Увек сам пре за дијалог са одељеном браћом из наших редова него са папом римским који се моли „блаженом“ Алојзију Степинцу и проглашава за свеца Карола Војтилу, човека који је Србима нанео толико зла.

Појам „архиепископ“ асоцира на Светог Саву, на првог поглавара аутокефалне Цркве, и Пећку патријаршију. Зато патријарх српски носи у својој титули и „архиепископ пећки“.После уздизања на виши ниво , нестало је за свагда титула архиепископа у српској Цркви осим као успомена у титули поглавара Српске православне цркве

У наставку писма је наведено да је Броз примио цариградског, грчког и бившег руског поглавара, „што је имало одјека у свету“. На крају је Петрић закључио претпоставком да би одбијање пријема имало негативног одјека од стране СССР и Српске православне цркве.

Српска православна црква не треба да жмури пред чињеницом да има скупу, ексклузивну Агенцију, која се бави духовним културним туризмом, а не поклоничким путовањима. Или су поклоничка путовања у нашој цркви доступна само богатима.

Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори.

Постоје путеви и начини да се дијалог оствари, али они су ту само да помогну једни другима у практичним питањима, нико се не меша у унутрашњу традицију друге цркве. Никад нико није покушао свој став о Христу и вери да наметне другоме.

Наместо да затражи од Сабора опроштај за своје преступе, за гажење канонског поретка Цркве, како би био ослобођен забране свештенодејства, епископ Артемије је насилно, са групом својих следбеника.

Историја нас учи да су у смутним временима поједини архијереји жигосани за јерес и расколе. Време је показало да су били у праву, то јест лажно оптужени. Управо зато је са епископом рашко-призренским Артемијем Радосављевићем требало спорије.

Ко се год није упецао на тезу да је тужно стање у епархији Рашко-призренској само резултат финансијских малверзација једног сарадника владике Артемија, био је у праву. Дешавања у СПЦ током читаве године, далеко су од благодати којом би црква требало да зрачи

Занимљиво би било открити психолошки и антрополошки шта се скрива иза самог назива „Парада поноса“.