субота, 29. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија међу уставима > Статут Војводине - више од аутономије, мање од независности
Србија међу уставима

Статут Војводине - више од аутономије, мање од независности

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
петак, 06. децембар 2013.

(Текст је објављен 16.12.2008)

Злокобна тишина

Не рачунајући скорашњу изјаву председнице српске скупштине да ће предлог статута АП Војводине, заједно са законом о његовом спровођењу, за улазак у скупштинску процедуру морати да сачека почетак 2009. године, ову тему некако од почетка као да прати својеврсна завера ћутања. Заправо, фасцинантна је и помало језовита „заглушујућа тишина“ која окружује предлог покрајинског статута, а која је обрнуто пропорционална његовом објективном значају и његовим потенцијалним последицама.

Српски медији и странке се релативно детаљно баве Еулексом, нашироко се пише о платама директора јавних предузећа и контроверзама које прате најновију расподелу амбасадорских места. Али о папиру који по многим назнакама разбија државу Србију, односно поставља темеље за њену (кон)федерализацију, готово ни речи. Чак се и пословично разгаламљени Ненад Чанак претходних недеља некако ућутао, ваљда да не провоцира и не квари ствар која, тренутно, и без њега одлично напредује. Једино нам је, за сваки случај, а и да не буде да нам није речено, за Србију задужени известилац Европског парламента Јелко Кацин ових дана поручио како ће „гласање о Статуту Војводине бити прави тест демократије и европског карактера Србије“ (Бета, 17. новембар 2008).

Нека вас зато не завара ова тишина. Ово је само затишје пред буру која тек што није отпочела. Не смисле ли Борис Тадић и његови спин доктори у последњем тренутку неки хокус-покус, војвођанска политичка кошава одуваће ускоро све дежурне политичке теме: и Еулекс и руски гас и страначка чаркања око плена – и можда темељно изменити пејзаж на српској политичкој сцени.

Историја се (не) понавља

Дуго сам се питао како је, својевремено, било могуће да устав из 1974. којим је СФРЈ фактички конфедерализована и постављени темељи њеног будућег распада (што, наравно, не амнестира од одговорности потоње извршиоце и непосредне актере ове смртне пресуде), дакле, како то да један тако рђав, деструктиван и антидржавни акт буде усвојен готово без отпора. Са часним изузетком групе наставника на београдском правном факултету, на челу са професором Михаилом Ђурићем, тадашњи устав, односно претходећи му амандмани, усвојени су практично без речи протеста, у наздравичарској атмосфери, уз салве аплауза „новој фази развоја наше социјалистичке самоуправне заједнице“. А ономе ко је хтео да види, све је већ тада било јасно. И да се држава конфедерализује и да „треба бити начисто да је Југославија већ данас готово само географски појам“, те да се „на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности...данас успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава“. Но, мало их је видело – а још мање имало храбрости да то што су видели јасно и јавно каже.

Ваља се подсетити тог времена и тих људи и њихових дискусија објављених у – забрањеним – Аналима Правног факултета у Београду (број 3/1971) не само из поштовања према њиховој памети и храбрости, већ и због узнемиравајуће аналогије између ове две приче. „Смишљене смутње“ гласи и тада и сада подједнако актуелни наслов чувеног текста професора Ђурића, из којег потичу претходни цитати, а већ и сам наслов прилога Андрије Гамса: „Историјски – промашај, научно – збрка“ речито дијагностификује о чему се ради. Предложене амандмане су оштро критиковали и Стеван Врачар и Коста Чавошки. А за нашу тему можда најактуелније звуче речи Павла Николића („Овим амандманима се нарушава суверност Републике Србије као државе, као и њена равноправност са другим републикама“).

Али владајућа идеолошка и политичка матрица је тада говорила да су две покрајине у њеном саставу заправо „богатство Србије“ и њена „компаративна предност“ у односу на друге републике, при чему остаје вечно питање како то да се нико није сетио да, рецимо, на сличан начин „обогати“ Хрватску, Босну или Македонију!? А бојазан да предложеним преносом надлежности на републике и покрајине држава остаје без садржаја и смисла отклањана је ступидном (Бакарићевом) досетком о томе како ће убудуће „федерација да федерира“ интересе република и покрајина.

Идеолошка матрица се у међувремену променила. Ондашња социјалистичко-самоуправна парадигма замењена је актуелном „евро-реформском“ реториком којом врви садашњи предлог статута, али је на делу остала иста малигна комбинација инертности, глупости, страха и опортунизма. Народ углавном гледа своја посла, а елита углавном гледа своје тренутне интересе. А онда се после сви питају – „шта нас снађе“ и „како нам се то догодило“?

"Црногоризација" Војводине

Прекратак је ово простор да би се навела сва више или мање проблематична места из предлога војвођанског статута. Али је, на пример, доста индикативан члан 16, у којем се, поред осталог, каже да „АП Војводина закључује међународне уговоре у областима из своје надлежности“ и да „може основати представништва у регионима Европе и Бриселу“. Уху неизвежбаном за правне финесе можда и може промаћи семантичка нијанса између „закључивања међународних уговора“ о којима говори предлог статута и једино примерене, уставне и законите формулације о склапању „споразума о сарадњи“ уз одобрење владе. Али свакоме ко је последње две деценије живео на овом тлу не може не зазвучати познато – а и помало претећи – „оснивање представништва у Бриселу“. И не може се не сетити како је и у Хрватској, као и у Словенији и Црној Гори, почетак сецесије пратило стварање „привредних и културних представништава“ по важним западним престоницама, а све ради промоције њихових „привредних, културних, научних итд. капацитета“.

Помињање Црне Горе у овом контексту уопште није случајно ни безразложно. Јесте да су разлике бројне и да углавном – сем величине и бројности – све иду у прилог црногорске државности. Али принцип би, плашим се, могао бити исти. Сличан је проценат мањинског становништва. Сличан је пут претварања регионалног и административног у неки (пара)национални идентитет код дела већинског народа. Слична је двострука игра "међународне заједнице", суседа и Европске уније. Слична је апатија у остатку државе. Слична је немоћ и лакомисленост ("ма, неће они никуд") београдске политичке чаршије која то све равнодушно посматра и још покушава да проблем искористи у међусобном надгорњавању и обрачунима. Слична је опасност која се надвија над државом чије јединство и функционисање уместо на јасној структури и недвосмисленим правилима почне да зависи од личног односа између странака и лидера.

Занемаримо ли спољнополитички фактор, СФРЈ се распала када је нестало Титове харизме и када је дошло до сукоба између републичких партијских олигархија. Жабљачка Југославија је почивала на договору и односу између СПС-а и ДПС-а, тј. Милошевића, Булатовића и Ђукановића – и када су се они посвађали држава је запала у агонију. Не би било добро да и судбина нове, пост-југословенске ("посткосовске"?) Србије постане зависна од добрих или лоших односа између Бориса Тадића и Бојана Пајтића, односно два крила Демократске странке.

Против устава – и здраве памети

Чак и поједине релативно безазлене и терминолошке иновације као што су често помињани „главни град“ уместо „седишта покрајинских органа“, или говор о војвођанској „влади“ и „министрима“ уместо садашњег „покрајинског извршног већа“ и „секретара“ и слични примери више него јасно показују и разоткривају што свесне, што несвесне „државотворне“ претензије аутора војвођанског статута. А поготово се те претензије огољују предлозима о оснивању Војвођанске академије наука и уметности (члан 17), или већ поменутим „међународним уговорима“ и „представништвима“, као и повремено намерно замућеном хијерархијом покрајинских и републичких органа и надлежности (члан 19, члан 30).

Уосталом, довољно је само прочитати први члан у којем се Војводина дефинише као „вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија“ (подвукао Ђ.В.), па да се схвати да је европско одређење есенцијално, а оно српско („аутономна покрајина у саставу Републике Србије“) више фактографско, потенцијално променљиво и такорећи факултативно. А ако би неко у том погледу још могао да има било каквих недоумица, оне отпадају при погледу на други став истог тог (првог!) члана у којем се каже да "Војводина представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе".

Овај став више не оставља места за сумњу ни када је реч о намерама – а ни компетенцијама – аутора овог документа. Наиме, говор о јединственом културном, цивилизацијском, географском итд. простору "Средње Европе" (са све великим С?!) би можда и могао имати смисла у уводнику неког књижевног темата, или нацрту каквог културњачког пројекта, али не и у једном општем правном акту који би требало да дефинише територијалну аутономију у оквиру Републике Србије. Средња Европа (засад!?) не постоји као политичко-правни или територијални ентитет, а то што се ова епска глупост ипак нашла у предлогу војвођанског статута може се схватити једино као (не)свесни жал његових аутора због нестанка "вишенационалне, вишекултуралне и вишеконфесионалне" аустроугарске царевине на том простору. А можда и као својеврсни покушај реванша и освете држави и народу који су означени као главни кривац распада тог аустроугарског мултиетничког и мултикултурног раја.

Овај комично-скандалозни став је, наводно, у Предлог статута убачен на инсистирање Чанковог ЛСВ-а, чија подршка, узгред речено, уопште није била неопходна за његово доношење, с обзиром на комотну већину коју демократе имају у покрајинској скупштини. Али могло би се рећи да, заправо, читав овај документ одише истим радикално аутономашким и латентно сепаратистичким духом, својственим Чанковој странци, при чему остаје помало нејасно да ли су поједини предлози усвајани под притиском ЛСВ и мађарских странака, или су, заправо, њихови захтеви коришћени као алиби приликом кројења појединих решења која су била по вољи покрајинском ДС-у. А при томе ће и чанкисти и Мађари говорити како је овај статут "минимум минимума", "празна љуска" (Пал Шандор) и у најбољем случају тек малени корак ка "пуној аутономији" и "пуном субјективитету Војводине" са, разуме се, "законодавном, извршном и судском влашћу" како и стоји у члану 7 статута Лиге социјалдемократа.

Чанак, заправо, хоће државу – и, ако ништа друго, у томе је бар релативно отворен и поштен. Баш као што је поштен био и бивши немачки амбасадор Андреас Цобел када је 13. априла прошле године упозорио да „није немогуће да ускоро буду отворени проблеми у Војводини" (и Санџаку) уколико се Србија буде превише тврдокорно супротстављала независности Косова. И још је подсетио како је Косово у састав Србије ушло 1912. а Војводина тек шест година касније!? Дакле, заиста не можемо рећи да нисмо знали и да нам није речено. Било је то пре једва нешто више од годину и по дана, статут Војводине тада још није био ни на видику, српски медији су се, по обичају, тиме бавили неколико дана, "ево-реформистима" је било мало непријатно, "народњаци" и "изолационисти" су мало сеирили – а онда је све заборављено.

Но, ако смо ми у међувремену заборавили, други изгледа нису. Око војвођанског статута за сада још нема велике буке само зато што су, с једне стране, Срби још увек већински несвесни онога што се спрема, и зато што се, на другој страни, још увек верује да ће ствар проћи без велике гужве и отпора. Другим речима, да ће Тадић "лећи на руду", можда чак и прогласити нову „дипломатску победу“, а статут проћи тихо, пре него што се "власи досете". Али нам је, као што рекосмо, Јелко Кацин ипак мало припретио прогласивши унапред гласање о статуту Војводине за тест демократизације и европеизације Србије, представници војвођанских Мађара су дискретно изразили забринутост што се са усвајањем статута касни, а и госпођа Дорис Пак је такође имала коментар у истом духу.

А шта народ каже?

Не треба да чуди што су у оваквој политичкој констелацији каква влада на српској политичкој сцени и грађани суштински збуњени и дезоријентисани, иако, чини се, више инуитивно и у доста великом броју (45:33, уз двадесeтак посто неодлучних)) овај предлог статута доживљавају као потенцијално антидржавну и антисрпску работу.

Шта мислите о следећој тврдњи "Предложени статут Војводине може угрозити територијални интегритет Србије?"

 

Шта мислите о следећој тврдњи: "Предложени статут Војводине може угрозити територијални интегритет Србије?"

да, у потпуности се слажем

30.18%

делимично се слажем

15.20%

углавном се не слажем

8.62%

уопште се не слажем

24.85%

нема став/без одговора

21.15%

 

 

Извор: Агенција Политикум (октобар 2008)

Али генерални утисак је да је Србија и по овом питању дубоко подељена. С једне стране, усвајању предлога статута у покрајинској скупштини супротставили су се само представници народњака, радикала и напредњака, тако да симпатизери ових странака генерално одбацују статут и у највећој мери сматрају да статут Војводине може угрозити суверенитет Србије. С друге стране, међу онима који су статут подржали јасно се могу разликовати две , односно три групације. Наиме, гласачи ЛДП. ЛСВ и Г17 немају дилеме и предлог статута углавном једнодушно подржавају – у чему посебно предњаче гласачи Чанковог ЛСВ и коалиције мађарских странака са (80 до 100 одсто). Насупрот њима, симпатизери СПС у великој већини (преко 57 одсто) такође сматрају да статут угрожава суверенитет Србије (свега двадесетак процената мисли супротно), док су гласачи ДС у том погледу изразито подељени, тј. тридесет и три процента њих такође у потпуности или делимично верује да статут Војводине угрожава Србију, а око 40 одсто се са том тврдњом не слаже.

 За коју странку бисте најрадије гласали * Шта мислите о следећој тврдњи "Предложени статут Војводине може угрозити територијални интегритет Србије?"

Извор: Агенција Политикум (октобар 2008) 

Да унутар владајуће коалиције у односу према предлогу војвођанског статута има доста нејединства и колебања може се закључити и по томе што управо међу гласачима и симпатизерима две највеће странке у коалицији има највише неопредељених (27 у ДС-у, односно 25,6 одсто код социјалиста), тј оних који нису умели или нису хтели да се о статуту изјасне. У сваком случају,очигледно је да је подвојеност највећа у Демократској странци од које, заправо, одлука о евентуалном (не)усвајању статута највише и зависи, и у којој по том питању и може очекивати највише полемике. То, што тренутно – бар званично – нема ни помена о било каквом нејединству или макар озбиљној дебати поводом војвођанског статута унутар ДС-а, врло је индикативно и, поред осталог, много говори о нашим политичким странкама и односима унутар њих. Али верујем да су чак и у ДС-у свесни да би овај предлог могао бити озбиљна јабука раздора како у врху тако и у "бази" странке, те зато, по старом "добром" српском обичају, максимално и одлажу суочавање са тим проблемом.

Вирус деобе и раскола

Да резимирамо, предложени статут Војводине увелико надилази своје уставне оквире и контекст прихватљиве и пожељне регионализације и територијалне (ре)организације Србије. Многе његове одредбе су у отвореној несагласности са важећим уставом Србије – али биле би штетне чак и да којим случајем нису. Он је нека врста прелазног „полуустава“ за неку будућу војвођанску полудржаву. А у сваком случају, представља одличну полугу за свако будуће спољно и унутрашње дестабилизовање Србије, угрожавање њеног суверенитета и тумбање њеног уставног устројства. Он ка томе објективно води – и водиће чак и у случају да дестабилизација, (кон)федерализација и даља сепарација Србије нису намера оних који су овај предлог статута писали и усвајали.

Уопште не тврдим да је даље цепање Србије жеља Бојана Пајтића и њему блиских функционера Демократске странке. А поготово не Бориса Тадића, који се, уосталом, два пута заклео на очување уставног поретка, суверенитета и територијалног интегритета и којем свакако не може бити у интересу да цепа и слаби државу којој је на челу. У читавој овој причи око статута не треба искључити удео политичке инерције, лакомислености, глупости и помодарства. Не ради се увек о завери и издаји – мада последице често могу бити сличне.

Политика, разуме се, није физика, нема у њој "гвоздене нужности" и неумитних закона, али ни у политици није све само ствар добре воље, договора, маркетинга и медијске презентације. Другим речима, постоји ипак неко искуство, нека логика и нека динамика политичких и историјских процеса, и та логика и то искуство, поред осталог, казују да је – када одмакне – процес стварања идентитета углавном иреверзибилан. Казују, такође, да се двочлане федерације обично распадају, и казују да се, независно од нечије добре, воље ствари тешко враћају у "нормалу", односно у почетно стање онда када се закотрља лавина и запати вирус деобе, поделе и раскола. Зачеци тог вируса, да се не лажемо, већ су присутни у неким војвођанским главама и неким странкама. А са овим статутом поменути вирус би добио и своје институционално утемељење, што би, поготово уз извесне спољне импулсе, омогућило његово неконтролисано ширење у евидентно слабом и изнуреном националном и државном ткиву. У том случају реално су могућа само два исхода. Брза пропаст – или, у најбољем случају, тешка и неизвесна борба за опстанак и оздрављење.

(16.12.2008)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер