четвртак, 06. октобар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Украјинска криза - окупација БиХ и "боснизација" Европе
Савремени свет

Украјинска криза - окупација БиХ и "боснизација" Европе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Рељић   
уторак, 26. април 2022.

Док старим континентом – на интерент вранцу - језди Володимир Зеленски и држи поучна предавања са пацкама и извлачењем ушију параламентарцима Европе, за њим се указује сва беда Европе.

Добро, може се разумети откуд њима толика мржња према Русима, али како је могуће да у Зеленском виде решење? Какво год.

Начин на који се Европаљни подају Зеленском и његовој памети чини се као страшан сан иза кога следи буђење у хладном зноју.

Невероватно је да се Европљани клањају пред речима које су бајденовски креативне и муцава интерпретација aмеричке ароганције. Читави парламенти, који се не могу сагласити ни око чега слушају, слушају, па устају и аплаудирају. Слава Украјини!

Сергеј Глазјев, чувени руски економиста рече да је Украјинска криза догађај који се дешава једном у сто година. Видећемо. А веома је изгледно да ће оголити европску трулеж. Али, та појава није изненадна. Само је дошао тренутак.

Читава Европа је, с самоуважавањем и апсолутно прездаовољна својом памети, учествовала у прављењу Босне. Колико су им Американци дозвољавали.

Учесници трибине „Рат у Украјини – шта значи српска неутралност

Кад је Ричард Холбрук изрезабрио то недоношче од држава – а на озбиљној и креативној култури Јужних Словена – Европљани су на то гледали као на дете ометено у развоју али, пошто су они Европљани, климали су главом: Биће то добро!

Трећа деценија постојања се ближи крају, а ометеност у развоју се појављује као ендемска политичка бољка. Европа је стално веровала да је тај тип окупације – означен као колонијална демократија – само за Босну. И није им се дало да виде да су они исто то само блажи симптоми.  

И ево, како је Путин објавио „Специјалну операцију“ у Донбасу европска памет је пред нерешивим загонеткама. Ништа им не иде од руке. Не препознају свет око себе.

На пример, кад је о рату реч. На почетку XXI века готово да се не помиње фон Клаузевицева дефиниција рата као наставак политике „другим средствима“. Калузевиц је о рату мислио широко, хегелијански дијалектично – и нема тог професора и војника вишег чина који се не би позивао на његово дело „О рату“. Кажу да је било недовршено.

Карл фон Клаузевиц (1780–1831) је Прус и с тим знањима и искуством је давао рату ширину – увелико надилазећи само сукобљене наоружане мушкарце постројене и распоређене у војном поретку. Али, то је, ипак, далеко од тоталитарности ратних дејстава коју је увео Аустријанац Адолф Хитлер, а тек – колико далеко од америчких разумевања употребе силе – која подразумева да противник не само да нема право да се брани, него се он одржава у стању у коме му и не сме пасти на ум идеја о самоодбрани као слободном избору.

 

Карл фон Клаузевиц

Бити амерички вазал то му, на крају другог миленијума, дође као посебан статус. Направљено је тако, да кад плаћаш вазални статус то, наводно слободно, изгласавају народни посланици, што ће рећи да се народ саглашава са робовањем. Оформе се владе које демонстрирају срећу што су вазали а без икаквих реалних права на одлучивање.

Читав напор тих политичких елита јавно се изражава као способност (еј, способност!) да разумеш америчке „поруке мира“ а директно терорисање објашњаваш као „бригу о безбедности региона и света“. Што те Американци увлаче у више бандитских ратова, у којима никако не можеш да распознаш свој интерес, то се од тебе очекује већа лојалност.

У друштву које се цинично зове информатичко, ствари су толико закомпликоване да се све теже оријентисати. Сва некадшња министарства рата су министарства одбране, а све агресије су заштита демократије и људских права. Ако ти је допала улога грађанина, најбоље је да осудиш непријатеља без ограничења, а херојски је чин ако се усудиш да ћутиш. 

Оно што се данас полуодређено назива хибридни рат је стратегија у којој се конвенционална средства ратовања комбинују са свим замисливим неконвенционалним средствима –  паравојне формације до неконтролисаних летова дронова, економске ратне мере као што су санкције, пропаганда као право злоупотребе вере човека у истину до незамисливих граница – лажне вести, дезинформације, ширење страха, морално терорисање над обе стране а у последње време и сајбер операције – што све у свему надилази и саму идеју о рату каквим се он могао замислити у време фон Клаузевица.

Старе тачке ослонца су одавно поништене. Осамдесетих година је високи чиновник ЦИА говорио да ће операција затрпавања друштва дезинформацијама бити завршена када и последњи Американац не буде сумњао да то нема везе с реалношћу.

 “То стално лагање и нема за циљ да народ поверује у лажи, већ је циљ да ни у шта не верује. Таквом народу није одузет капацитет за акцију, већ капацитет да мисли и суди. Са таквим народом можете да радите што хоћете“, говорила је Хана Арент. Па, ако баците поглед на данашњу Европу, после двогодишњег корона-лагања и анти-путиновске дреке, можете само рећи: Ето!

За тему којом се бавимо добро је да додамо и појам – рат четврте генерације што по дефиницији подразумева употребу „свих доступних мрежа – политичких, економских, социјалних и војних - да се убеди политичке доносиоце одлука код непријатеља, да су њихови стратегијски циљеви или недостижни или сувише ризични за могућу добит“. Овде „нема ни покушаја да се досегне победа кроз пораз непријатељских оружаних снага. Ратови четврте генерације трају врло дуго – мере се деценијама, пре него месецима или годинама.“

 

"Избацивач из салуна" америчке спољне политике - Габријел Ескобар

У Украјини би се та дефиниција могла сударити са тврдим зидом, али је зато досад била – сасвим достатна. Ако одбаците гомиле политичких, правних, медијских фразетина и суочите се са – стањем ствари, јасно је да смо окупирани. Србија и Хрватска мање, Босна и Косово потпуно. Окупација је стање.

Тако је данашња БиХ у реалним димензијама несумњиво у перманентно рату и то као ратно окупирана територија што, иначе, представља заузимање и контролу дела или целокупне територије једне земље од стране оружаних снага друге земље или земаља“.

Рат у Босни деведесетих је био и једна од показних вежби и демонстрација. Био је то пример над примерима. Да би се ова окупација спровела један од учесника у грађанском рату је проглашен „окупатором“. Оптужба је остала до данас иако никад није правно утемељена – што је и цинично и, опет, логичан начин хибридног ратовања које искључује било какву потребу за истином. А о неком ратном фер-плеју или витештву глупо је и помислити.

И трајање рата је на дужи и - неодређени рок.

И сам мир у БиХ је само – рат. Непрестано суочавање на линији бити или не бити. Договарању страна које ту живе се не сме дати ни најмања шанса. Сетићете се и сам чин закључивања босанског мира је – ратна операција. Лепо је што је то организовано у војној бази Рајт Петерсон у Дејтону, САД да се очигледношћу да до знања учесницима о чему се ради.

Тако је искуључено да било ко буде изненађен што су и сами гаранти Дејтонског мира, Запад и САД пре свега, одмах по потписивању мировног документа кренули да га подривају, руше, делегитимишу.

У англосаксонском свету то је „обичај“ а који се после Другог рата проширио на цели Запад.

Ако се окренемо и погледамо више од четврт века босанског мира – видећемо само рат. Ако пустимо здрав разум у извидницу видећемо да – јесу стално оптуживани Срби и њихови вођи да ометају „мирну Босну“ – али мораћемо се суочити с чињеницом да је „ратни мир“ дело Запада и САД. Па, они су то и желели. Divide et impera!

То је тактика стварања осећаја, и код противника и код својих, да ништа у земљи Босни не може да постоји ако они то не надгледају, усмеравају и на крају одобре.

При том је принцип саркастичан и понижавајући: Do what we say, not what we do! Што ће рећи, хеј бедни мали, не покушавај да имитираш шта ми велики учитељи чинимо него слушај инструкције и не постављај потпитања. И никако се не сећај да смо ми некад и негде чинили свашта, твом мозгу није допуштено да томе даје на значају.

И знај да у сваком часу, ништа у твом животу нема без нашег одобрења: ни мира, ни државе, ни грађанина, ни пара, ни судова, ни школа, ни вере и културе, ни спортских играра... Ништа без потврде.

А „Босанци“ – ко год да су – могу да то подрже с обе руке или да буду изложени најгрубљем поништавању бића и достојанства. Бошњацима се није дешавало да не поштују правила игре, Хрватима врло ретко, Србима врло често.

Тако је и Украјинска криза искориштена да се босанском рату дода још мало рата. Мало? Видећемо.

Американци то раде рутински. Али, то носи непредвидиве промене  – рецимо, док по Украјини као траву сеју оптужбе за ратне злочине и бетонирају геноцид, сад би се могло дешавати да мраз геноцида везан за Србе почне да се топи и мрзне на Русима, а кад Кинези реше да поврате Тајван – вероватно они задобију прво место. Јер, непријатељи се множе а мора да се, ипак, обезбеђује „према свецу и тропар“.

Геноцид је јака карта, сад је глупо да се и даље расипа на локлане играче. То ће Бошњаке да баци у очајање. Таман су се уживели у улогу жртве над жртвама. 

Британци се директнији. Послали су пензионисаног ваздухопловног маршала сер Стјуарта Пича, који је до пре неку годину био председник Војног комитета НАТО. Сад уводе санкције.

Како може једној држави пасти на памет да крши сва међународна акта и објављује „санкције“ коме хоће, како хоће и кад хоће? Да се у тако шта упусте Кинези, рецимо, били би предмет опшег подсмеха. Оправданог, наравно. Али, кад се у то упусте Британци који читав век нису светска сила – онда им се то одбија на старост-лудост.

Имају право јер им се то некад није могло одбити.

Али у БиХ се највише истичу Немаци – који виде шансу (а коју до јуче не би усудили ни да ју погледају) да постану равноправан играч на Балкану. Па, и водећи. Немци увек играју на победу.

Јер, све се мења у Украјинској кризи – па ће и босанско ратиште. Како су се Немаци разгоропадили - одлучили су да огласе како ће милијардама подупрети подизање Вермахта из пепела. Пошто се то још одиграва око Бундесвера европско окружење ћути – иако то неће проћи без критика, страха и зазора, а Немци журе. Само док руска зима попусти.

Откад су ту угурали свог човека за водећу фигуру окупаторске босанске структуре Високог представника – противно неоодобравању две сталне чланице Савета безбедности УН – Немци марширају даље.

Нелегални Високи представник доноси одлуке које би по било каквој логици коју узима западна цивилизација значило да су – нелегалне. Али, они не обраћају пажњу. Ухватио се и Кристијан Шмит Бонских овлашћења - установљених децембра 1997. године на бонском заседању Савета за спровођење мира.

То што по Бонским овластима може Високи представник је типична окупациона радња – да не обраћа пажњу на то шта чине од народа изабрани представници – али, верују, правници не може да се мења међународни уговор. 

Ваљда ће тако и да остане иако Украјинска криза доноси на Запад потпуно непоштовање било какве нормалности и легалитета. Уосталом босански синдром се сада види и у ткиву Немачке и које све не европске земље.

Можете узимати, засад руску имовину – државну или приватну свеједно, можете одбити да примите у болницу руског створа ма колико интеревнција била хитна, можете уцењивати ударача тениске лоптице да игра или не само ако осуди легалног председника своје земље...

Која је то година? 1934, 1936, 1937?

И Немци инстинктивно разумеју да им „ванредно стање“ омогућава да у БиХ окупирају што више и што очигледније.

Као у време оно, кад је после окупације ваљало наћи домаћег представника окупационе силе, тако Немци данас као изасланика свог парламента – највише законодавне власти у држави! – шаљу младобошњака Адиса Ахметовића. Формално, момче је Немац, стварно немачко држављанство на терену значи да може да заступа „бошњачку грађанску опцију“ до миле воље.

Окупационе власте имају ту способност да траже безусловно поштовање сопствене воље и циљева а да се то јавно представља као - општа воља. Тако Немци траже да буде неупитно да је најбоље да они пошаљу своје трупе Босну и које ће бити у саставу Еуфора. Легимитет им је нелегални позив функционера из бошњачке заједнице да „Немци дођу“. А немачке војнике не треба два пута звати.

Кад дођу, они могу да помогну да се - по принципу повратка Бандере и бандера-јединица као у Украјини успоставе нека фолклорна друштва у којима ће се играти старе ханџар-игрице.

Тако се над БиХ прелама светска сцена. Како је неко израчунао – државе у којима живи осмина светског становништва – настоје да своје чињење представе као глобално неупитно.

Они могу у својим медијима да огласе да је једна осмима већа од седам осмина.

Досад су други ћутали пред тим сликама. Наравно, невоља настаје пошто после Украјинске кризе то више није случај. Нисмо само ми ти који виде и спремни су да кажу да је цар го. Број тих се множи. Тако окупација постаје очигледна.

А очигледна окупација не подразумева прихавтање него трпљење – до прве прилике. До првог суочавања света са новим распоредом моћи.

 (Факти)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер