четвртак, 25. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Мрске столице из Пазове

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
среда, 11. април 2012.

Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела“ Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији“, „окупацији“, „опсади“, „фашизму“, „снајперима“, „убиствима“, „напрасном злу“...

Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије.

Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град..., а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега.

Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје".

Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале.

Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд.

Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани.

Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке... Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће - око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево.

Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер