субота, 06. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > O обнови православних светиња на Космету или у одбрану владике Артемија
Црква и политика

O обнови православних светиња на Космету или у одбрану владике Артемија

PDF Штампа Ел. пошта
Милан В. Мићуновић   
четвртак, 04. март 2010.

Овај текст је написан са жељом да се са професионалног становишта поново осветли један догађај од изванредне важности – обнова српских светиња на Косову и Метохији.

„Анализа истине о обнови“ – Под овим насловом је др Милан Глишић, редовни професор Архитектонског факултета Универзитета у Београду, судски вештак и члан Ревизионе комисије Србије Министарства за инфраструктуру Србије, у књизи Неодржива обнова (Београд–Грачаница 2008) ,дао кратак (укупно тридесетак страна) богато илустрован и сасвим јасан извештај о радовима на обнови.

Навешћу овде само неколико закључака (стр 82–84) на које бих се даље осврнуо:

Део закључка 1. (а) објекти нису фотографисани, (б) узорци материјала нису испитивани у лабораторији, (в) о стабилности читавог објекта и његових виталних делова се уопште није водило рачуна, (г) објекти на чију се санацију чека, нису заштићени од даљег пропадања, (д) откопани су темељи тако да атмосферска вода прети катастрофалним последицама по стабилност итд.

Закључак 2. Радови се изводе нестручно, лошим материјалима и без поштовања рестаураторских услова.

Закључак 3. Предузећа нису квалификована за овакву делатност.

Закључак 4. Надзора или нема или је нестручан.

Закључак 7. Карактеристике коришћених материјала су веома лоше због високе температуре пожара и његовог дугог трајања.

С обзиром на то да предајем механику већ 40 година (моји радови и књиге у Србији и иностранству могу се видети на адреси http://staff.mfkg.kg.ac.rs/mmicunovic), могу сасвим компетентно да говорим о стабилности статичкој и сеизмичкој (земљотресној), као и термомеханичком оштећењу и замору материјала. Колико је то важан и деликатан задатак, нека послужи чињеница да је доктор Панагиос Панагиотопулос, професор Универзитета у Солуну (и Ахену у Немачкој), православни Грк и један од најталентованијих научника Грчке из области механике, године 1986. од јерусалимског патријарха добио задатак да проучи микропрслине на зидовима гроба Господњег. На овој најзначајнијој грађевини никада пожара ни вандализма није било а прслине су биле једва оком видљиве. У фебруару 1987. године, он ме је позвао у научну посету, тако да сам све цртеже и анализе могао детаљно да погледам. Дакле, у некој згради чак и ситне прслине могу да се споје и изазову такозвану магистралну прслину са рушењем читавог објекта. Како ли је тек на „рестаурираним“ црквама Косова и Метохије? Наглашавам да је, у овој области градње и науке, Грађевински факултет у Београду увек имао висок међународни углед и високо оцењене међународне пројекте, а из Приштине и са Косова не знам ниједног угледног професора механике албанске народности. Посебно бих нагласио да је у самом врху светске науке у области оштећења и замора био православни Србин, професор Душан Крајчиновић (са Нортвестерн универзитета у Еванстону, САД) са такозваном „библијом“ оштећења: Damage Mechanics (Механика оштећења), најважнијом књигом у тој области до сада штампаном у свету. Два његова некадашња докторанта, а сада професора Универзитета у Београду, јесу Драгослав Шумарац и Сретен Мастиловић. Трећи, веома угледни сарадник Крајчиновићев је Владо Лубарда, професор у Сан Дијегу, Калифорнија, и православни Србин из Црне Горе. На нашем универзитету у Крагујевцу, такође, има неколико професора из ове области са значајним међународним резултатима који су остварили низ значајних пројеката из те области у Србији и иностранству. Наглашавам да су албански демонстранти убили 1999. године у Приштини професора механике Башића, са приштинског грађевинског факултета, због српске регистарске таблице на његовом аутомобилу.

После овог увода постаје јасно да је приступ овом проблему људи који су натерали владику Артемија да се сагласи са обновом од стране оних који су и крстове ломили, у најмању руку, неодговоран. Зашто?

Јер статички лоше изграђени објекти представљају опасност за вернике у блиској и даљој будућности. Приступ значајним пројектима мора бити одговоран, поготову ако се ради о верским објектима у срцу Србије.

Одсуство консултовања наших, у свету водећих стручњака, указује на ненормални поступак, са великим притисцима и уценама, да се радови повере извођачима са Косова.

Даје се легитимитет нестручним и, доказано, непријатељски расположеним људима. О последицама за СПЦ и неку чак и кратку историју православља на Косову и Метохији само се са језом може помислити. И без овакве обнове, већ се пише нова историја православља на Косову и Метохији, у којој стоји да српске цркве нису српске већ албанске.

Док сам првом делу текста могао ауторитативно да приступим, остатак ћу писати са скрушеношћу као последњи од православних хришћана. Ипак, дао бих једну лепту иако сам сасвим недостојан.

Пре свега, о ударцу чувеном лопатом по најнижем делу леђа једног наркомана, који је унео дрогу у центар за лечење наркомана на локацији манастира Црна река, а под старањем протојереја Бранислава. Жестоке осуде и медијска хајка трајали су све док се владика Артемије могао икако довести у везу са овим центром. Тада је интересовање за судбине ових несрећних младих људи нагло нестало. Чињеница да је десетак тих несрећника због предозирања ван овог центра умрло најгласније критичаре више нимало није интересовала. Дакле, шта је важније: душа човекова и његово излечење од страшне болести или лопата и пренемагање о људским правима? Већи број родитеља је у својим ТВ изјавама дао најискренију подршку оцу Браниславу. Зашто? Јер су били спремни на то да њихова несрећна деца добију и грдне батине, само да душе своје спасу од потчињености игли.

У „сајбер“ отпору драстичном кажњавању и заточењу владике Артемија (термин у сјајном чланку Александра Ђикића на сајту НСПМ) огромна већина православних верника исказује му искрену подршку и саосећање. А какво је његово понашање? Током свих напада никада се није бранио ни једном једином речју – као Господ наш Исус Христ. А имао је чиме, јер је скоро четвртину монаштва у СПЦ својом благословеном руком помиловао и Богу привео. Нападали су га они који су се „прославили“ играњем фудбала, грубим, недостојним и насилничким понашањем, као и захтевом патријарху Павлу да уступи место неком ауторитативнијем, јер више није способан да води цркву (иако је он својом величанственом сахраном привео више људи православној вери него што је ико могао и да помисли). Узгред, једини спорт монаха у Црној реци, све до доласка принудног управника у Грачаницу, био је велике метаније, свеноћна бдења, пост и молитве за наш грешни народ. И сада они, свети молитвеници наши, не штрајкују глађу, већ се моле Богу за све нас, па и за оне који их гоне.

Имао сам прилике да више пута боравим у манастиру Црна река и да се дивим и монасима и многобројним младим искушеницима не само током јутарњих и вечерњих молитава, него и због њиховог уобичајеног контакта са људима. Заиста су се ти млади људи, приправници за узвишено монашко звање, понашали као великосхимници – увек у молитви, послушно и без иједне сувишне речи. Њиховом узнемирењу и жалости сада нема краја.

О финансијској контроли и прљавој кампањи против игумана Симеона Виловског се може рећи следеће: ако је крив нека одговара, али, не унапред без ваљаних доказа. Очинску љубав владике Артемија за сва своја чеда, па и за оне који су (можда) сагрешили, неки наши нервозни црквени великодостојници не могу да схвате. Колико смо пута рекли да се у Хагу Србима суди по командној одговорности. Овде је у питању управо то. Како књижити милостињу у манастиру Црна река, несрећним и сиротим Србима, када им се даје колико год се може. Нико се гладан, жедан и неутешен из овог светог храма није вратио. У коју књигу то уписати, када је Христ рекао да милостињу ваља чинити тако да једна рука не зна када друга даје.

Изгледа да је у СПЦ само владика Артемије дужан да буде послушан. Он то и јесте, јер се више пута приклонио одлукама, не само Сабора СПЦ већ и Синода. Доказ је управо и први део овог мог текста. С друге стране, после три одлуке Сабора СПЦ да се има служити како су служили Свети Владика Николај Охридско-Жички и Ава Јустин Ћелијски, неки епископи су изјавили да су они изнад Сабора и да их одлука Сабора не обавезује. Њих не интересује ни како његова светост Иринеј служи. Ни длака са глава им не недостаје. И даље нам натурају величину неког Јована Зизијуласа, а Светог Саву и овде поменута два наша светитеља тихо гурају у страну. Немају још снаге да се са њима, славним светитељима нашим, обрачунају, већ једино, понекад, могу да кажу да „икуменизам“ није исто што и екуменизам.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер