Briselsko kuvanje žaba u bosanskom loncu

Pre desetak dana Narodna skupština Republike Srpske jednoglasno je prihvatila Izjavu o principima pristupa BiH Evropskoj uniji[1], koju je prethodno usaglasilo Predsedništvo BiH, ali tek nakon određenih ispravki. Tako se završio sukob između vladajuće koalicije u RS okupljene oko SNSD-a Milorada Dodika i opozicionog Saveza za promene, čiji je jedan od lidera Mladen Ivanić, kao srpski član Predsedništva BiH, bio jedan od predlagača pomenute izjave.

Elem, Predsedništvo BiH je poslednjeg dana prošle godine izradilo predlog Izjave[2], koji je odmah potom naišao na oštre kritike Dodika i njegove koalicije. Ključne zamerke odnosile su se na to što je predlog izjave koncipiran uopšteno, a da u njemu nije precizirano da svaki nivo vlasti u BiH (od zajedničkih institucija BiH, preko institucija RS i FBiH i institucije kantona u FBiH, do institucija Brčko distrikta) sprovodi obaveze u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima. Time je, kako je obrazlagao Dodik, postojala opasnost od preuzimanja ovlašćenja RS u procesu evrointegracija BiH. Na to je Ivanić odgovarao tvrdnjom da ta opasnost ne postoji i da je izjava samo jedna vrsta deklaracije, posle koje će biti izrađen operativni plan prema kome će svaki nivo vlasti ispunjavati obaveze u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima.

Zatim su u Sarajevo došli protagonisti nemačko-britanske incijative za BiH – na osnovu koje je i predložena Izjava – sa obećanjima o svetloj evropskoj budućnosti BiH i preporukom da se u obzir uzmu svi komentari na predloženi tekst Izjave, ne bi li se dobio što širi konsenzus stranaka u RS i FBiH. Koji dan kasnije čak je i premijer Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa Dodikom u Beogradu rekao da bi bilo dobro da Dodik i vlast RS budu konsultovani o Izjavi. Time je, praktično, otpočeo put kao rešavanju srpsko-srpskog “nesporazuma” u RS koji se završio prihvatanjem korigovane Izjave u Narodnoj skupštini RS.

Vučić je tako odigrao ulogu s kojom, izgleda, najradije nastupa pred publikom u Srpskoj: prikazao se kao pomiritelj dva ljuto zavađena srpska politička bloka i neka vrsta njihovog “ujedinitelja” na proevropskom kursu. Još ako ga ubuduće i u Briselu prepoznaju kao pouzdanog posrednika u rešavanju međusrpskih nesporazuma u RS na “evropskom putu” BiH, neće biti neobično da se u nekoj novoj situaciji Vučić ponovo nađe u ulozi pomiritelja između Dodikovog bloka i Saveza za promene.

A novih situacija će svakako biti, kad dođe vreme da se realizuju obaveze iz Izjave, pošto ona bude usvojena u Parlamentarnoj skupštini BiH. Najveći teret biće na Vladi RS, imajući u vidu da najveći deo nadležnosti na “evropskom putu” BiH pripada entitetima (preko 70 odsto), a najmanje zajedničkim institucijama BiH, kako je upozorio Dodik, ističući da neće pristati ni na kakav prenos nadležnosti RS na nivo BiH. Nešto manji teret na tom putu nosiće predstavnici Saveza za promene u vlasti na nivou BiH, a Ivanić tvrdi da ni oni neće pristati na prenos nadležnosti RS i formiranje novih ministarstava i novih institucija na nivou BiH[3].

No, da bi održali ova svoja obećanja, oba bloka moraće da sarađuju mnogo više nego do sada, ukoliko žele da ponude rešenja u interesu Srpske, a da se zadrže na “evropskom putu” BiH, na koji se obavezuju.

Tako će, na primer, kada na snagu stupi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) BiH i EU, iz Sarajeva doći zahtev za izradu “državnih strategija” u oblasti energije, poljoprivrede, transporta i zaštite okoline, kako bi se dobio novac EU za projekte u tim oblastima[4]. Ti zahtevi su postojali i do sada, a sa njima u paketu u Sarajevu su zahtevali i formiranje čitavog niza novih institucija na nivou BiH. Ove druge zahteve su stranke iz RS do sada jednodušno odbacivale: njihova filozofija “evropskog puta” zasniva se na principu koordinacije između postojećih institucija BiH i entiteta, čemu bi se trebalo prilagoditi i prilikom izrade usaglašenih strategija na nivou BiH.

Drugim rečima, stupanje na snagu SSP-a neće nikome puno značiti bez uspostavljanja mehanizma koordinacije institucija svih nivoa vlasti u BiH, što je jedan od ključnih stavova u Izjavi. Bez tog mehanizma, i izrada pomenutih strategija završiće se u vrtlogu političkih svađa između bošnjačkih, srpskih i hrvatskih političara, pri čemu će prvi ponovo gledati da centralizuju sve što budu mogli, ovi drugi da zadrže nadležnosti entiteta, a treći nadležnosti kantona.

U takvim okolnostima biće važno odgovoriti na pitanje da li će mehanizam koordinacije biti moguće definisati tako precizno kako ne bi kasnije dolazilo do političkih sukoba prilikom uspostavljanje nekog koordinacionog tela. Imajući u vidu dosadašnju praksu i tempo postizanja unutrašnjeg konsenzusa u BiH, pre se može očekivati neka uopštenija definicija mehanizma koordinacije, kako bi se formalno udovoljilo zahtevu EU za dostizanje narednog cilja koji se zove podnošenje kredibilne aplikacije za status kandidata za članstvo u EU. To bi bila neka vrsta najmanjeg zajedničkog sadržaoca stremljenja sve četiri strane na “evropskom putu” BiH: u Briselu bi mogli da kažu da BiH napreduje na putu ka EU, bošnjački političari bi zadržali nadu u veći stepen cenralizacije, a srpskim i hrvatskim političara bila bi ostavljena nada da će zadržati postojeće nadležnosti RS, odnosno “svojih” kantona.

Bio bi to gotovo savršen pristup koji bi se, recimo, ironično mogao opisati kao kuvanje tri žabe u bosanskom loncu na briselskoj tihoj vatri – da ulje na vatru nije dolio britanski šef diplomatije Filip Hamond. On je polovinom januara u Sarajevu izričito saopštio da paket za “kredibilnu aplikaciju”, pored mehanizma koordinacije, podrazumeva i “osiguranje funkcionalnijih institucija”[5].

Jer, kada je reč o uspostavljanju “ funkcionalnijih institucija”, sve vodeće stranke sa centralama u Sarajevu(SDA i DF Željka Komšića i Radončićev SBB) pod tom sintagmom podrazumevaju formiranje jakih centralnih instutucija na nivou BiH, odnosno prenos većeg dela nadležnosti entiteta i kantona na nivo BiH. S druge strane, vlasti Srpske se protive izgradnji novih institucija na nivou BiH, predlažući uspostavljanje koordinacionih tela u okviru mehanizma koordinacije između nivoa RS i nivoa BiH, a i u “Savezu za promene” kažu da su protiv novih instuitucija na nivou BiH. Negde između bošnjačkih i srpskih političara nalazi se najmoćnija hrvatska stranka HDZ BiH, čije je programsko opredeljenje još od ranije podela nadležnosti u razmeri 60:40 u korist kantona/entiteta u odnosu na nivo BiH.

Dakle, insistiranjem na “osiguranju funkcionalnijih institucija”, pozicije Srba, Hrvata i Bošnjaka i dalje će ostati manje-više zakovane, a britansko-nemačka inicijativa neće mnogo pomoći čak ni u približavanju pozicija Bošnjaka i Hrvata u FBiH. Naime, guranjem presude “Sejdić, Finci” u treći plan, incijatori su pokušali da relaksiraju odnose između bošnjačkih i hrvatskih političara, pošto onomad vodeći politički Bošnjaci nisu pristali na nagovore iz EU da Hrvati imaju svoju “virtuelnu” izbornu jedinicu. No, to guranje “pod tepih” izgleda da neće oslabiti zahtev Hrvata da dobiju makar “virtuelnu”, ako već ne budu mogli dobiti izbornu jedinicu definisanu ustavom. U tome će, izgleda, sada imati snažniju podršku Zagreba nego ranije, s obzirom da nova hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović u britansko-nemačkoj inicijativi kao “ozbiljan nedostatak” vidi to što “u njoj nema ni reči o ravnopravnosti Hrvata”[6].

S druge strane, premijer Srbije Aleksandar Vučić trudi se da međusobno zavađene srpske političare u Republici Srpskoj što čvršće drži na “proevropskom kursu”, prikazujući sebe maltene kao neku spasonosnu sponu na tom kursu. No, kada ističe da je privržen dogovoru u BiH, nekada pomene samo “dogovor tri naroda”, a nekad doda i “dogovor dva entiteta”, iako jedan dogovor bez drugog ne ide, tim pre što se i sam Vučić obavezno poziva na Dejtonski sporazum. Jer, ako se zaboravlja govoriti “u paketu” o dogovoru dva entiteta i tri naroda – na čemu počiva ustavom definisani konsenzus u BiH – onda se lako zalazi u sferu “fleksibilnog” tumačenja Dejtonskog sporazuma. A tada se ne čini nemogućim ni prekrajanje ustavnih temelja na putu transformacije BiH od dejtonske ka “briselskoj”/“funkcionalnoj”, kako to već deo diplomata u EU obično naziva.