петак, 28. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Балкан после "Pax Americana"
Савремени свет

Балкан после "Pax Americana"

PDF Штампа Ел. пошта
Гордон Н. Бардош   
недеља, 07. октобар 2012.

(National Interest, 1.10.2012)

Хилари Клинтон, амерички државни секретар (министар спољних послова) спрема се за пут на Балкан. Садашњи локални политички тренутак ставља пред њу многе изазове. Утицај САД и ЕУ у том региону су у слабљењу, док друге заинтересоване силе, као што су Турска, Русија и Израел постају све активније на Балкану.

Грчка, балканска земља која је прва постала члан како НАТО-а тако и ЕУ, својеврсна је велика успешна прича Југоисточне Европе – а од ње све иде низбрдо. Штавише, проблеми и несигурности тог региона представљају више од самог преливања утицаја потеклог из еврокризе; Балкан пролази нестабилну транзицију из једне, релативно добро дефинисане, безбедносне структуре у другу, која је за сада нејасна, и то уз нове снаге које играју све важније улоге – док старе губе своје интересе и утицаје.

У грубим цртама, период који је трајао од потписивања Дејтонских мировних договора крајем 1995. до једностраног проглашења независности Косова у фебруару 2008.  дефинисао је амерички балкански “Pax Americana”, током кога су сви најважнији европски политички актери прихватали вашингтонске смернице за безбедност Балкана. Оно што је важној јесте да је чак и Москва подржавала кључне елементе америчких погледа за стабилност Балкана – као што су Дејтонски споразуми, Резолуција 1244 СБ УН којом је завршен косовски конфликт, као и Охридски споразум из 2001. за БЈРМ.

Међутим, овај интернационални консензус о политичкој и безбедносној структури Балкана доживео је слом после проглашења независности Косова, коју Москва упорно одбија да прихвати. Чак је и ЕУ по том питању подељена, јер њених пет чланова одбија да призна независност Косова.

С тим сломом међународног консензуса о легитимности политичке и сигурносне структуре Балкана, утицај Вашингтона је на Балкану постао у суштини безначајан и безвредан; што се Америке тиче – не поседујући више дипломатска, економска, ни војна средства помоћу којих би могла пропагирати позитивне промене у том региону – она уз аматерску дипломатију и застарела схватања о регионалним проблемима у Југоисточној Европи у ствари може правити само више проблема него што их може разрешити.

Оно што погоршава ствар око губитка америчког вођства у Југоисточној Европи јесте да се он подударио са кризом еврозоне – а последица тога била је да Брисел није више у стању да региону нуди јасну путању будуће интеграције, нити подстицаје и мамце за дубоке и корените политичке и економске реформе. БЈРМ, тако, још од 2005. узаман ишчекује да добије датум за почетак преговора о приступању, а широм тог региона влада велики страх да ће, после уласка Хрватске у ЕУ 2013, даље проширење ЕУ бити одбачено најмање за једну деценију. Речити пример губитка утицаја ЕУ у том региону представља недавна одлука Бугарске да не улази у еврозону.

Крај балканског “Pax Americana“, као и преокупираност ЕУ сопственим проблемима,  довели су до настанка вакуума у Југоисточној Европи и – пошто политика никада не подноси неки вакуум – више сила хрли да испуни ту политичку и безбедносну празнину. Током неколико последњих година, утицаји Русије, Турске, па чак и Израела, били су у порасту, док су полуга моћи САД и ЕУ у паду. Штавише, понављани циклуси слободних и фер избора пружили су локалним политичарима, политичким процесима и институцијама неизмерно више легитимности – а са њом и независности за одбијање произвољних диктата међународних бирократа.

Канцеларија високог представника (OHR) у Босни, коју су отвориле стране-учеснице у Дејтонским договорима, превасходни је пример смањеног утицаја Запада.

Чак и великодушна и широкогруда процена делатности OHR-а би показала да је она већ одавно постала ирелевантна у Босни. Реалнија процена би морала да отворено призна да је неоколонијална OHR постала главни камен спотицања на путу Босне у транзицију, демократију и међуетнички консензус.

На Косову, одговарајући парњак OHR-а, Међународни цивилни представник (the International Civilian Representative) је недавно потпуно укинут, показујући (што је, можда, и похвално) да међународна заједница не жели чак ни да се претвара да је и даље присутна на Косову.

Вакуум у југоисточној Европи се сада попуњава углавном двема суседним силама – Русијом и Турском. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је одлучио да пригрли агресивни исламистичко/нео-отомански програм, што иде на штету амбиција Турске да постане чланица ЕУ (није баш да су те амбиције претерано реалистичке када се у обзир узме бедна репутација Турске у погледу људских права, њено прогањање мањина – хришћана и Курда, као и продужена турска окупација Северног Кипра). Турска је пружала све већу подршку својим муслиманским једноверцима у том региону – једноверцима на које она гледа као на баштинике отоманског наслеђа. Како је и рекао сâм Ердоган, после победе његове странке у јуну 2011: „Сарајево је данас добило исто толико, колико и Истамбул.“ Током лета, Ердоган је чак изнео тврдњу да му је из своје болничке постеље покојни лидер [босанских муслимана] Алија Изетбеговић оставио Босну у аманет.

У међувремену, Русија крчи сопствене стазе. Било да нуди Кипру вађење из његове финансијске буле, или Грчкој да се Пиреј користи за руску флоту – током последњих неколико година утицај Русије на Балкану је у значајном порасту. Русија је данас најважнијих извор страних инвестиција – како у Босни, тако и у Србији (за поређење: главни амерички инвеститор у том региону, U.S. Steel, прошле године је одлучио да прода своје активности у Србији). Камен темељац растућег утицаја Русије на Балкану биће гасовод “Јужни ток“, који ће се пружати до већине земаља Југоисточне Европе. Очекује се да и лично председник Путин учествује у церемонији отварања радова на њему у децембру ове године у Србији.

Једно од најинтересантнијих балканских догађања последњих година била је све активнија улога Израела у том региону. Као компензација опадању израелско-турских односа, Израел је све активније трагао за новим балканским савезницима. Његова војна сарадња са Грчком се, на пример, последњих година проширила и убрзала, чему је импулс добрим делом дао заједнички интерес обеју земаља за развијање коришћења великог [подморског] гасног налазишта “Левијатан“ у Источном Медитерану. Такође, Израел је започео и да развија блиске односе са српским ентитетом у БиХ, Републиком Српском (РС). Очекујте да у блиској будућности видите да Израел продубљује своје везе и са Бугарском, Румунијом и Србијом.

Нажалост, ту је и знатно злобнија сила која компликује безбедносну једначину Балкана: то је растућа исламистичка и вехабистичка претња у Југоисточној Европи. Онај терористички напад од 18. јула на аутобус пун израелских туриста у бугарском гртаду Бургасу јесте само један, најновији пример. Наводно су исламисти они који су у априлу убили и петоро људи у предграђу главног града БЈРМ, Скопљу. У октобру 2011. један вехабиста је напао америчку амбасаду у Сарајеву. По вољи направите избор из низа терористичких акција током последњих 15 година: рушилачки напад [у Њујорку] 11 септембра, бомбашки напад на облакодер у Кобару [Саудијска Арабија], напад на амерички ратни брод “Cole“, бомбашки напад на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији, експлозије у мадридском возу, итд. – а сви они имају своје везе са Балканом. Нажалост, и Вашингтон и Брисел су упорно одбијали да схвате велику озбиљност тог проблема.

И тако, без међународног консензуса о одговарајућим смерницама за безбедносну структуру Балкана, уз Вашингтон који се све више усредсређује на проблеме на Блиском Истоку и изазове на ивици Пацифика, уз ЕУ која се рве са сопственом егзистенцијалном кризом и уз регионалне играче који пружају подршку сопственим локалним савезницима, балкански проблеми ће трајати дуже и биће их теже регулисати но што је то било у периоду од 1995. до 2008. године.  

Босна се још увек носи са истим оним политичким и уставним дилемама као и пре 20 година, и постаје све очигледније да је њен главни проблем Вашингтонски договор из 1994 – стварање федерације муслимана и Хрвата, која је у својој основи нефункционална. Косово остаје интерно подељено и споља непризнато од стране великог дела међународне заједнице (укључујући ту и два стална члана СБ УН и земље БРИК-а). Међуетнички односи у БЈРМ се погоршавају, а спор око њеног имена са Грчком и даље гуши наде Скопља на потпуну интеграцију у различите евроатлантске структуре. Нова влада Србије има много тога да доказује својим скептичним суседима, као и Вашингтону и Бриселу. А и да не помињемо да све земље тог региона пате од нивоа незапослености који се креће између 20% и 50%.

Изазов политици САД код посете америчког државног секретара Хилари Клинтон Балкану јесте да ли ће они који дефинишу политику Вашингтона схватити промене које се одигравају у Југоисточној Европи, и да ли ће адекватно томе ускладити и своју политику? Стратешки циљ САД током већег дела претходне деценије био је да постигне да се Југоисточна Европа чврсто укотви у ЕУ и НАТО. Мада је тај циљ још увек могуће постићи, за његово постизање је потребно много више од повремених посета америчких званичника са празним џеповима или од гласних и оштрих лекција које амерички дипломати држе локалним политичарима. За то је потребна много софистициранија и суптилна америчка политика са схватањем да стабилност Балкана изискује регионални консензус и компромисе између све већег броја међународних играча, од којих сваки има своје важне интересе у том региону.

Гордон Н. Бардош (Gordon N. Bardos) је њујоршки експерт за балканску политику и безбедносна питања

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер