петак, 13. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Неки нови "Срби" у Сарајеву?!

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
среда, 05. новембар 2014.

Пресс, 4. 11. 2014.

Најприје да кажем, ако можда још има оних који не знају, да су извјесни Харис Плехо и Расим Смајић изабрани у Скупштину кантона Сарајево као представници српског народа и да ће, с обзиром на дефицит Срба у Федерацији, аутоматски бити делегирани и у Дом народа Скупштине БиХ. Људи су се на кандидатском формулару једноставно уписали као Срби, а онима у ЦИК-у је очито било јасно да су Харис и Емир Србенде од главе до пете.

Нема мјеста чуђењу с обзиром на то да је посљедњих осам година Хрвате у Предсједништву БиХ представљао кандидат кога су изабрали Бошњаци. Комшић, истина, по крштеници јесте био Хрват, али је слиједио пробошњачку политику СДП-а, па је природно да су га бирали Бошњаци, а не Хрвати. Плехо и Смајић су по родном листу Бошњаци, али су, природно, хтјели да 4 године узимају 2 пута по 5.000 КМ мјесечно, па су се изјаснили као Срби да би и њих изабрали Бошњаци. Из свега би се једино могао извести закључак да Бошњаци његују једнак однос према друга два конститутивна народа. И, заиста је тешко објаснити зашто Срби желе да изађу из БиХ, а Хрвати – из ФБиХ.

Ипак, у космополитском Сарајеву се ова бошњачка националистичка подвала коментарише као проблем етничког елемента у изборном систему. „Управо законодавство је својом флексибилношћу омогућило да свако своју политичку каријеру гради на основу националног декларисања.“  „То ће бити још један доказ о апсурдности уставног уређења и принципа етничке демократије.“ А колико се сјећам, нико се од познатих ми аутора ових изјава ’90. није залагао за укидање националног представљања у СФРЈ и против суверене и независне БиХ.

Али, и прије него су је добили почело је муслиманским подвалама. На првим вишестраначким изборима СДА је на седмо мјесто, предвиђено за представнике мањина (данас бисмо рекли за Сејдића и Финција), кандидовала Ејуба Ганића као Југославена. Јеврејин Ивица Чершњеш, кога је кандидовала СДС, наравно, није имао никаквих шанси пошто је најбројнији муслимански бирачки корпус у Ејубу препознао свога Југословена. И нису се преварили, Ганић се показао „Муслиман са дна каце“ и мимо својеглавог Абдића, који је биран као Муслиман, постао Алијина десна рука.

Сам Изетбеговић је надмашио и Ејуба, а Харис и Расим су за њега „мале маце“. Он се пет година лажно представљао по свијету као „предсједник свих Босанаца и Херцеговаца“ док су припадници његовог народа, којима је успут био и предсједник националне странке/покрета, пуцали на Србе и Хрвате, односно на све остале Босанце и Херцеговце, укључив и Бабине Муслимане у Цазинској крајини. Поред државничког, смислио је и један страначки марифетлук. Пошто СДА нема ништа национално у имену, пало му је на памет да је промовише у грађанску странку на што би се онда навукли „грађански еманциповани Срби и Хрвати“. И, ето му већине у цјеловитој и јединственој БиХ. Јесте да дјелује необично да хришћани буду сљедбеници аутора „Исламске декларације“ али, мислио је, што да не покуша када се западним пријатељима толико допада.     

Што се пак њих тиче, биће да се ваљда и даље баве „случајем Сејдић-Финци“, који нема никакво практично значење јер постоји само теоретска могућност да Ром, муслиманске вјероисповјести добије већину гласова у РС, једнако као и да Јеврејин побиједи у ФБиХ на изборима за Предсједништво БиХ. Неупоредиво реалнији „случај Комшић“ само је привремено ријешен тако што се Хрват Жељко овога пута није кандидовао, али брига њих што тиме није системски отклоњена могућност да се проблем понови. А поводом актуелног „случаја Плехо-Смајић“, нико се није почешао по глави из ОХР или амбасаде САД.  

Кључ свих поменутих „случајева“ јесте изборна база, која је у национално дубоко  подијељеним друштвима као што је БиХ напросто национално структурисана. Увођење конститутивности сва три народа у цијелој БиХ, под својевременим притисцима из Сарајева и Брисела, имало би смисла само под условом да су и релативно равномјерно дистрибуирани на цијелој територији земље. Покушаји бошњачке политике да ту реалност изигра имају већ богату двадесетогодишњу традицију и увијек са лошим исходима.        

Овај текући показује какав је третман Срба у мултиетничком Сарајеву и колико их је на броју од предратних сто педесет хиљада.Већ на сљедећим изборима може се очекивати да их буде таман толико да попуне мјеста по линији конститутивности. А на оним послије, за осам година, да празне столице попуне Бошњаци за које се договоре да се региструју као Срби. Можда би било најбоље да се то одмах заврши колективном изборном апстиненцијом, јер Србе ионако нико ништа не пита у већем ентитету, звали се они Страхиња и Немања или Харис и Расим. Зашто да као „глупи августи“ учествују у бошњачком циркусу званом „грађанска Босна“? 

Једино што је озбиљно у читавој причи јесте оних 10 хиљада КМ, јер Плехин и Смајићев прекршај није уставни и законски, него „само“ морални и политички. Али, то је ваљда тај надалеко чувени „сарајевски дух“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер