недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Додик, референдум, преговори и Вучићево „тиховање“
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Додик, референдум, преговори и Вучићево „тиховање“

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
понедељак, 02. новембар 2015.

Иако је Народна скупштина Републике Српске (НС РС) половином јула донела одлуку о спровођењу референдума са питањем "Да ли подржавате неуставно и неовлашћено наметање закона од високог представника у БиХ, посебно наметнуте законе о Суду и Тужилаштву БиХ и примену њихових одлука на простору Српске?" – одржавање тог референдума и даље је под знаком питања. Почетком октобра председник РС Милорад Додик, као идејни покретач референдума, који се, како је сам рекао, превасходно односи на рад Суда и Тужилаштва БиХ, одлучио је да пружи прилику покушају да кроз структурални дијалог о правосуђу у БиХ буду услишени захтеви кје је формулисао на следећи начин: независност Суда и Тужилаштва БиХ, процесуирање свих који су чинили злочине над Србима, промена Кривичног закона БиХ у делу где се проширују надлежности Суда и Тужилаштва БиХ, као и примена закона који је важио у вријеме извршења кривичног дела.

Овај услов Додик је истакао након што га је премијер Србије Александар Вучић “замолио да још једном размисли” о одржавању референдума. Време за размишљање Додик је “добио” и од бошњачких политичара који користе постојеће уставне процедуре да оспоре референдум: захтев за оцену уставности одлуке НС РС о референдуму Уставни суд РС је одбацио, али сада је пред тај исти суд стигао захтев за оцену уставности одлуке НС РС о формирању комисије за спровођење референдума. До те одлуке Уставног суда проћи ће око 30 дана, али се, имајући у виду прву одлуку Уставног суда РС, може очекивати да тај суд неће оспорити примедбе на формирање комисије за одржавање референдума. Тек након те одлуке Уставног суда РС, стичу се услови за објављивање одлуке НС РС о одржавању референдума у “Службеном гласнику РС”, а рок за његово одржавање је 50 дана од дана објваљивања.

Но, у међувремену је могуће очекивати да неко од бошњачких политичара покушати да одлуку НС РС о референдуму оспори пред Уставним судом БиХ, па да тај суд, који о таквим апелацијама одлучује и по две-три године, донесе привремену меру о референдуму док не одлучи о меритуму, а није тешко замислити да би та мера била нека врста “замрзавања” референдума о правосуђу БиХ, имајући у виду да  многе претходне одлуке Уставног суда БиХ нису биле по мери РС. Но, таква привремена мера додатно би заоштрила политичке односе у вези са референдумом између Бањалуке и Сарајева, чиме би политичка криза у БиХ могла досегнути размере које ће тешко моћи било ко да контролише.

Зато у Бриселу сада кажу да ће до краја године покушати да изађу у сусрет предлозима власти РС у преговорима о реализацији протокола о наставку структуралног дијалога потписаног почетком октобра  у коме се говори о променама Закона о судовима БиХ, Закона о Високом судском и тужилачком савету БиХ и Стратегије за процесуирање ратних злочина у БиХ. Потписник протокола у име РС, министар правде РС Антон Касиповић, каже да се предлог Владе РС заснива на редуковању надлежности Суда и Тужилаштва БиХ, што, како Додик објашњава, значи да власти РС неће пристати да Суд и Тужилаштво БиХ самостално бирају које ће предмете ратних злочина предузети од окружних судова и тужилаштава у РС, као што су чинили до сада.

Да би дошло до те промене, Брисел би, међутим, морао значајније да притисне бошњачке политичаре да гласају за измене Закона о судовима БиХ у Парламентраној скупштини БиХ. Ту се, међутим, улази у неку врсту политичке трговине у којој би власти РС одустале од референдум о правосуђу БиХ, а да заузврат бошњачки посланици дигну руке у парламенту за измене закона по мери власти РС – што се чини мало вероватним.

У тим преговорима најмање је вероватан позитиван исход измена и допуна Стратегије за процесуирање ратних злочина. Елем, према тој стратегији донесеној у Парламенту БиХ 2008. године, до краја 2015. године требало би да се окончају најприоритетнији предмети ратних злочина, а остали до 2023. године, али још пре три године и званично је из свих правосудних институција БиХ саопштено да ће рокови бити пробијени. У РС су имали и још увек имају пуно разлога да за пробијања рокова окриве Тужилаштво БиХ за ратне злочине, јер приоритети које су истицала удружења породица српских жртава или су се завршавали обуставом истраге (злочини над припадницима ЈНА у Тузланској колони и у Добровољачкој улици у Сарајеву) или чекају на тужилачке одлуке по 8-9 година: најочитији примери су истрага против генерала АРБиХ Атифа Дудаковића за злочине у западнокрајишким општинама и истраге за злочине одреда “Ел муџахид”, где је међу првоосумњиченима генерал АРБиХ Сакиб Махмуљин.

Овај други пример можда је најупечатљивији за илустрацију селективног приступа Тужилаштва БиХ за ратне злочине и непоступања у најосетљивијим предметима ратних злочина над Србима, имајући у виду да је још пре седам година у Хашком трибуналу донесена правоснажна пресуда команданту АРБиХ Расиму Делићу. Из тога је требало да произађе кривично гоњење Махмуљина и већег броја официра АРБиХ, али то се није догодило, за разлику од низа подигнутих оптужница за злочине над Бошњацима које се најчешће заснивају на правоснажним пресудама ратним командантима ВРС у Хашком трибуналу.

Ако најмање ова два случаја не буду постављена као приоритети у изменама Стратегије за процесуирање ратних злочина, онда се тешко може говорити о испуњавању захтева власти РС. То ће бити мало јасније када делегација ОЕБС-а изврши недавно започету анализу рада Тужилаштва БиХ на предметима ратних злочина, мада је то  већ у старту наишло на оштре осуде у Сарајеву с образложењем да је реч о “неприхватљивом утицају на независност правосуђа БиХ”!? У бошњачким политичким круговима, наиме, превладава мишљење да покретач ове анализе, шеф Мисије ОЕБС-а у БиХ Џонатан Мур, “излази у сусрет Додиковим захтевима”, али  то ваља узети са великом резервом. Мур јесте данас једини амерички дипломата у БиХ који се редовно састаје са Додиком, али није ништа мањи противник одржавања референдума о правосуђу БиХ од осталих западних дипломата. Напокон, није извесно ни да ће препоруке Муровог тима, и уколико обаве веродостојну анализу, ићи у правцу захтева власти РС.

Дакле, у наредна два месеца требало би да буде јасно да ли ће власти РС спровести референдум о правосуђу БиХ или не, пошто се обаве преговори о структуралном дијалогу и обави анализа рада Тужилаштва БиХ у предметима ратних злочина. Додик није добио подршку за референдум од својих политичких противника у Српској, Савеза за промене, чији су посланици били уздржани у НС РС приликом доношења одлуке о референдуму. Иако сумњају у Додикове намере, лидери Савеза за промене су саопштили да неће опструисати спровођење референдума, већ ће у општинама у Српској у којима држе власт омогућити формирање одбора за спровођење референдума. Додику ће, свакако, добро доћи и таква логистичка подршка опонената, упркос томе што нема њихову политичку подршку, мада се није много трудио ни да је задобије, истовремено их позивајући на разговоре и готово свакодневно називајући издајницима, а ови му истовремено узвраћали оптужбама да је криминалац.

Савез за промене, дакле, не би требало да представља озбиљну сметњу Додику да спроведе референдум, тим пре јер ни Младен Иванић ни Младен Босић не сматрају да је тај референдум антидејтонски. С друге стране, бошњачки политичари  тврде супротно, као и западне дипломате који деле њихово мишљење. Из Брисела за сада нема отворених претњи да би Додик могао бити санкционисан, а ни сам Додик, барем јавно, не показује бојазан према било каквим евентуалним санкцијама.

Зато сада изгледа да је председник РС ближи одлуци о спровођењу референдума, неголи замрзавању те одлуке, тим пре што не показује много вере у позитиван исход преговора у наставку структуралног дијалога. Уколико нешто касније шансе за спровођење референдума буду  пола-пола, не би било необично да превагу донесе “тихи” глас премијера Србије Александра Вучића.

Додик је код Вучића био чест гост у последње време на разноразним Вучићевим манифестацијама, где су о референдуму обојица “тиховали”. Истина, Додик би касније насамо био гласнији, док би Вучић настављао да “тихује”, тако да га у томе ономад није омео ни британски шеф дипломатије док је “поздрављао  утицај Србије да се референдум не деси”. Невоља за Додика наступиће ако се референдум не деси, РС заузврат не добије ниједан уступак у реформи правосуђа БиХ, а Вучић настави са “тиховањем”.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер