петак, 23. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Бриселско кување жаба у босанском лонцу
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Бриселско кување жаба у босанском лонцу

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
среда, 18. фебруар 2015.

Пре десетак дана Народна скупштина Републике Српске једногласно је прихватила Изјаву о принципима приступа БиХ Европској унији[1], коју је претходно усагласило Председништво БиХ, али тек након одређених исправки. Тако се завршио сукоб између владајуће коалиције у РС окупљене око СНСД-а Милорада Додика и опозиционог Савеза за промене, чији је један од лидера Младен Иванић, као српски члан Председништва БиХ, био један од предлагача поменуте изјаве.

Елем, Председништво БиХ је последњег дана прошле године израдило предлог Изјаве[2], који је одмах потом наишао на оштре критике Додика и његове коалиције. Кључне замерке односиле су се на то што је предлог изјаве конципиран уопштено, а да у њему није прецизирано да сваки ниво власти у БиХ (од заједничких институција БиХ, преко институција РС и ФБиХ и институције кантона у ФБиХ, до институција Брчко дистрикта) спроводи обавезе у складу са својим уставним овлашћењима. Тиме је, како је образлагао Додик, постојала опасност од преузимања овлашћења РС у процесу евроинтеграција БиХ. На то је Иванић одговарао тврдњом да та опасност не постоји и да је изјава само једна врста декларације, после које ће бити израђен оперативни план према коме ће сваки ниво власти испуњавати обавезе у складу са својим уставним овлашћењима.

Затим су у Сарајево дошли протагонисти немачко-британске инцијативе за БиХ – на основу које је и предложена Изјава – са обећањима о светлој европској будућности БиХ и препоруком да се у обзир узму сви коментари на предложени текст Изјаве, не би ли се добио што шири консензус странака у РС и ФБиХ. Који дан касније чак је и премијер Србије Александар Вучић на састанку са Додиком у Београду рекао да би било добро да Додик и власт РС буду консултовани о Изјави. Тиме је, практично, отпочео пут као решавању српско-српског “неспоразума” у РС који се завршио прихватањем кориговане Изјаве у Народној скупштини РС.

Вучић је тако одиграо улогу с којом, изгледа, најрадије наступа пред публиком у Српској: приказао се као помиритељ два љуто завађена српска политичка блока и нека врста њиховог “ујединитеља” на проевропском курсу. Још ако га убудуће и у Бриселу препознају као поузданог посредника у решавању међусрпских неспоразума у РС на “европском путу” БиХ, неће бити необично да се у некој новој ситуацији Вучић поново нађе у улози помиритеља између Додиковог блока и Савеза за промене.

А нових ситуација ће свакако бити, кад дође време да се реализују обавезе из Изјаве, пошто она буде усвојена у Парламентарној скупштини БиХ. Највећи терет биће на Влади РС, имајући у виду да највећи део надлежности на “европском путу” БиХ припада ентитетима (преко 70 одсто), а најмање заједничким институцијама БиХ, како је упозорио Додик, истичући да неће пристати ни на какав пренос надлежности РС на ниво БиХ. Нешто мањи терет на том путу носиће представници Савеза за промене у власти на нивоу БиХ, а Иванић тврди да ни они неће пристати на пренос надлежности РС и формирање нових министарстава и нових институција на нивоу БиХ[3].

Но, да би одржали ова своја обећања, оба блока мораће да сарађују много више него до сада, уколико желе да понуде решења у интересу Српске, а да се задрже на “европском путу” БиХ, на који се обавезују.

Тако ће, на пример, када на снагу ступи Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) БиХ и ЕУ, из Сарајева доћи захтев за израду “државних стратегија” у области енергије, пољопривреде, транспорта и заштите околине, како би се добио новац ЕУ за пројекте у тим областима[4]. Ти захтеви су постојали и до сада, а са њима у пакету у Сарајеву су захтевали и формирање читавог низа нових институција на нивоу БиХ. Ове друге захтеве су странке из РС до сада једнодушно одбацивале: њихова филозофија “европског пута” заснива се на принципу координације између постојећих институција БиХ и ентитета, чему би се требало прилагодити и приликом израде усаглашених стратегија на нивоу БиХ.

Другим речима, ступање на снагу ССП-а неће никоме пуно значити без успостављања механизма координације институција свих нивоа власти у БиХ, што је један од кључних ставова у Изјави. Без тог механизма, и израда поменутих стратегија завршиће се у вртлогу политичких свађа између бошњачких, српских и хрватских политичара, при чему ће први поново гледати да централизују све што буду могли, ови други да задрже надлежности ентитета, а трећи надлежности кантона.

У таквим околностима биће важно одговорити на питање да ли ће механизам координације бити могуће дефинисати тако прецизно како не би касније долазило до политичких сукоба приликом успостављање неког координационог тела. Имајући у виду досадашњу праксу и темпо постизања унутрашњег консензуса у БиХ, пре се може очекивати нека уопштенија дефиниција механизма координације, како би се формално удовољило захтеву ЕУ за достизање наредног циља који се зове подношење кредибилне апликације за статус кандидата за чланство у ЕУ. То би била нека врста најмањег заједничког садржаоца стремљења све четири стране на “европском путу” БиХ: у Бриселу би могли да кажу да БиХ напредује на путу ка ЕУ, бошњачки политичари би задржали наду у већи степен ценрализације, а српским и хрватским политичара била би остављена нада да ће задржати постојеће надлежности РС, односно “својих” кантона.

Био би то готово савршен приступ који би се, рецимо, иронично могао описати као кување три жабе у босанском лонцу на бриселској тихој ватри – да уље на ватру није долио британски шеф дипломатије Филип Хамонд. Он је половином јануара у Сарајеву изричито саопштио да пакет за “кредибилну апликацију”, поред механизма координације, подразумева и “осигурање функционалнијих институција”[5].

Јер, када је реч о успостављању “ функционалнијих институција”, све водеће странке са централама у Сарајеву(СДА и ДФ Жељка Комшића и Радончићев СББ) под том синтагмом подразумевају формирање јаких централних инстутуција на нивоу БиХ, односно пренос већег дела надлежности ентитета и кантона на ниво БиХ. С друге стране, власти Српске се противе изградњи нових институција на нивоу БиХ, предлажући успостављање координационих тела у оквиру механизма координације између нивоа РС и нивоа БиХ, а и у “Савезу за промене” кажу да су против нових инстуитуција на нивоу БиХ. Негде између бошњачких и српских политичара налази се најмоћнија хрватска странка ХДЗ БиХ, чије је програмско опредељење још од раније подела надлежности у размери 60:40 у корист кантона/ентитета у односу на ниво БиХ.

Дакле, инсистирањем на “осигурању функционалнијих институција”, позиције Срба, Хрвата и Бошњака и даље ће остати мање-више заковане, а британско-немачка иницијатива неће много помоћи чак ни у приближавању позиција Бошњака и Хрвата у ФБиХ. Наиме, гурањем пресуде “Сејдић, Финци” у трећи план, инцијатори су покушали да релаксирају односе између бошњачких и хрватских политичара, пошто ономад водећи политички Бошњаци нису пристали на наговоре из ЕУ да Хрвати имају своју “виртуелну” изборну јединицу. Но, то гурање “под тепих” изгледа да неће ослабити захтев Хрвата да добију макар “виртуелну”, ако већ не буду могли добити изборну јединицу дефинисану уставом. У томе ће, изгледа, сада имати снажнију подршку Загреба него раније, с обзиром да нова хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић у британско-немачкој иницијативи као “озбиљан недостатак” види то што “у њој нема ни речи о равноправности Хрвата”[6].

С друге стране, премијер Србије Александар Вучић труди се да међусобно завађене српске политичаре у Републици Српској што чвршће држи на “проевропском курсу”, приказујући себе малтене као неку спасоносну спону на том курсу. Но, када истиче да је привржен договору у БиХ, некада помене само “договор три народа”, а некад дода и “договор два ентитета”, иако један договор без другог не иде, тим пре што се и сам Вучић обавезно позива на Дејтонски споразум. Јер, ако се заборавља говорити “у пакету” о договору два ентитета и три народа – на чему почива уставом дефинисани консензус у БиХ – онда се лако залази у сферу “флексибилног” тумачења Дејтонског споразума. А тада се не чини немогућим ни прекрајање уставних темеља на путу трансформације БиХ од дејтонске ка “бриселској”/“функционалној”, како то већ део дипломата у ЕУ обично назива. 


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер