уторак, 10. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

БиХ на раскршћу

PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Драгичевић   
четвртак, 12. мај 2011.

Држава БиХ налази се на раскршћу чему посредује међународна заједница. Да ли ће држава још више отићи у изолацију и тако трајно забетонирати политички-економско-социјални просперитет својих грађана (једног дана, ако не и тада) је питање свих питања. Поред политичких неслагања, свађе, препуцавањима преко медија нико у овој земљи не размишља одговорно да повуче потез који би на симболички начин ову земљу приближио неким нормалним стандардима, а који се првенствено тичу смањења прегломазне администрације и побољшања социјалне стране закона ентитета. Све земље у региону интензивно раде на тим питањима, док БиХ тапка у мјесту и поручује „не, нама је добро са 220.000 запослених у администрацији, а и поред свега тога, док народ нема од чега да преживљава ми ћемо модернизовати наш парламентарни клозет од милион марака и свађаћемо се ко какву салату треба да једе у парламентарној скупштини БиХ“.

Прича је реално за сваку осуду, јер парламентарци не раде ни послије, ево 7 мјесеци од завршетка избора, али то су теме које испуњавају јавни простор ове државе, нажалост. Ниједан политички чинилац се није усудио да каже „дајте људи, неће нам ваљда ОХР и ПИК причати и наметати ријешења око ствари које требају бити реално наш домаћи проблем и којег можемо ријешити“. Не, сви се воде политиком глорификовања и стављања у позицију да се политичка ситуација и будућност окреће око њих. Што је најгоре, у БиХ не можете да имате класичну опозицију јер та опозиција мора да дјелује увијек на одбрани националних интереса било које стране и управо због тога свака странка која је добила било какво повјерење грађана на изборима сноси терет одговорности.

Ако изузмемо Републику Српску, у ФБиХ и на нивоу заједничких органа БиХ се искључиво власт формира на бази математичке, а не идеолошке коалиције. Тако имамо примјер СДП-а и ХСП-а, странке које су идеолошки дијаметрално супротне, а које учествују у заједничкој платформи. Једни су изрод социјалистичког и комунистичког дјетета, а други највећи подржаваоци Анте Павелића и НДХ. С друге стране, колико „домаћинске“ странке показују своју одговорност јесте и у случају пресуде Сејдић-Финци које су јасно рекле да ову одлуку суда из Стразбура треба примјенити у изборном закону. Та прича је давно испарила из политичке јавности и потребе БиХ, а гдје се још увијек није показала чак ни спремност за разговоре по овом питању.

Маргинализовањем привреде и привредних токова дошло се у ситуацију да је држава формално изгубила битку за пола милиона незапослених и да чека боља времена и поред тешке и прегломазне бирократије за потенцијалне стране инвеститоре и улагаче. Као други кључни проблем јавља се политичка нестабилност која се испољава кроз технички мандат Савјета Министара који нема капацитет да прикаже државу и ентитете у најбољем свијетлу. Политичка криза је толико узела маха да прво што се жељно ишчекује, јесте „какав ће став заузети ЕУ, ОХР и ПИК“ и ко ће то први бити на удару њихових санкција. Не би ме чудило да се сви политички чиниоци оцјене као неспособним за ријешавање проблема, јер сви такву идентичну слику шаљу о БиХ.

Попис становништва и државне имовине још увијек се не зна када, како и на који начин ће се усвојити јер је процес у потпуној „процедуралној блокади“. Овакво стање у држави је врх леденог бријега кога су докучили политичари у БиХ и који су направили можда и највећу кризу од завршетка рата. У недостатку правих економских и социјалних тема јавност дере и инсталира велике теме које захтијевају дугорочне и веома сложене процесе који треба да пробуде националну свијест „о нечему“. Такође, дерогирање институција је свакодневно, а неизоставно из свега тога јесте одлука ОХР-а да поништи одлуку ЦИК-а у вези нелегално формиране власти у ФБиХ као и потпуног апсурда да се по том питању послије тражи одлука Уставног суда ФБиХ који је очигледно под највећим притиском да стане на страну ОХР-а.

Политички чиниоци постају марионете како би се неке ствари провукле у држави, а да крајњи резултат није познат. То је рецимо прича о Дејтону два, то је прича о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ, то је прича о формирању хрватског ентитета са послиједњег конгреса ХНС-а, то је испуњавање јавног простора у коме се не жели доминација правих животних проблема и тема. Овом друштву треба једна широка еманципација у коме интересне групе требају да имају положај посредника, а не чиниоца који проводи неке одлуке. Фали интелектуалног мишљења који проблем може да претвори у конкретно превазилажење статуса кво. Фали праве свијести у министарству спољних послова да квалитетно преко амабасдора и конзулата рекламирају државу у најбољем свијетлу, а не да се о земљи у свијету прича како је она упориште терориста и неурачунљивог национализма и вјерског фундаментализма међу народима.

Ако ОХР буде стално инсистирао на својој конзулској владавини БиХ и ако стално буду висили елементи за санкцијама, онда је јасно какву поруку они желе да пошаљу. Додуше, они су поруку да је БиХ класичан протекторат у њиховој надлежности поодавно послали, па је ЕУ већ охлађена, али САД и В. Британија нису. Још увијек се на црним листама ОХР-а налази чак 71 функционер РС, већински из СДС-а, а које одлуке датирају још из времена Педија Ешдауна. Репресивном политиком ОХР показује да није спреман да се одрекне бонских овлаштења и да одговорност препусти домаћим политичарима. То шта ће 9. маја Инцко презентовати на маргинама сједнице СБ УН није ништа друго до класична жеља да се ствари у БиХ одвијају онако како појединци из ОХР-а и ПИК-а желе.

МКГ у овом случају мислим да води једну сасвим добру и одмјерену анализу која упозорава да се наметањима и санкцијама ништа неће и не може ријешити. Одговорност морају да сносе домаће институције, а не да им институције инсталиране од међународне заједнице диктирају темпо и начин рада. Првенствено ту мислим на могуће послиједице због референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, а чему додатно у прилог РС иде и случај „Мактоуф“ коме је суђено по Кривичном закону из 2003. умјесто по КЗ бивше Југославије, дакле у вријеме када је извршено кривично дјело. Ако Суд у Стразбуру донесе одлуку у корист Мактофа, а веома је извјесно да хоће, онда ће то бити преседан у правосуђу БиХ који ће показати сву њихову недослиједност у доношењу осуђујућих пресуда.

И док се ми бавимо високом политиком дотле Словенци и Хрвати зарађују вишемилионске износе на извозу воде у БиХ. Тај увоз „магичне минералне и питке воде“ БиХ је коштала 120 милиона марака, иако је БиХ препуна воденим ресурсима. Жалосно и тужно, али права слика босанско-херцеговачке јавности.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер