Сигурно је да ће се наћи много оних који су спремни на критику поводом оваквог устоличења патријарха у Пећкој патријаршији, али СПЦ је ипак много старија и трајнија од многих, не само критичара већ и од сила које нас сада притискају.

Ако се ова држава клерикализује, ако се подривају њени секуларни темељи, онда за то није крива црква већ држава која се често понаша као да Уставом није од ње одвојена. Да власт има јасне циљеве, до тога не би долазило.

Дуго у прошлости о заштити метохијских манастира - Пећке патријаршије, Високих Дечана и Девича, бринуле су посебно изабране војводе, које су тај частан посао обављале добровољно и бесплатно.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве (СПЦ) одлучио је да умировљеном владици Артемију привремено забрани сва свештенодејства до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског сабора који ће донети коначну одлуку.

Чињеница је да су нам позиције сада лошије него што су биле пре „пресуде“, али чак и да је то мишљење било најповољније могуће, не би било никакве гаранције да ће Косово остати у Србији. Није никаква фраза кад кажемо да ће Косово бити дефинитивно независно тек онда када ми на то пристанемо.

Нажалост, код госпође Гавриловић, Српкиње и вајне православке, нема стида за ноторне лажи и клевете, и то на рачун двојице српских владика. Да је њена прича тачна, давно би је Сарајево употребило и искористило да ме оптужи.

Добрим познаваоцима најновијих збивања у српској православној цркви познато је да међу архијерјима има неколико струја од којих су проруска и проекуменистичка најјаче.

Пресуду Светог архијерејског сабора примили смо у миру. Али се не можемо помирити са блаћењем нашег имена тако што ће се произвољним избором стављати на располагање жутој штампи само поједини документи из Нашег судског досијеа.

Ова господа "високе правне свести" траже од Св. Сабора да се одржи "ванредно заседање Сабора" и "пониште Одлуке" Синода и Сабора, а владици Артемију, "првој жртви оваквог беспоретка", омогући покретање "канонски ваљаног црквеносудског поступка".

То што папа покушава да у цркву интегрише католичке зилоте, такозване лефевристе, урадио би сваки поглавар. Иако они не чине ни пола посто клира и верника, збуњују у вери несигурне, одбијајући одлуке последњег концила. Папа је одобрио преговоре са њима, не тражећи ништа.