусов - епилог: Пред сам крај 2004, 29. децембра, Си-Ен-Ен доноси вест да је власник урне, Одед Голан, са још тројицом, оптужен за "фалсификовање историје", укључујући ту и "Јаковљеву урну". Суђење још није почело, ако не рачунамо оно виртуално које су "приредили" људи из "Ревије за библијску археологију".

Post scriptum: После седам година суђења, 138 сведока, 12 хиљада страница транскрипата и 52 експерта, израелски суд није могао да осуди Одеда Голана за превару.[5] Чињеница да судија "није имао довољно доказа" да осуди Голана, ипак, није ни доказ да се натпис на урни односи на брата Исусовог.


[1] У писању овог текста пре свега коришћена је књига др Жарка Гавриловића "Господ Исус Христос, историјска личност" (Београд : Партенон, 1997). Консултоване су електронске верзије трију енциклопедија ("Британика", "Јеврејска" и "Microsoft Encarta"), Оригенове књиге "Против Целса" (Contra Celsum) и "Коментари Матејевог јеванђеља", "Почеци хришћанства" Карла Кауцког, "Календар кроз историју" Драга Драговића и више Интернет сајтова.

[2] За део о Христовом спомињању у Талмуду првенствено је коришћена Јеврејска енциклопедија on-line (JewishEncyclopedia.com) и књига "Господ Исус Христос – историјска личност".

[3] У делу о урни коју везују за Христовог брата коришћен је текст о. Зорана Ђуровића, као и, између осталих, сајт часописа (Biblical Archaeology Review) који је откриће објавио и презентација Израелске управ за старине (Israel Antiquities Authority).

[4]На сајту Ревије за библијску археологију (Biblical Archealogy Review) више нема излагања са тог скупа. Пресек са суђења Одеду Голану за превару даје добар увид у то шта је која страна заступала. (Примедба с краја 2012. године.)

[5] Написано крајем 2012. године.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер