Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Fetiši i fantazije u Bosni

PDF Štampa El. pošta
Gordon N. Bardoš   
ponedeljak, 15. avgust 2011.

(The National Interest, 11. 8. 2011)

Bosna prolazi kroz svoju najdublju političku krizu od 1995. godine. Bez obzira na to što svi veliki evropski bezbednosni igrači snažno podržavaju postojanje zemlje i što su susedi Bosne više puta izrazili podršku teritorijalnom integritetu zemlje, deset meseci nakon opštih izbora u BiH oktobra prošle godine zemlja je još uvek bez vlade. A veći deo krivice za ovo nije na bosanskim političarima, već na međunarodnim diplomatama i političarima zaduženim za nadgledanje zemlje.

Zaista, najveći neuspeh američke i evropske politike prema BiH jeste da i šesnaest godina nakon rata, ni NATO, ni EU, niti SAD nisu uspeli da smanje egzistencijalne strahove etničkih grupa u Bosni u pogledu njihove budućnosti. Muslimanska zajednica u BiH se plaši da će na kraju biti ostavljena na milost i nemilost brojčano većoj hrvatskoj i srpskoj populaciji u jugoistočnoj Evropi. A Hrvati i Srbi u Bosni se plaše da će postati diskriminisana manjina u okviru sopstvene države.

Takav propust da se ublaži najelementarnija zabrinutost za sigurnost različitih etničkih grupa u BiH je, naravno, paradoksalan – na kraju krajeva, zašto kombinacija ekonomske, političke i vojne moći Vašingtona i Brisela nije uspela da stvori stabilnu demokratiju koju smo proklamovali kao naš cilj? Štaviše, zašto nije uspela da reši najosnovnije dileme bezbednosti oko četiri miliona ljudi u suštini okruženih članicama NATO-a?

Najveći neuspeh američke i evropske politike prema BiH jeste da i šesnaest godina nakon rata, ni NATO, ni EU, niti SAD nisu uspeli da smanje egzistencijalne strahove etničkih grupa u Bosni u pogledu njihove budućnosti. 

Jednostavan, ali žalostan odgovor je da je veliki deo naše politike prema Bosni bio zasnovan na isfantaziranoj verziji onoga što je ta država zapravo bila (i, jel, šta bi mogla biti u budućnosti). Fantazmagorično je bilo uverenje da je pre ratova iz devedesetih godina BiH bila neka vrsta srećnog, tolerantnog, multietničkog i multikulturnog balkanskog Diznilenda. Umesto da BiH sagledaju kao složeno i etnički podeljeno društvo na liniji Libana ili Iraka, dominantni prikaz u medijima i među naučnicima i političarima je da je Bosna bila nešto kao Švedska sa lošim političarima. Napredni nivo ove fantazije je tendencija da se Bosna fetišizuje kao test za multikulturalizam, čak i pošto su lideri iz zemalja sa daleko više istorijske sreće počeli da priznaju neuspeh multikulturalnosti širom evropskog kontinenta.

Ako je takva Bosna ikada postojala, to je ostalo (avaj!) nepoznato stanovnicima Bosne i ozbiljnijim naučnicima. Ne samo da nije bilo tolerantne multikulturne zajednice u kojoj je etnicitet nevažan, istorija je benigna a miroljubivi međuetnički odnosi pre pravilo nego izuzetak, već je Bosna bila pravo ovaploćenje duboko etnički podeljenog društva – i tako je bilo dugo pre 1990. Prema jednoj računici, između Turaka i njihovih saveznika bosanskih Muslimana, s jedne strane, i Habzburgovaca i njihovih hrvatskih i srpskih vojnih jedinica na drugoj strani bilo je 132 sukoba – i to pre nego što je dvadeseti vek čak i otpočeo. S obzirom na balkansko nasilje, akumulirano nasleđe takvih ponovljenih ratovanja nije teško razumeti. Popularna teza među današnjim bosanskim naučnicima Muslimanima je da su oni bili žrtve "jedanaest genocida" u poslednjih nekoliko stotina godina. A ako je ovo istorijsko pamćenje stanovništva koje je bilo politički, vojno i ekonomski dominantno u Bosni vekovima, onda možda treba oprostiti Hrvatima i Srbima što nemaju tako jasan i pozitivan pogled na istoriju Bosne.

Ne samo da nije bilo tolerantne multikulturne zajednice u kojoj je etnicitet nevažan, istorija je benigna a miroljubivi međuetnički odnosi pre pravilo nego izuzetak, već je Bosna bila pravo ovaploćenje duboko etnički podeljenog društva – i tako je bilo dugo pre 1990. 

Isti ovi etnički sukobi odrazili se su na sve aspekte bosanskog života. U ekonomskom smislu, još 1911. godine preko 90 odsto zemljoposednika u Bosni su bili Muslimani, a preko 90 odsto napoličara koji su obrađivali zemlju su bili Hrvati ili Srbi hrišćani. Mešoviti brakovi u Bosni devetnaestog veka bili su nečuveni i, uprkos mitu o visokom nivou međunacionalnih brakova koji je propagiran devedesetih u retkost u XX veku u Bosni. Tako se 1988. godine, na primer, 93 odsto bosanskih muslimana nalazi u braku u okviru svoje etničke grupe, a niti su bosanski Hrvati i Srbi hrišćani bili mnogo naklonjeniji mešovitim brakovima. Naravno, bosanski verski lideri i političari nisu baš ohrabrivali međunacionalno sparivanje; na primer, vodeći islamski sveštenik u Bosni nazvao je međuetnički brak "samo još jednim oblikom genocida" nad bosanskim Muslimanima (a ni Deda Mraz mu nije baš bio po volji).

Od početka dvadesetog veka do danas, izbori u Bosni su etnički popisi, gde pojedinačni birači glasaju za kandidata svog etničkog porekla. U suštini, Bosna se sastoji od tri različita glasačka tela, a održavanje konsenzusa i jednakosti između ova tri različita etnička biračka bloka uvek je bio ključ stabilnosti u Bosni. Svako ko bar dva dana čita bosanske medije lako će prepoznati duboke rascepe podeljenih etničkih grupa u BiH, a ipak mnogi "eksperti za Balkan" tako prostu stvar nisu shvatili ni posle dve decenije. Sve u savremenoj Bosni je podeljeno duž etničkih linija, od političkih stranaka preko akademija nauka i umetnosti, do organizacija antifašističkih veterana. Čak i takozvani (i samozvani) "aktivisti za ljudska prava" u Bosni i širom Balkana u stvarnosti su jedva nešto više od etničkih lobista. Naravno, postoje mnogi albanski aktivisti za ljudska prava Albanaca, aktivisti bosanskih Muslimana, hrvatski, srpski, itd, i sl, pogledati abecedni spisak etničkih grupa, ali je broj pojedinaca u regionu (i konkretno u ovoj zemlji) koji brane ljudska prava i građanske slobode ljudi bez obzira na njihovu etničku pripadnost, žalosno mali.

Od početka dvadesetog veka do danas, izbori u Bosni su etnički popisi, gde pojedinačni birači glasaju za kandidata svog etničkog porekla.

Zaista, da bi razumeli politički besmislene i šuplje predloge različitih stručnjaka i analitičara za "reformu" Bosne, zamislite da neko u američkom političkom kontekstu predloži da američki guverneri predaju Vašingtonu kontrolu nad svojim snagama državne policije, ili da Delaver ili Rod Ajlend ili Oregon pristanu na proporcionalnu zastupljenost u Senatu. Neki su predložili da Vašington pošalje novog specijalnog izaslanika za Bosnu, kao da bi u 2011. godini jedan američki birokrata bez budžeta mogao da ostvari ono što 60.000 NATO vojnika i 10.000 međunarodnog civilnog osoblja sa milijardama dolara na raspolaganju nisu mogli da urade u 1996-97. U svakom slučaju, ovaj pristup je već oproban u drugoj balkanskoj zemlji: 1994. godine američki diplomata je imenovan za rešavanje makedonskog spora oko imena. Posle sedamnaest godina i tri američke predsedničke administracije, on to i dalje pokušava. Možda najbesmisleniji od svega je predlog koji se često čuje na Kapitol Hilu o jačanju Kancelarije visokog predstavnika (OHR) u Bosni, u suštini, međunarodne diktature u zemlji, nešto što ima taman onoliko smisla koliko i predlog da se L. Pol Bremer pošalje nazad u Irak 2018. godine ne bi li ponovo formirao koalicionu Privremenu upravu. Najnoviji pokazatelj nesposobnosti da se razumeju najočiglednije realnosti bosanske politike jeste često ponavljani stav da Socijaldemokratska partija u Bosni predstavlja "multietničku stranku" – iako manje od 5 procenata njenih glasova pripada bosanskim Hrvatima ili Srbima.

Umesto da prihvatimo da je Bosna duboko podeljena multietnička država i promovišemo stabilnost gradeći političke strukture koje odgovaraju takvoj realnosti, mi smo najveći deo poslednjih dvadeset godina pokušavali da izgradimo centralizovanu državu zasnovanu na netačnom razumevanju ove zemlje, a protivno željama najmanje polovine njenih građana. Ako nastavimo da se prepuštamo takvim fantazijama, velike su šanse da ćemo o istim pitanjima diskutovati i narednih dvadeset godina. A do tada će problemi Bosne biti još teži za rešavanje.

Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Hariman instituta na Univerzitetu Kolumbija

(Prevod: NSPM)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner