Početna strana > Debate > Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska > Odgovor Aleksandru Stojanoviću - Zašto je Dodikov izbor ispravan i zašto nam u BiH Bošnjaci ipak nisu bliži od Hrvata
Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Odgovor Aleksandru Stojanoviću - Zašto je Dodikov izbor ispravan i zašto nam u BiH Bošnjaci ipak nisu bliži od Hrvata

PDF Štampa El. pošta
Nenad Pivaš   
petak, 05. oktobar 2018.
Postoje mnoge različite analize i mišljenja kada su u pitanju odnosi u srpsko-hrvatsko-bošnjačkom trouglu. Samim tim različit je i moj stepen (ne)slaganja sa njima. Međutim, pročitavši tekst Aleksandra Stojanovića „Da li je saradnja Dodik – Čović slična dogovoru Cvetović – Maček“, smatrao sam da na njega mora biti odgovoreno.

O čemu je zapravo reč? Stojanović kritikuje Dodika zbog toga što unutar Bosne i Hercegovine ima bolje odnose sa Hrvatima nego sa Bošnjacima. Zatim se, da bi potkrepio tu svoju tvrnju, bavi analizom jugoslovenske politike u 20. veku. Namera mi je da odgovorim i na jedno i na drugo.

Stojanović, naime ističe da je hrvatska politika na tom prostoru najmudrija?! Ali da vidimo kakvi su njihovi rezultati. Hrvati su vojno poraženi od strane Srba u Posavini, a od strane Bošnjaka u centralnoj Bosni. Izgubili su Herceg-Bosnu za koju su se borili tokom građanskog rata u BiH. Prilikom potpisivanja Vašingtonskog sporazuma govoreno im je da će Federacija BiH moći da uđe u konfederalne odnose sa Hrvatskom – i od toga nije bilo ništa. U periodu nakon rata, doživeli su da ih Bošnjaci više puta preglasavaju i da im biraju svog čoveka, Željka Komšića, za člana Predsedništva BiH. Politika Hrvatske ih je često puštala niz vodu sa namerom da ubrza svoje evroatlantske integracije. Sve ovo meni baš i ne zvuči mudro.

Stojanović zatim ističe kako je hrvatska politika ta koja svađa Srbe i Bošnjake, ali opet bez obrazlaganja zbog čega misli da je tako. Taj stav zaista nema uporišta u realnosti jer su loši odnosi Srba i Bošnjaka u postdejtonskoj BiH posledica toga što Bošnjaci žele veću, a u idealnom slučaju i potpunu, centralizaciju Bosne i Hercegovine – dok Srbi žele očuvanje Republike Srpske sa što više nadležnosti, a u idealnom slučaju i njeno odvajanje i pripajanje Srbiji. Uloga Hrvata u svemu ovome je minorna. Takođe, Republiku Srpsku najviše vređaju i osporavaju u Sarajevu, a ne Mostaru ili Zagrebu. Tako da se zaista postavlja pitanje, kakav Dodik uopšte ima prostor da sarađuje sa Bošnjacima?

Na prethodno pitanje Stojanović ne odgovara, ali nam zato nudi analizu odnosa ovih naroda u 20. veku. Tvrdi kako su Srbi pokušavali da se dogovore sa Hrvatima, i to tako što su im davali previše što oni nisu umeli da cene. U ovom stavu postoji delić istine, ali on ne sagledava u potpunosti kompleksnost srpsko-hrvatskih odnosa, delom i zbog toga zato što isključuje Bošnjake, odnosno Muslimane, kako su oni sebe tada zvali.

Suština spora Srba i Hrvata, koji je započeo još u 19. veku, nije, kako se to često misli, u nekoj drevnoj mržnji, već je to pre svega bio teritorijalni spor. Odnosno, sukobljavanje oko teritorije na koje su obe strane imale svoje pretenzije pozivajući se na demografiju, istorijska prava i geografiju. Ove teritorije obuhvataju širok prostor, krajeve bivše Vojne Krajine u Habzburškoj monarhiji (od kojih su mnogi imali srpsku demografsku većinu), zatim Dubrovnik i njegovo zaleđe i na kraju Bosnu i Hercegovinu. Naravno, kasnije je taj spor dobio i dodatnu dimenziju u vidu sukobljavanja hrvatskog separatizma i srpske želje za opstankom Jugoslavije. Mržnja dva naroda i genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu, posledica je pre svega nerešenog teritorijalnog pitanja – a ne obrnuto.

Sukob oko teritorija najviše je bio izražen upravo oko Bosne i Hercegovine, oblasti koja je na popisu iz 1910. godine imala 43% Srba i 22% Hrvata. Taj teritorijalni sukob je imao više različitih dimenzija, ali mu je zajednička bila jedna od strategija koju su primenjivale obe strane. Naime, kako su i jedni i drugi želeli celu Bosnu i Hercegovinu za sebe to su radili između ostalog tako što su pokušavali da privuku Muslimane, kojih je na pomenutom popisu bilo 32% (vrlo slične procente imali smo i na naredna dva popisa u Kraljevini Jugoslaviji). Bilo je jasno da onaj koji na svoju stranu privuče Muslimane da on ima preko 50% stanovništva, a time i celu Bosnu i Hercegovinu. Jednim delom kao rezultat toga nastale su priče o Muslimanima kao „Srbima turskog zakona“ i „hrvatskom cvijeću“.

Zbog svega ovoga su i srpska i hrvatska politička elita veoma su vodile računa o interesima Muslimana. U jugoslovenskoj monarhiji, tokom koje su Srbi bili najmoćniji faktor, prilikom donošenja Vidovdanskog Ustava 1921. uvažen je zahtev muslimanskog lidera Mehmeda Spahe o tome da se prilikom podele države na 33 upravne jedinice ne dira i ne krnji teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. Takođe, tada vodeća muslimanska stranka JMO bila je deo vladajuće koalicije tokom najvećeg dela postojanja Kraljevine Jugoslavije. Povezivanje sa Muslimanima (i Slovencima) bila je strategija srpske političke elite kako bi se izolovali Hrvati i njihov separatizam. Isto tako, za vreme Drugog svetskog rata, ustaški režim je gledao da u svoje redove uključi što je moguće više Muslimana kako bi na nasilan način rešio srpsko pitanje. Ono što je interesantno je da je bilo nemalo Muslimana koji su imali zapaženu ulogu i u Kraljevini Jugoslaviji i u NDH. Možda najistaknutiji primeri su slučajevi DŽafera Kulenovića, koji je učestvovao u vlasti i Kraljevine Jugoslavije i NDH, kao i slučaj reisul-uleme Fehima Spaha koji je afirmativno govorio o obe države i pozivao Muslimane na lojalnost njima. Takvih primera bilo je i na nižim nivoima, recimo, moj pradeda je imao prijatelja Muslimana koji se izjašnjavao kao Srbin i isti mu je nakon formiranja NDH došao u kuću, ali u ustaškoj uniformi...

Sličnu situaciju imamo i u vreme Titove Jugoslavije. To se videlo već prilikom crtanja AVNOJ-evskih granica. Mada moram da primetim da mnogi Srbi ni dan danas ne prepoznaju gde je to naš narod najviše oštećen prilikom crtanja istih. Većinom se pominje kako su Hrvati prošli bolje. To jeste tačno, ali glavna nepravda i nesreća po Srbe nije bilo to što su neki krajevi sa srpskom etničkom većinom pripojeni Hrvatskoj – već formiranje Bosne i Hercegovine kao federalne jedinice! Srbi tog područja koji su u prethodnom periodu bili žrtve genocida i koji su na popisu 1948. godine i dalje bili najbrojniji narod sa 44% stanovništva nisu dobili pravo na samoopredeljenje! A ono bi podrazumevalo da cela Bosna i Hercegovina, ili makar neki njeni delovi sa srpskom većinom, pripadnu Srbiji. Novom režimu bilo je važnije 30% neopredeljenih muslimana. Kakva je bila struktura moći unutar same Bosne i Hercegovine? U prvom periodu nakon Drugog svetskog rata imamo srpsko-muslimansku saradnju oličenu u ličnostima Đura Pucara, Rodoljuba Čolakovića, Avda Huma i Osmana Karabegovića. Kasnije imamo hrvatsko-muslimansku saradnju koju obeležavaju Branko Mikulić i Hamdija Pozderac. Takođe, u međuvremenu Muslimani dobijaju i status nacije, a u drugoj polovini 60-ih postaju brojniji od Srba u Bosni i Hercegovini.

Već sam pomenuo da su Srbi i Hrvati, i jedni i drugi u želju da uzmu celu Bosnu i Hercegovinu, gledali da pridobiju Muslimane na svoju stranu. Koji narod je tu najviše profitirao? Odgovor je vrlo jasan – onaj kome su se ulagivali i jedni i drugi! Dok su najveći gubitnici svakako Srbi. Strategija koju su primenjivali Srbi i Hrvati u pokušaju da nadigraju jedni druge u Bosni i Hercegovini dovela je do toga da oko 30% neopredeljene flotantne mase izraste u naciju Muslimana (kasnije Bošnjaka) i da njihov procenat poraste do blizu 50%. Kao i to da se kod njih pojave pretenzije ka sopstvenoj državi! I to ne samo na onom području na kome čine većinu stanovništva već i na mnogim teritorijama gde u većini žive drugi narodi, kojih zajedno ima više od njih, a jedan (srpski) je do pre par decenija bio i brojniji od njih.

Bošnjaci nisu nikakav jedinstven primer na Balkanu. Njihova etnogeneza započela je islamizacijom Srba (manjim delom Hrvata i Albanaca). Takve primere imamo i kod Bugara i Grka, koji su takođe bili pod osmanlijskom vlašću. Posebno je interesantan slučaj islamizovanih Bugara – Pomaka. Kao i naši muslimani, mnogi od njih su takođe bili bogumili pre islamizacije. I oni su se putem religije distancirali od svojih pravoslavnih sunarodnika i vezali sebe uz Osmanlijski sultanat. Takođe, kao i naši Bošnjaci danas, osmišljavaju razne teorije kako bi „dokazali“ da nikada nisu bili Bugari. Među Bošnjacima je postalo moderno tvrditi da su poreklom Iliri, te da se razlikuju od slovenskih Srba, dok Pomaci rado tvrde za sebe poreklom Tračani i da se razlikuju od Bugara. Razlika je jedino što Bugari ne dozvoljavaju Pomacima ništa od onoga što su Srbi dozvolili svojim muslimanima! Niti na popisu imaju mogućnost da se izjasne kao Pomaci, niti da u školama uče nekakav „pomaški jezik“. O federalnoj jedinici mogu samo da sanjaju – Ustav Bugarske zabranjuje takve stvari. Naprosto se nisu, za razliku od Srba, dodvodarali svojim muslimanima sa ciljem da ih pridobiju. Grčki slučaj je još radikalniji, islamizovani Grci su iseljeni u Tursku i odavno su asimilovani u Turke.

Da li to znači da Srbi treba zdušno da prihvate ideju formiranja trećeg entiteta u BiH? Ne. Prvo zato što to, kao i druge stvari u Federaciji BiH, vrlo malo zavisi od nas. Drugo, zato što postoji mogućnost da bi se Hrvati, u slučaju da treći entitet bude formiran, ponovo okrenuli saradnji sa Bošnjacima protiv Srba. Moguće je da bi tada smatrali da su njihovi interesi u BiH zaštićeni, te bi im ta država postala prihvatljivija.

A interes nas Srba je upravo obrnuto, da BiH bude u što je moguće većoj meri nefunkcionalna država, kako bi njena disolucija bila verovatnija. Da li će u takvoj situaciji od Federacije BiH nastati bošnjačka država sa hrvatskom manjinom ili će se krajevi sa hrvatskom većinom pripojiti Hrvatsokoj, a u trouglu između Sarajeva, Tuzle i Zenice formirati država Bošnjaka – to već nije stvar nas Srba.

Naravno, to još manje znači da treba podržati bošnjačku stranu u sukobu sa Hrvatima.  Prvo, zato što su Bošnjaci, koliko god sukobljeni sa Hrvatima, u još većoj meri sukobljeni sa nama Srbima. Drugo, zato što su u situaciji kada majorizuju Hrvate i kada u Predsedništvu BiH imaju dva svoja predstavnika, tj. jednog bošnjačkog i jednog samo po imenu i prezimenu hrvatskog, a u suštini bošnjačkog, oni u mnogo jačoj poziciji prema Srbima i Republici Srpskoj, nego kada imaju samo jednog predstavnika. Plus, bilo kakvo rešenje ishoda odnosa u Federaciji BiH znači da je Bosna i Hercegovina u većoj meri funkcionalna država – a to nije srpski interes. I treće, bez obzira što Srbi prema Hrvatima moraju da nastupaju sa velikom dozom rezerve i opreza, oni su nam u BiH trenutno ipak bliži od Bošnjaka zato što u njihovoj eliti, iako ne u većini, može da se nađe neko ko bi sarađivao sa Srbima u disoluciji BiH i ko nije protiv Republike Srpske. To kod Bošnjaka nije slučaj, kod njih postoji stopostotni konsenzus oko toga da BiH mora postojati u svojim AVNOJ-evskim granicama i da treba biti što centralizovanija, tako da oni ostaju naš glavni suparnik – sve dok se eventualno u toj državi ne pojavi neki Bošnjak koji bi podržao čehoslovački scenario mirnog razlaza. Tako da je izbor saradnika koji je napravio Dodik ipak ispravan.

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner