Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Sarajevsko guranje BiH u NATO

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Durmanović   
četvrtak, 05. jun 2014.

Poslednjih dana iz zapećka priče o „evroatlantskim intergracijama BiH“ ponovo je u prvi plan izvučen samo drugi deo te priče koji se odnosi na ubrzavanje puta BiH ka NATO alijansi. Reč je o knjiženju vojne imovine kao ključnog uslova za prijem BiH u Akcioni plan za članstvo u NATO-u(MAP), tačnije o upisivanju 63 vojne lokacije na ministarstvo odbrane BiH.

Aktuelni ministar Zekerijah Osmić, funkcioner SDP-a BiH, izjavio je da je već napravio plan za knjiženje vojne imovine, i to baš pred posetu generalnog sekretara NATO-a Andreasa Fog Rasmusena Sarajevu pre petnaestak dana. Osmić je rekao da je čak počeo da knjiži deo vojne imovine[1], što je izazvalo oštre reakcije i predstavnika Republike Srpske u institucijama BiH i najviših zvaničnika Republike Srpske, pri čemu je predsednik Milorad Dodik zapretio Osmiću tužbom ukoliko učini ono što je namerio[2].

Osmić se, izgleda, nije time previše uzbuđivao, ali je naglo zaćutao o svojim namerama i planovima, što nikako ne znači da je njegov naum propao. Šta više, u tom naumu ima podršku ne samo matične partije, već i lidera vodeće bošnjačke Stranke demokratske akcije(SDA) Bakira Izetbegovića, kao i OHR-a.

„Zbog činjenice da je Ustavni sud BiH odlučio da je država vlasnik celokupne državne imovine, a i u skladu sa zakonom o odbrani i odlukom Predsedništva BiH, nema nikakve pravne prepreke da se 63 vojne lokacije registruju na državu”, naveli su iz OHR-a[3]. To je samo tehnička stvar i za Izetbegovića. „Moglo bi se to i ‘prebiti preko kolena’, dakle direktno registrovati, budući da se radi o državnoj imovini. Ministar odbrane može dati nalog Pravobranilaštvu da se to registruje. Nismo još krenuli tom prečicom, jer želimo imati konsenzus koji smo do sada imali kada su u pitanju Oružane snage BiH i odbrana BiH”, rekao je Izetbegović[4].

Ovakvom porukom, Izetbegović se predstavlja kao branilac principa konsenzusa i maltene kao negovatelj procesa političkog dogovora sa predstavnicima RS, iako je, zapravo, reč o Izetbegovićevom pokušaju da izbegne sprovođenje ranijeg, ključnog političkog dogovora srpskih, bošnjačkih i hrvatskih lidera koji je postignut pre nešto više od dve godine u Banjaluci 

Ovakvom porukom, Izetbegović se predstavlja kao branilac principa konsenzusa i maltene kao negovatelj procesa političkog dogovora sa predstavnicima RS, iako je, zapravo, reč o Izetbegovićevom pokušaju da izbegne sprovođenje ranijeg, ključnog političkog dogovora srpskih, bošnjačkih i hrvatskih lidera koji je postignut pre nešto više od dve godine u Banjaluci. Prema tom „banjalučkom sporazumu”[5], ne samo da treba da bude precizirano šta će od vojne imovine biti upisano na institucije BiH, a šta na entitete, kantone i opštine, već su se svi potpisnici obavezali i da, paralelno sa tim poslom, treba da bude obavljena i podele sporne državne/civilne imovine. Kako plan podele ove „civilne” imovine kasni - a to je jedan od uslova za odlazak OHR-a iz BiH - onda sarajevska žurba za knjiženjem vojne imovine ostavlja srpskim političarima puno prostora za sumnju da bošnjački politički lideri nameravaju da izigraju „banjalučki sporazum”.

Pritom, Srbi smatraju i da registracija vojne imovine ne može biti samo tehnički posao, odnosno da se ne može obaviti bez donošenja odgovarajućeg zakona[6], što podrazumeva politički dogovor o izgledu jednog takvog zakona. Već iz toga je vidljivo da nova sarajevska politička NATO „ofanziva” polazi od one stare „dobre” premise da se, je li, ne treba držati zakona k’o pijan plota, u kojoj ne važe ni raniji mukotrpno postignuti politički dogovori, a zaobilaze se i prinicipi političkog dogovaranja koji su utemeljeni u Ustavu BiH. Kada se na to doda i stavljanje OHR-a na stranu bošnjačkih političara u ovoj stvari, tumačenjem registracije vojne imovine kao čisto tehničke stvari - a sledom toga se može očekivati istovetan stav OHR-a i kada je reč o državnoj/civilnoj imovini - onda nije teško zaključiti kakav i koliki balast OHR i danas predstavlja u ionako mukotrpnom procesu izgradnje političkog dijaloga Srba, Hrvata i Bošnjaka.

Bošnjačkim političarima, predvođenim Izetbegovićem i Lagumdžijom, važnije od dogovora sa srpskim političarima je da za svoje političke ciljeve imaju makar i tehničku podršku OHR-a – ako već OHR više nema tu moć da smenjuje demokratski izabrane političke funkcionere - čak i onda kada se formalno obavežu da će raditi na ispunjavanju uslova za ukidanje OHR-a

Bošnjačkim političarima, predvođenim Izetbegovićem i Lagumdžijom, važnije od dogovora sa srpskim političarima je da za svoje političke ciljeve imaju makar i tehničku podršku OHR-a – ako već OHR više nema tu moć da smenjuje demokratski izabrane političke funkcionere - čak i onda kada se formalno obavežu da će raditi na ispunjavanju uslova za ukidanje OHR-a. To je još jasnije unutar političkog konkteksta šireg od pitanja podele imovine. Naime, čim se proces približavanja BiH Evropskoj uniji „zakoči” zbog izostanka političkog dogovora Bošnjaka i Hrvata u Federaciji BiH o sprovođenju presude „Sejdić, Finci” i „mehanizmu koordinacije”, Izetbegović zapodene priču o učlanjenju BiH u NATO alijansu, opisujući kao „neodgovorne one ljude koji zaustavljaju put BiH u NATO”[7]. “Sasvim sigurno ćemo staviti u funkciju svu državnu imovinu, pa i ovu vojnu”, poručio je nedavno Izetbegović.

Drugim rečima, kad god Bošnjaci i Hrvati u FBiH ne mogu da se dogovore o ispunjavanju uslova za približavanje BiH EU, Izetbegović zapreti jednostranim knjiženjem imovine, a za „neodgovornost” za približavanje NATO-u optuži srpske političare u RS, iako ovi prihvataju MAP - čime daju pristanak na dalji put BiH ka NATO-u - ali zauzvrat traže da deo imovine bude uknjižen na Srpsku. Tačnije, među srpskim političarima danas nema toliko „neodgovornih” koji bi sami „zaustavljali” put BiH u NATO, s obzirom da oni ne iznose svoje stavove ni za ni protiv učlanjenja BiH u NATO, navodeći jedino da će o tome odlučiti građani RS na referendumu, kada, je li, dođe vreme za održavanje takvog referenduma. Ima, naravno, retkih srpskih funkcionera u institucijama BiH, poput SNSD-ove zamenice ministra spoljnih poslova Ane Trišić Babić, koja se ne libi da javno izloži svoj stav o svim „prednostima” učlanjenja BiH u NATO[8]. Svoju privrženost istoj stvari javno ispoljava i SDS-ov gradonačelnik Doboja Obren Petrović, koji je „siguran da će u Doboju imati više od 50 posto građana za ulazak u NATO i EU”[9].

Ostali u SNSD-u i u suparničkom SDS-u nisu javno iznosili svoje stavove, pa se ne može pretpostaviti imaju li stav sličan stavu svojih stranačkih kolega ili neki drugačiji. Ipak, jasno je da, prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, više od četiri petine građana RS nije za učlanjenje BiH u NATO, a smatrati neodgovornima sve te ljude, u najmanju ruku, predstavlja čist bezobrazluk.

Uprkos tome, ne bi bilo neobično da Izetbegović mlađi - nakon što je već pobedio svoje protivnike unutar SDA i pošto se na sledećim izborima učvrsti kao prvi u Bošnjaka - krene u potragu za najkraćim putem ka članstvu BiH u NATO alijansi, uz logističku pomoć Ankare i Vašingtona. No, ako se tome i dalje budu protivile četiri petine građana RS, teško da će na tom putu daleko odmaći. Naravno, ukoliko politički predstavnici Srpske usliše glas naroda koji ih bude izabrao, a Srbija ostane vojno neutralna.


 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner