недеља, 18. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

„Има нека тајна веза...“

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
уторак, 25. фебруар 2014.

(Пресс, 25. 2. 2014)

У краткој изјави након разговора са Вучићем у Београду поводом немира у Федерацији, Младен Босић је рекао: „Додика нећемо рушити на улици него на изборима“. Није рекао „рушићемо актуелну власт или рушићемо владајућу СНСД“, иако би обоје било адекватније, него баш „рушићемо Додика“. Могло би се помислити да је тим ријечима несвјесно открио да сам има намјеру да се кандидује за предсједника, па изборе доживљава као рушење главног противкандидата, али не мора бити да је тако ...

"Република Српска није Милорад Додик!“, „Република је постојала прије Додика, па ће и послије Додика!“, „Српску је створила СДС, а не Додик!“ - оглашавају су се још од прошле године лидери опозиције. А пошто ове поруке саме по себи нису спорне, и сам предсједник Републике их је потврдио изјавом да, истина, себе поистовјећује са Српском, али не и Српску са собом, те је у више прилика подсјетио на историјске осниваче Републике. Ако се, дакле, опозиција и предсједник у томе слажу, онда се поставља се питање кога опозиција убјеђује да РС може и без Додика? Да ли народ који га је изабрао на четири године које још трају? Да ли браћу у матици међу којима је толико популаран да се политичари о изборима свађају кога ће да подржи? Да ли комшије Бошњаке у Федерацији, који Додика од свег срца отворено мрзе? Да ли оне у ОХР, САД и ЕУ, који не крију да би им без њега сви планови ишли глатко као до 2006. године?     

Постоји наизглед неприродна  коинциденција у негативној фокусираности на личност Милорада Додика, и то са четири различите стране: удружена опозиција, међународни фактор, сарајевски медији; мрежа НВО, другосрбијански сајтови.

- Под међународним, мислимо прије свега на амерички фактор, који и даље упорно инсистира на унитаризацији ФБиХ и централизацији БиХ, упркос 20-годишњим неуспјесима на терену и насупрот све флексибилнијем приступу ЕУ. Амбасада САД је прошле године чак званично прекинула комуникације са предсједником Републике јер, како је објашњено, са њим не вриједи трошити труд и вријеме. Иза тога, наравно, стоји Додиково упорно одбијање да прихвати ревизију Анекса IV, реформу Устава, функционалнију БиХ и сл. Након тога је услиједила систематска апсурдна стигматизација лидера једног ентитета због проблема у другом, као што су ЈМБГ, Сејдић-Финци, социјални немири и сл. 

- Сарајевски недјељници „Дани“ и „Сл. Босна“, који већ традиционално представљају главни полигон опширнијег презентовања бошњачке политике и излива мржње према РС као „геноцидној“, „злочиначкој“, „шумској“ и сл.“, те сатанизације Додика, већ годину дана промивишу лидере опозиције у РС. У серији интервјуа у којој се, поред Босића, Шаровића, Чавића и др., нашло мјеста  и за опозиционе предсједнике већих општина у Српској, половина питања се односи искључиво на Додика. Малициозно интонирана, баш као и одговори, своде се на репризу систематске криминализације предсједника РС, која је у електронској верзији већ виђена на бијељинској БН телевизији. 

Мрежа невладиних организација појавила се у транзиционим земљама као међународно спонзорисана помоћ локалном развијању цивилног друштва, подстицању демократије, заштите људских права итд., али је у фази консолидације већина НВО остала и без посла и без пара, и природно се угасила. Неке су се, међутим, под истим или промијењеним називима, окренуле другим спољним финасијерима и новим домаћим задацима, о чему свједоче њихове активности у уличним смјенама власти не само у источној Европи и на Блиском истоку. НВО „Удар“ је имао запажену улогу у политичком манипулисању недавним социјалним простестима у ФБиХ, а има их неколико у РС које призивају насилну смјену легитимне власти, односно и, понаособ, баш предсједника Републике.             

Другосрбијанским странкама и припадајућим структурама (сајтови, портали, НВО и сл.) и индивидуалним активистима смета већ и само постојање РС јер у њој виде „једини успјех политике омрзнутог Милошевића“, а уз то иде и нетрпељивост према прекодринским дошљацима који су национализмом контаминирали космополитски „Круг двојке“. Српску и Србе у њој, они виде као баласт на путу Србије ка светионицима ЕУ и НАТО и зато би их најрадије стрпали у јединствену грађанску Босну, као Босанце који говоре „босански“. На нишану и њима је опет искључиво Додик због дугог и успјешног отпора како бошњачком хегемонизму, тако и притисцима Брисела и Вашингтона, што за њих представља највеће светогрђе. 

Откуд то да су сва ова четири толико међусобно различита актера, директно или индиректно инволвирана у предизборну кампању за јесење изборе у РС, толико јединствено негативно фокусирана на Додика? Српска има и премијерку и предсједника Парламента, представника у Предсједништву и у Савјету министара БиХ, а њих нико не помиње. Испада да Небојша Радмановић, Жељка Цвијановић, Игор Радојичић, Никола Шпирић и други највиши функционери РС не само да не креирају и не слиједе исту политику коју и Додик него су против те политике, па чак и против њега лично. А свако зна да се ради о политичарима који нису само на кључним мјестима у истој власти, него су и у руководству исте странке.

Ради се о методу „персонализације конфликта“ који су амерички пропагандисти развили још у вријеме Првог свјетског рата, а своди се на екстраполацију једне истакнуте политичке личности (монарха, премијера, предсједника, војсковође, министра унутрашњих или спољних послова) и њено сатанизовање као негативног симбола режима или земље која се жели срушити. При томе се аместирају све остале политичке личности и народ који га је слободно изабрао на ту функцију или га плебисцитарно подржава.

Када је требало освојити Ирак и узети нафту, Садам Хусеин је сатанизован као „Хитлер из Багдада“, који сакрива непостојеће хемијско оружје. Путин је постао „диктатор из Кремља“ и „нови Стаљин“ због тога што је спријечио Ходорковског да прода САД руске резерве нафте, санкционисао „Пуси рајот“ и увео надозор над иностраним финанасирањем НВО. Када треба ујединити Босну, укинути ентитете, удаљити Српску од матице и утјерати је у НАТО, онда је Додик постао „диктатор из Лакташа“, „српски Лукашенко“, „Лакташенко“.       

Додик се тако нашао на концентрисаном удару са више различитих страна, које све заједно повезује примјена истог метода притиска. Иако опозицији у РС сигурно не одговара да је јавност идентификује са „сарајевским медијима“, „спољним фактором“, „другосрбијанцима и сл., у очима бирача као да ипак постоји нека тајна веза. Можда и зато посљедње сондаже бирачког тијела показују да је СНСД испред СДС, а Додик у односу на Босића чак читавих 20 процената.    

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер