недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Да ли ће српско-српске размирице у Српској прерасти у сукоб високог интензитета и каква ће ту бити улога ЕУ и власти у Београду
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Да ли ће српско-српске размирице у Српској прерасти у сукоб високог интензитета и каква ће ту бити улога ЕУ и власти у Београду

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
четвртак, 26. март 2015.

Пре неколико дана Савет ЕУ донео је политичку одлуку о деблокади Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ и БиХ, који стоји замрзнут готово седам година, пошто БиХ за то време није успела да промени Устав БиХ према пресуди „Сејдић, Финци“.

Онда су у Бриселу пре неколико месеци решили да тај услов гурну у страну не би ли мало „погурали“ БиХ на „европском путу“, да би затим била склопљена нова мантра, према којој је сада „спровођење социо-економских реформи“ кључни услов за оживотворење ССП-а. Но, за спровођење већине тих реформи, тј. доношење тзв. „европских закона“ биће потребно ускладити механизам координације између различитих нивоа власти (нивоа заједничких институција БиХ, нивоа ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ – и кантона у ФБиХ). А тај посао ће, такође, потрајати из неколико разлога. Кључни разлог крије се у тешкоћама у преговорима о поменутом механизму између хрватских и бошњачких политичара у ФБиХ, јер први инсистирају на одржавању велике аутономије кантона – мислећи пре свега на кантоне са хрватском већином – док би други што више развластили кантоне. Када се на то још додају и хрватски захтеви за изборном јединицом и ТВ каналом на хрватском језику, онда се бошњачко-хрватски договор о механизму координације чини још више компликованим.

Но, чак и да се неким чудом Бошњаци и Хрвати брзо договоре, следи договор са представницима РС, који, иако подељени у две „колоне“ (СНСД Милорада Додика и Савез за промене), тешко да ће одустати од надлежности РС у процесу утврђивања механизма координације. Даље, Додиков СНСД са ДНС-ом и социјалистима чини власт у Српској и покушава да усклађује „социо-економске реформе“ у Српској са условима ЕУ уз контакте са извршним властима на нивоу БиХ – у којој се налази Савез за промене - само онолико колико сматра да је то нужно. А Додикова идеја је да се проблеми на „европском путу“ БиХ примарно решавају у директном контакту влада РС и ФБиХ. Додик тиме, очигледно, покушава да Владу РС постави као једну од уговорних страна у читавом процесу, при чему би у што већој мери маргинализовао утицај супарничког Савеза за промене. Па ипак, Савет министара БиХ остаје незаобилазан фактор у процесу „евроинтеграција“, али не и кључни, јер већина посла у том процесу је на ентитетима, а не на нивоу БиХ.

Зато је Додик у (не)завидној позицији: с једне стране, терет тешких реформи је на плећима његове владе, па самим тим он остаје кључни фактор на српској политичкој сцени и у односу према Бриселу; с друге стране, Српској недостаје новац да би Влада амортизовала утицај непопуларних мера на шире слојеве становништва, што отвара шири простор Савезу за промене у Парламенту Српске за оштрије опозиционо деловање.

Но, и Додиков СНСД је оштро кренуо у опозиционо деловање у Парламенту БиХ, најпре одбијајући да прихвати председавање СДА-овог кадра Шефика Џаферовића у Представничком дому Парламента БиХ, због сумње да је прикривао злочине над Србима. За СНСД је то разлог за напуштање седница овог дома, а однедавно ни делегати те странке не присуствују седницама Дома народа, с образложењем да владајућа већина маргинализује утицај СНСД-а као опозиционе странке у парламентарним одборима.

Савез за промене је оптужио Додика да тиме блокира рад Парламента БиХ, на шта је овај одговорио да ће наставити да се користи свим дозвољеним средствима у опозиционом деловању.

Можда ова подела улога СНСД-а и Савеза за промене, где су на једном нивоу једни власт, а други опозиција, а на другом нивоу ови други власт, а први опозиција – може донети и неки бенефит Српској пред неким тежим искушењима која ће се из Брисела поставити на „европском путу“. Јер, једни без других, политички Срби тешко ће се одлучити на пренос надлежности Српске зарад изградње „функционалне“ БиХ: ма шта да им из Брисела понуде, у садашњој констелацији снага на српској политичкој сцени нико неће ризиковати да га противници огаде бирачима оптужбама за издају, колаборацију и сл. Још ако се Брисел умеша да арбитрира о томе ко је у праву, штета ће за интересе ЕУ бити још већа, па ту врсту арбитраже треба понајмање очекивати.

Аколи се, пак, у Бриселу „досете“ да би ту врсту арбитраже, уместо њих, могао да обави премијер Србије Александар Вучић, сам Вучић би се нашао у ситуацији да заигра улогу супротну оној коју је до сада играо - „помиритеља“ два љуто завађена српска политичка блока у Српској. Иако је признао да су му бољи пријатељи у врху СДС-а него у СНСД-у, Вучић је истовремено поручио да „није реално да каже да не поштује Додика“. Што би се могло разумети да са овима из СДС-а радије сарађује, а да се са овима из СНСД-а и Додиком радије не би замерао. Тако испада да је Вучићу најважније да се сви у Српској у основи придржавају „еврореформског курса“, а да се он не меша у интерпретације тог курса у Српској, сем уколико српско-српске размирице у Српској не запрете да прерасту у сукоб високог интензитета. 

Сва је прилика да до таквог сукоба неће доћи у скорије време, односно не пре озбиљнијих размирица између бошњачких и хрватских политичара због нерешених проблема у ФБиХ. Јасно је, такође, да су се и у Бриселу задовољили одмрзавањем ССП-а, а да о „кредибилној апликацији“ БиХ за статус кандидата за чланство у ЕУ нико озбиљно и не размишља. Уосталом, ту синтагму „кредибилна апликација“ у Бриселу нису до сада никада користили у преговорима о приступању ЕУ, па чак ни са Турском. 

И сад - ако се још узме у обзир да се чак ни председавајући Председништва БиХ Младен Иванић не нада да ће БиХ ући у ЕУ пре 2035. године – не би било погрешно закључити да ће у ЕУ пре ући Турска него БиХ. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер