субота, 23. јун 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Случај Давида Драгићевића - несрећни случај, убиство и/или завера
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Случај Давида Драгићевића - несрећни случај, убиство и/или завера

PDF Штампа Ел. пошта
НСПМ   
недеља, 27. мај 2018.

Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса "афера Драгићевић". Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не само актуелне власти, него потенцијално и саме РС. Чак и оним боље упућеним, тешко је да се разаберу и снађу у шуми разноразних интерпретација, гласина, истина и полуистина које се тим поводом плету. Зато на овом месту доносимо две потпуно антагонистичке верзије и дијаметрално супротстављена гледишта на овај трагичан догађај, препуштајући читаоцима и коментаторима да сами извуку закључак, а можда и допуне причу својим мишљењем и сазнањима.

(НСПМ)

Стефан Каргановић: Република Српска на оштрици бријача

На руководство Републике Српске може се без резерве  применити први део оне Таљеранове чувене опаске о управитељима државом из једне друге и, руку на срце, много занимљивије и раскошније епохе: „они немају способност да науче ништа“. О  другом делу, који се односи на памћење и заборав, могло би се још и порасправити.

Стање је алармантно. Република Српска преживљава најозбиљнију унутрашњу кризу откако је субверзивни процес „обојене револуције,“ усмераван и финансиран извани, 2014. године у њој почео да узима маха. Неспособни да реално сагледају геополитички амбијент у коме се налазе и да процене изазове којима су суочени, уљуљкани ефемерним успесима не у решавању иједног важног проблема него искључиво у балансирању на власти, без талента за разумевање технологије чијом им се применом ради о глави и — то се подразумева — поврх свега, балкански површни и бахати, они немају представу о томе шта им је чинити. Зато упадају из грешке у грешку. 

Посматрамо последњи чин, у изведби западних обавештајних служби, великог геополитичког чишћења терена пред пројектовани сукоб са Русијом. То се одвија у широком луку, од Јерменије, преко Македоније, до Босне и Херцеговине. (Не заборављамо, наравно, ни љигави Казахстан ни рањиви Еквадор, за који се, по неочекивано суровом ућуткивању Џулијана Асанжа, јасно види да је, после краткотрајног антиимперијалистичког отпора, новом председнику Ленину Морену успешно сломљена кичма.) Подразумева се, поред одређених кадровских корекција које су програмиране и за Федерацију, да је на простору БиХ Република Српска главна специфична мета овог рушилачког процеса. 

Као скоро све политичке интриге, ни овај процес није  неумитан, ни незаустављив. Он је већ успешно рашчлањен и начин како би му требало противдејствовати утврђен је и разумљиво изложен за оне који знају да читају. Да, али то само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. А рећи тако нешто значи исто што рећи да се у коридорима моћи у Бањалуци ништа слично томе догодити неће.

После неколико превратничких покушаја којима је власт некако одолела, али не својим умећем него комбинацијом среће, залагања других и захваљујући катастрофалној неспособности трапаве пете колоне задужене да је сруши, страни фактор се вратио на почетак (back to square one, како би они рекли) и помно је проучио стање. Један од видљивих резултата те сурове анализе је инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгићевића. Било је правилно процењено да ће се играњем на емотивну жицу најзад успешно мобилисати до сада недостајућа масовна подршка иза лажне заставе „обојене револуције“. То се заиста показало као неупоредиво ефикасније средство од исхабаних досадашњих крилатица потрошених петоколонашких трибуна.

Већ скоро два месеца, у Бањалуци не јењавају свакодневна протестна окупљања Давидових „пријатеља,“ којих је — судећи по гомилама поштовалаца на Тргу Крајине — ова очигледно изузетно комуникативна млада особа за живота имала у изобиљу. Да се није „удавио,“ жртвени јарац Давид најесен је комотно могао да се кандидује за председника Републике Српске. По импозантном и растућем броју постхумних пријатеља који га жале, његови изгледи да се легално усели у  кабинет Милорада Додика, за чије се превратничко збацивање Давидова смрт сада цинично злоупотребљава, не би уопште били занемарљиви.

Прерана смрт овог дружељубивог дечака, са свим околностима које је прате, деловала је сумњиво од самога почетка. Први медијски извештаји ни у ком погледу нису наговештавали накнадно спиновани наратив. Помињани су извесни, за тај узраст,  мање више „нормални“ тинејџерски несташлуци кобне вечери када је Давид нестао. Неке од тих враголија те вечери на јавним местима чак су и камере забележиле. Наглашавана је потпуно природна забринутост за судбину нестале особе, али без икаквих алузија на неподношљиве мањкавости у раду институција, због чега се сада тврди да би требало свргнути власт.

Као што се са професионално диригованим, вештачким, наративима у наше време обично дешава, и овај о јадном Давиду ускоро је неприметно (осим за искусно око) попримио сасвим нове облике и тематске садржаје. Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Али пошто живимо у „епохи спектакла,“ да је у питању  само такав неконвенционални начин одавања поште, томе се и не би учитавао нарочити значај. 

Међутим, само неколико дана после тога, медији (међу којима није познат ниједан који се не налази под страном контролом или који би био посвећен одбрани Републике Српске) почели су да преносе све необичније захтеве, приписиване покојниковим пријатељима окупљеним на Тргу. Ожалошћени пријатељи су категорички одбацили закључке надлежног патолога о Давидовој смрти као „нетранспарентне“ и политички условљене, претећи да ће се свакодневно окупљати на Тргу све док се не утврде тачни узроци трагедије. Подтекст је био да ће се задовољити само под условом да форензички стручњаци пронађу формулу која би се уклапала у њихову тврдњу да се младић није утопио у реци, већ да су га усмртили органи власти, или неки елементи исте, па затим смислили причу о утапању да би прикрили свој злочин. При том, и медији и онај део јавности који је био импресиониран оваквим захтевом пропустили су да поставе очигледно питање: какве су форензичке квалификације пријатеља са Трга да се изјашњавају о стању нечијих посмртних остатака, чију обдукцију не само да нису радили, већ које чак нису ни видели? Нити се ико потрудио да понуди некакву сувислу хипотезу која би обухватила барем већину познатих и утврђених чињеница, полазећи од питања cui bono? Постављањем тог питања било би могуће извршити процену вероватноће да би власт, у изборној години, и то када по свим испитивањима јавног мњења ужива предност, из чистог мира неког анонимуса олако смакла па затим фалсификовала аутопсијски извештај да догађај прикаже у лажном светлу. Одприлике као Башар ал-Асад, када је наводно у Думи отровним гасовима побио цивиле, али је то учинио, врло необјашњиво, на самом крају успешно изведене војне операције, када су му компликације такве врсте биле најмање потребне.

Или, ако ћемо баш кренути са аналогијама, као у случају Сребренице, где је „геноцид“ извршен у најнелогичније време, на самом крају сукоба, када би једина последица могла бити  катастрофално погоршање моралног и политичког положаја окривљених за тај злочин. Изгледа да је генерал Филип Моријон знао о чему говори када је, као сведок на суђењу Милошевићу, изјавио да је „у Сребреници, Младић ушетао у клопку.“

Као, уосталом, што су — непоучени искуством — овом приликом исто то учинили Милорад Додик и његов естаблишмент, у случају Давида Драгићевића.

Поступајући по погрешном савету некога из најближег окружења, навучен на удицу брзог и лаког санирања надолазеће кризе, и идући наруку рушиоцима, председник је већ у раној фази повукао потез којим је од самога почетка дискредитовао и девалвирао позицију власти. Уместо да чврсто стане иза компетентног обдукцијског налаза надлежног патолога из Бањалуке, у настојању да се манифестантима додвори и да их убеди у нешто што њих уопште и не занима, власт је позвала стручњака из Београда да понови обдукцију. Небитно је што се нови налаз у свим битним појединостима поклапа са оним првим. Битан је преседан, и порука коју шаље. Бунџије тврде да је налаз бањалучког патолога лажан, направљен да би се прикрило учешће власти у убиству. Довођењем патолога са стране власт је сигнализирала да би безобразне инсинуације на њен рачун могле бити тачне. Суштина заплета — а имбецилна власт се показала неспособна да то разуме — не налази се у разјашњавању стручних увида, него у бруталном наметању утисака. Први поен за рушиоце.

У Републици Српској свакодневно понеко погине или умре. Када би председник Републике и министар унутрашњих послова ишли на све комеморације ове врсте и посећивали родбину свих покојника, да се „људски солидаришу“ и изјаве саучешће, њима не би преостало времена да се баве јавним пословима за које су задужени и за шта примају плату. Па ипак, председник Додик и његов главни полицајац, учинили су, у случају уцвељене породице Драгићевић, знаковит изузетак. Идући им на ноге да изјаве саучешће, оставили су неодољиви утисак не саосећајних душа него извршиоца, или барем „саучесника“ како их је отац Давор Драгићевић касније неделикатно прозвао, који иду на место злочина. Други поен за рушиоце. Ова дирљива посета је поен који се никаквом нормалном логиком не да објаснити, поготово када тај врло значајан поен, пред камерама, противничкој страни сервирају један не баш сентименталан, искусан политичар и још несентименталнији, превејани удбаш.

Али „најбоље“ тек долази. На почетку драме, отац Давор је давао примерене изјаве какве се очекују од скрханог родитеља, молећи да се смрт његовог сина не политизује и да се његова породица и он, у свом болу, оставе на миру. Затим је у Даворовим јавним иступањима настао нагли преокрет који се никаквим нормалним психолошким механизмима не би могао  објаснити. Између осталог, Давор је затражио да буде укључен у истрагу и да се један, по њему, неподобни учесник удаљи из истражног тима, што је по безпрецедентном одобрењу министарства унутрашњих послова и учињено. То, наравно, представља крајње парадоксалан и скроз непрофесионалан потез ничим оправданог попуштања политичкој стихији која, барем формално, циља и на рушење тог министарства, као једног од (по Џину Шарпу) кључних „стубова режима.“ Наравно, преко Давора Драгићевића у „истрагу“ су тиме инсајдерски били укључени и фактори који су тада већ видно почели њиме да манипулишу. Трећи поен.

Филм се убрзава и карактер протеста се „неприметно“ мења, док дирљиви ритуали и паљење кандила на Тргу Крајине одвраћају пажњу јавности.

Политички нагло сазрели протестанти, пресвисли од жалости за изгубљеним другом, не губе време већ муњевитом брзином фокус дискурса преносе на оно што их стварно занима, а то су теме од „вишег друштвеног значаја“. Док се Давид дискретно потискује у позадину, мада и даље бива коришћен као емотивни параван и украсни детаљ, у први план избијају битније теме које су у потпуности неповезане са његовом трагичном смрћу, како год да се догодила. Те теме су подобност власти, неспособност и нетранспарентност система, као и отуђеност правосудних и свих осталих институција. (Ова задња идеја је ипак морала потећи не од Давидових вршњака него од старијих и искуснијих, по свој прилици ветерана „Корчуланске летње школе“). За само месец дана после трагедије, искусни пропагандни волшебници обрнули су наратив. Тежиште јавне пажње вешто су пренели са недоумица у вези са трагичном смрћу једног доскора анонимног младића на легитимност (ипак) демократски изабране власти у Републици Српској, са потенцијалом минирања предстојећих избора и утирања пута у Републици Српској истој врсти мањинског уличног преврата који смо управо видели у Јерменији, а недавно у Македонији.

Пошто (да парафразирамо Стаљина) утисци решавају све, Давидов отац Давор је постао предмет посебне обраде дискретних усмеривача ових спонтаних процеса. Тешко је без опипљивих доказа дати одговор на занимљиво питање шта је утицало на родитеља, који је испочетка сасвим одмерено и нормално реаговао на трагичан губитак свога детета, да затим без видљивог основа промени свој тон и став. Углавном, одједанпут Давор је почео да прича екстравагантне будалаштине. Он сада говори да му је син био силован, па затим убијен и масакриран; да му је познат идентитет петнаесторице непосредних виновника, али да њихова имена не жели да открије; као и то да су готово сви највиши дужносници Републике Српске — цитирамо — „саучесници у убиству“ његовог сина, Давида Драгићевића. Наравно, нико не поставља питање Даворових непостојећих форензичких квалификација да се о стварима такве врсте изјашњава. Али то су пропагандне кнедле које власт, која га је по специјалној процедури именовала за члана истражног тима, сада мора да гута.

Ох да, и оно питање о томе шта је могло утицати на Давора. Тешко је рећи, али хипотетичко објашњење могло би се наћи у речима искусног ратника Панча Виље: топовску паљбу ће противничка војска можда издржати, али када почнете да је гранатирате пезосима, предаће се без одлагања. 

Све претходно најзад је морало кулминирати онако како је од почетка било замишљено. У среду 16. маја, несрећни, изгранатирани Давор (који за себе гротескно истиче да је ратни ветеран ВРС!) обрео се у Сарајеву, на јавном скупу у друштву сличног њему несрећника из Федерације, Муриза Мемића. И ако ико у глави има црвене лампице, оне би најкасније у овом тренутку требале да почну да се пале.

Јер како сазнајемо из увек информативног „Дневног аваза“ — какве се све невиђене коинциденције овде ређају! — и Муриз из Федерације је под неразјашњеним околностима недавно изгубио свога вољеног сина Џенана, „наводно“ у саобраћајној несрећи, као што се Давид „наводно“ утопио у Републици Српској. Сасвим разумљиво, покошени симетричним трагедијама, оба оца су се зближила на наднационалној и надконфесионалној основи, изгубивши поверење не само у правосуђе, него тачније у цео систем, и то опет симетрично, један у Републици Српској, други у Федерацији. Један баца дрвље и камење на Милорада Додика, други на Бакира Изетбеговића. Хммм… зар нисмо у уводу напоменули да је у току процес геополитичког чишћења који ће захватити оба ентитета? Оно што се пре неколико година није дало постићи досадним и некреативним „пленумима,“ сада најзад има шансу да успе, циничном инструментализацијом мистериозних смрти двоје недужних младих људи.

Да сада применимо Окамово сечиво на расположиве податке.

За Џенана је тешко било шта поуздано рећи пошто је његов случај тек пре неки дан извучен из нафталина са циљем подизања на виши ниво политичких напетости и ради емотивног мобилисања бесловесних маса са обе стране ентитетске линије. Али за оба случаја, у најмању руку, могла би се ипак констатовати широко позната чињеница да људи свуда гину у саобраћајним несрећама, као и да се људи стварно даве у рекама, поготово ако не знају или врло слабо знају да пливају, и да се то најчешће дешава без учешћа структура из дубоке државе. 

Зато ћемо одмах прећи на једну другу хипотезу.

Давид Драгићевић највероватније јесте био киднапован за потребе унапред испланираног политичког сценарија за рушење Републике Српске. Речима британске премијерке Терезе Меј, популарисаним у једној запрепашћујуће сличној мистерији која се недавно одиграла у режији британске обавештајне службе, то је „highly likely“. После нестанка у другој половини марта, Давид је „највероватније“ био држан на за сада непознатом месту, усмрћен, и затим бачен у реку. Сакрална жртва за нову фазу обојене револуције у Републици Српској је принета. За уходане механизме, преостали део посла је чисто техничке природе. Како ствари тренутно стоје, тај део одрађен је солидно.

Узгред, у производњи ове провокације под лажном заставом трапави кловнови чија је улога да глуме „опозицију“ нису имали много удела. На основу анализе досадашњег рада, газде су правилно процениле ограниченост њихових оперативних способности. Давида је, „highly likely,“ ликвидирао тим страних професионалаца специјално убачених за ту сврху. Пропагандну припрему јавности обавили су медији под страном контролом, а један део задатка сејања конфузије поверен је поузданом пашквиланту и мутиводи на јаслима страних служби, Слободану Васковићу

Нејасно је и неприродно понашање структура власти   Републике Српске у насталој ситуацији. На свим развојним етапама ове кризе, својим потезима власт је објективно и систематски ишла на руку онима који не крију намеру да је сруше. Имбецилност је, наравно,  увек расположив (мада нимало ласкав) херменутички алат којим би се то лако објаснило. Па ипак, да ли се ради само о томе?

За сада, на то важно питање убедљивог одговора нема. Међутим, питање се ипак мора поставити и, шта више, на њему се мора инсистирати. Допринос структура власти Републике Српске продубљивању кризе и изградњи кредибилитета главних актера био је кључан, а за неке од институција могло би се рећи и — пресудан. Да ли срљају у пропаст из чистог идиотизма, или се ради о некој „великој нагодби“? Да ли су код старих превараната и блефираната насели на понуду која се не одбија, „златан падобран,“ како би се то на њиховом језику сликовито рекло, да искоче из ровова и препусте их непријатељу са привидом борбе, али без правог отпора? Уз уобичајене „гаранције,“ наравно, које ће бити цинично погажене истога тренутка када будале буду лишене средстава за самоодбрану.

Судбина Републике Српске опет је у рукама њеног народа, који од својих главара опет нема много чему да се нада. Али на основу свега виђеног, и наде уложене у народ могу изневерити. Није Његош џаба рекао у писму Селима везира:

У фукаре очи од сплачине,

Пучина је стока једна грдна 

 (Аналитички форум)

Слободан Васковић: Након што је претучен, Давид је гепекован и полицијским аутомобилом одведен на непознату локацију; И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС

"Давид Драгичевић убијен је 23.03.2018. године, између 22 и 23 часа", објавио је на Тргу његов отац Давор Драгичевић, 20.05.о.г..

Он је још рекао да је након ликвидације “Давидово тијело положено у канализацију”, што јесте рјечица “Црквена”, гдје је леш “пронађен” 24.03. ове године.

Давор Драгичевић не би објавио тачно Вријеме Убиства да нема чврсте доказе за то.

Давид Драгичевић је отет 18.03. на простору иза Металске школе, за шта постоје чврсти докази; Претходно је претучен, да би затим полицијским аутомобилом био одвежен на непознату локацију, гдје је мучен све до 23.03.; Читавих шест дана.

Последице звјерског мучења јасно су уочљиве на сликама реобдукције тијела Убијеног Давида Драгичевића.

Упозоравам - Фотографије су Изузетно Узнемирујући садржај.

Осим полицајаца који су га одвезли, још неколико припадника МУП-а РС директно је учествовало у премлаћивању, отмици, мучењу и ликвидацији Давида Драгичевића, заједно са Војницима НаркоКартела, чији је Врх наредио његово убиство.

У Убиство Давида Драгичевића дубоко су инволвирани, засад, као саучесници Драган Лукач, министар унутрашњих послова и Дарко Илић, начелник Управе за организовани криминал. Наглашавам ЗАСАД!!!

Лукачеве слуге ових дана покушавају оправдати Газду тврдећи јавно на подобним медијима да су Мирна окупљања грађана “Обојена револуција”: Какви Монструми - Сурово мучење и ликвидацију, заташкавање егзекуције, покушавају оправдати болесним измишљотинама. 

И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС.

Лукач готово два мјесеца тврди да Давиду Драгичевићу “нису нанесене теже повреде за живота”, иако фотографије свједоче о звјерској тортури. 

Заташкавање злочина Тешког Убиства једно је од најтежих кривичних дјела и у њему учествују министар унутрашњих послова Драган Лукач, Дарко Илић, начелник управе за организовани криминал, директор Полиције Дарко Ћулум, патолог Жељко Каран, Главни окружни тужилац Желимир Лепир и тужиоци Далибор Врећо и Саша Лаботић. 

Ту је још и Ђорђе Рађен, власник куће на Лаушу, чија је лажна пљачка Режирана, како би се одвукла пажња и како би Наручиоци Убиства, Врх НаркоКартела, представили Давида као криминалца и наркомана.

Саучесник у убиству Давида Драгичевића је и Недељко Лубура, начелник Управе за борбу прортив тероризма, јер је ресурсе овог сегмента МУП-а РС усмјерио на заташкавање ликвбидације и покушаје компромитовања Давора Драгичевића.

Лубура је зет Драгана Лукача.

У Врху НаркоКартела, који хара Бањалуком, има и високопозиционираних функционера МУП-а РС. Најмање тројица!

Саучесника има још, али су наведени “највећи калибар”, с тим што је Рађен само Војник, који је у пројекту Наређене Ликвидације имао значајнију улогу од оних који су учествовали у намамљивању, премлаћивању и отмици Давида Драгичевића.

Један дио саучесника Војника НаркоКартела види се на снимцима са Трга Крајине, из ноћи 18.03.2018. године; Недуго након што је прошао преко Трга Крајине, накратко свратио до кафеа “988”, гдје се задржао 20 секунди, Давид је отишао према Металској школи, а не према насељу Лауш, како је то јавно, у парламенту РС (10.05.), слагао Лукач.

Након што је претучен, Полицијски аутомобил је на то мјесто довежен са угашеним свјетлима; Давид је гепекован, а након тога је Полицијски аутомобил, опет са угашеним свјетлима, напустио тај простор и одвезао Давида на, засад, непознату локацију.

(http://slobodanvaskovic.blogspot.rs/)
 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Шта мислите ко ће освојити Светско првенство у фудбалу 2018. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер