недеља, 14. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Ембарго је болео мање

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вуковић   
субота, 22. мај 2010.

Оно што је бивши председник Хрватске претио да ће постићи силом, актуелни бошњачки члан Председништва БиХ намерава да докрајчи дипломатијом! Обoјица су нанишанили исти циљ, Стипе Месић га је назвао - коридором у Посавини, а Харис Силајџић - монополом Бања Луке на однос БиХ са Београдом!

Сновиђење Загреба и Сарајева да за званичну Србију Бања Луку претворе у далеко иностранство и тако коначно уклоне најпозванијег заштитника Републике Српске – одавно су постала политички евергрин, али је најновија песма српског председника Бориса Тадића и неочекивана и застрашујућа! Бар у ушима западнодринских Срба.

Када је средином јануара пред хрватским новинарима Месић изразио спремност да у случају расписивања референдума у Републици Српској пошаље војску на коридор и тако спречи било какву везу Бања Луке и Београда, Тадић је на тренутак заборавио на камере и фотоапарате, намрштио обрве, отишао у Брисел да се пожали Ки Муну на злочестог Стипицу и цело време понављао да подржава Милорада Додика и Дејтонски споразум. Загреб и Сарајево називали су га „новим Милошевићем“ и „сепаратистичким другом разулареног премијера“, а Република Српска је могла мирније да спава. Данас, када Харис Силајџић, осокољен Резолуцијом о Сребреници и Истанбулском декларацијом, на сва звона објављује како је дошао крај специјалним везама Србије и Републике Српске, односно како ће убудуће сви путеви из Београда водити искључиво ка Сарајеву, Тадић се ућутао. Бошњачка и хрватска штампа слави га као „балканског шармера“, „политичког супермена“ и „љубимца светских центара моћи“, док Република Српска не може да верује шта ју је снашло!?

Слична неверица и масовна потиштеност владали су и 1994. године, након што је Милошевић увео ембарго на Дрини, једним делом под притисцима међународне заједнице, али и као казну због непослушности тадашњег паљанског руководства. Нема сумње да је и Тадићево окретање леђа Републици Српској изнуђено западном политиком штапа и шаргарепе, али је велом тајне обавијен списак „грешака“ Додика и бањалучке власти. Да ли је Београду дојадила прича о одбрани Дејтонског споразума као једине гаранције опстанка сународника из комшилука, као што му је ономад био пун куфер мировних мапа и процената о којима су гуслали Караџић и Младић? Да ли је Тадићу дојадио Додик јер му квари имиџ у свету и смара га страсном љубављу према матици, као што је својевремено и Милошевић отресао тврдоглаве "босанске букве"?  

Како било, Бања Луку је у најнезгодније време снашла горка и отрежњујућа истина да на листи приоритета Бориса Тадића није најважнија Република Српска, није ни Косово, чак ни – Борис Тадић! Ради се, заправо, о погубној и хроничној српској уобразиљи како је, промовишући властити лик и дело, могуће шармирати противнике и избавити се од зла.

Наравно, сулудо је и помислити да је Тадић шармом из Силајџића истерао ђавола и да је дотични по повратку из Турске окренуо лист и престао да презире Србе и Републику Српску. Најгрлатијег протагонисту бошњачких ратних циљева уопште и не занимају лепи Борис и Србија, осим да се држе што даље од "целовите и недељиве" БиХ. Силајџић има сасвим јасан план и од њега не одступа ни педља: –укидање ентитета и спровођење политике један човек-један глас који у БиХ значи потпуну муслиманску доминацију. Силајџић спада у ону категорију политичара којима се на лицу могу да очитају исходи преговора иза затворених врата. Као ретко када, он је ових дана толико насмејан и задовољан да је најавио и нову кандидатуру за Председништво БиХ „јер мора да доврши започети посао“. Што се њега тиче, Тадић може (само) да се слика и скупља новинске исечке! До истанбулског самита чинило се да је Харис Силајџић политичка прошлост, проказана и изанђала фигура чији опстанак на политичкој сцени понајбоље сведочи о судбоноској важности очувања Републике Српске, а његов радикализам као права илустрација друштвене подељености БиХ. Не само да га је Борис Тадић вратио у живот, већ му је и дао прилику о којој овај машта две деценије.

С друге стране, ожалошћени Милорад Додик и остављена Бања Лука овај пут морају брзо да подигну главу и покажу да ли је Република Српска 9. јануара (када је обележила 18. годишњицу постојања) заиста постала политички пунолетна?! То значи да и у оваквим околностима сачува стабилан однос са званичним Београдом, али да једном заувек схвати како једини поуздан ослонац мора да тражи искључиво у властитим потенцијалима, јача изнутра, стварајући нове савезнике и проширујући алтернативе. Србија је увек била и заувек ће остати њена старија сестра, ни метар даља ни ближа, искушавајући је својом љубављу и својим заблудама.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер