Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Trideset godina od rušenja Berlinskog zida - zid srušen, podele ostale
Savremeni svet

Trideset godina od rušenja Berlinskog zida - zid srušen, podele ostale

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Milošević   
sreda, 06. novembar 2019.

Pre trideset godina, novembra 1989, srušen je Berlinski zid. U žestokom, do tada neviđenom stampedu stotinine hiljada građana, nestao je jedan od najvećih, a možda i najveći simbol hladnog rata; simbol žestokog političkog, vojnog, ideološkog i svakakvog drugog sučeljavanja Istoka i Zapada, dvaju blokova na čijem su čelu bile dve vodeće svetske sile- Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države. Bio je to događaj koji je promenio tok evropske, pa i svetske istorije.

Berlinski zid bio je masivna, do tada jedinstvena građevina u svetu- jedinstvena po svojoj nameni i mnogim drugim obeležjima. Bio je izgrađen u noći, između 12. i 13. avgusta 1961. Razdvajao je ne samo jedan narod, porodice, već i Evropu, ideologije, način života.  Presecao je berlinske ulice, kvartove, trgove, skverove, parkove, nadzemnu i podzemnu železnicu, pa i dvorišta stambenih zgrada. Prilikom pokušaja bekstva preko zida ubijeno  preko 200 ljudi, ali se njihov tačan broj ne zna.  Bio je dug 155 kilometara, visok u proseku oko 3,5 metra sa oblinom na vrhu da eventualni begunci nemaju za šta da se čvrsto uhvate. Imao je oko 300 osmatračnica, čuvalo ga je 14.000 graničara sa 259 službenih pasa. Na nekim delovima bio je ojačan bodljikavom žicom i minskim poljima.

Proslava trideset godina pada Berlinskog zida ispred Branderbuške kapije

Gledati Berlinski zid na fotografijama, na TV ili čitati o njemu u štampi je sasvim nešto drugo od bliskog susreta ,,uživo'' sa ovom građevinom. On je u svesti građana Berlina, a i pridošlica, predstavljao u neku ruku vanzemaljski, nedodirljivi objekat. Malo se ko od žitelja Berlina usuđivao da mu se sasvim približi, da se kreće onom stranom trotoara kraj koga je podignut.

Granični prelaz "Čekpoint čarli" - danas je samo turistička atrakcija...

... 1963. godine...

... i u noći pada Berlinskog zida (9. novembar 1989)

Par meseci pre sudbonosnih dana, istočnonemački lider Erih Honeker izjavljuje da će Berlinski zid ostati tu gde jeste ako treba još sto godina. Kakav sused takva granica, kaže Honeker. Nismo ga izgradili iz ćefa nego da bismo se zaštitili od  bandita, lopova, probisveta i narkomana koji nam dolaze sa Zapada. On time odgovara američkom državnom sekretaru Bekeru koji kritikuje istočnonemačke vlasti ,,što još nisu uklonile taj nečovečanski zid. ,,Vodite računa o vašoj granici sa Meksikom,  ne vodite brigu o zidu hiljadama kilometra daleko od vas''- kaže ljutito Honeker.

U Rusiji se uveliko odvijala ,,perestrojka'' na koju se u Berlinu gledalo sa velikim podozrenjem. Nama takvi eksperimenti ne trebaju. Naš politički i privredni sistem je stabilan, mi smo zemlja sa najvišim standardom u socijalističkom svetu, govorili su zvaničnici. 

Polovinom oktobra u Berlinu se obeležava 40-ta godišnjica stvaranja Nemačke Demokratske Republike- prve nemačke države radnika i seljaka, kako se to govorilo u zvaničnim krugovima. Na proslavu je pozvan i sovjetski lider Mihail Gorbačov. Ovoga puta nije bilo zvaničnog dočeka, na ulicama nema špalira građana, skandiranja i sovjetskih zastava. I dok u Palati Republike traje svečano zasedanje, u gradu ogromna masa sveta demonstrira. Učesnici skandiraju ,,Gorbi, pomozi nam'' ,,Nećemo bežati'', ,,Sloboda'', ,,Mi smo narod'', ,,Do proslave vi, od proslave mi''.       

Erih Honeker shvata da je to kraj i nekoliko dana kasnije podnosi ostavku. Ostatak života, teško narušenog zdravlja,  provešće skrajnut, zaboravljen i u zatvoru. Supruga Margot, takođe visoki funkcioner, otputovaće u Argentinu gde živi njihova ćerka.

U Berlinu je početkom novembra na ulice izašlo preko pola miliona ljudi, gotovo svaki drugi žitelj prestonice. Okupljaju se oko poznate bogomolje, Getzemane kirhe u jednoj od berlinskih avenija, pa kreću ka centru grada. U rukama nose zapaljene sveće. ,,Držimo opelo komunizmu'', kažu demonstranti

Još  od kraja oktobra gotovo cela zemlja je na nogama. U Berlinu je početkom novembra na ulice izašlo preko pola miliona ljudi, gotovo svaki drugi žitelj prestonice. Okupljaju se oko poznate bogomolje, Getzemane kirhe u jednoj od berlinskih avenija, pa kreću ka centru grada. U rukama nose zapaljene sveće. ,,Držimo opelo komunizmu'', kažu demonstranti. ,,A gde ste bili svih ovih godina, dobacuje im jedna starija gospođa. Bojim se da ste do juče klicali Honekeru. Opelo treba držati i nacistima. Prošle noći na zgradi u kojoj stanujem neko je nacrtao ogroman kukasti krst''.

Demonstranti  prolaze pored  zgrade Državnog saveta, parlamenta i drugih državnih zdanja, lepe na zidinama plakate, zaviruju u policijske automobile,  upućuju im pogrdne reči: cajkani, vucibatine, lopovi, idite u Sibir. Policajci stoički podnose uvrede. Imaju naređenje da ne reaguju na provokacije.

Demonstracije se odvijaju i u drugim istočnonemačkim gradovima. Lajpcig, Drezden, Roštok, Gera, Brandenburg, Plauen, Erfurt- svugde se valjaju kolone demonstranata, talas koji više niko neće moći da zaustavi.

Pronosili su se glasovi da zvaničnici preko interne televizije posmatraju demonstracije, da je bilo predloga da interveniše vojska ali se odustalo jer se shvatilo da bi to izazvalo krvoproliće sa nesagledivim posledicama i da bi naišlo na žestoku osudu međunarodne javnosti.

Devetog novembra zid je probijen. U naletu hiljade građana, nedaleko od Brandenburške kapije srušeni su prvi betonski blokovi. Ubrzo su se pojavile teške građevinske mašine i nastavile započeti posao

Devetog novembra zid je probijen. U naletu hiljade građana, nedaleko od Brandenburške kapije srušeni su prvi betonski blokovi. Ubrzo su se pojavile teške građevinske mašine i nastavile započeti posao.

Odluku o otvaranju zida saopštio je sekretar partije Ginter Šabovski kasno uveče u Međunarodnom pres centru. On deluje veoma umorno i krajnje smušeno. U opštoj gužvi i galami, neko mu prilazi i dodaje ceduljicu. Šabovski baca pogled na nju i kaže više za sebe: koliko shvatam,  odluka o rušenju zida je doneta. Bilo je glasova da su Šabovskom ceduljicu doturili zapadnonemački agenti, što je malo verovatna ali ne i nemoguća verzija.  

Nepunu godinu posle pada Berlinskog zida, Nemačka se (2 oktobra 1990) i zvanično ujedinila. Ostvaren je san preko 80 miliona Nemaca da žive u jednoj, ujedinjenoj Nemačkoj.     

Narednih dana, nedelja i meseci Berlin će biti grad sa festivalskom atmosferom koja je povremeno bila na granici haosa. I danju i noću na ulicama je bilo stotine hiljada ljudi. U istočnom delu grada će se pojaviti pridošlice iz raznih zemalja, najviše iz istočnoevropskih država. Među njima ima švercera, prevaranata, skitnica.  Mnogi trguju, menjaju valutu, prodaju švercovanu ili ukradenu robu iz skladišta sovjetskog vojnog kontingenta: vojnu odeću i obuću, šlemove, oficirske šapke, dvoglede.  Spavaju po parkovima, žene povijaju i doje decu na očigled prolaznika. Nemci nenaviknuti na takve scene okreću glave. ,,Ovako nešto ipak nismo želeli“.

Bilo je i ozbiljnijih incidenta. Mediji javljaju da je jedan sovjetski vojnik ,,ukrao'' tenk iz baze nedaleko od Berlina i provozao ga ulicama grada. Srećom, nije nikoga ubio niti pričinio veću štetu.

Građani Berlina dočekivali su svojevremeno sovjetskog lidera Gorbačova, a sada posle rušenja zida, raspada Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Nemačke, ruskog lidera Borisa Jeljcina. Predstavio se, doduše, na veoma neobičan način. Posle zvaničnih susreta i razgovora, prošetao je gradom,  zastao je pored gradske većnice gde je vojna muzika u njegovu čast svirala ,,Kaljinku'', istrgao iz ruke dirigenta dirigentsku palicu i nastavio da diriguje.   

Zvaničnici Istočne Nemačke smatraju da je rušenju zida i ujedinjenju Nemačke kumovao sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji je ubrzo bio pozvan u Berlin da bi mu se uručila povelja počasnog građanina. Čovek koji je nasledio Honekera na čelu istočnonemačke države i partije, Egon Krenc, napisao mu je pismo u kome ga je optužio da nema savesti jer je lično on, Gorbačov,  koju godinu ranije zahtevao od nemačkih vlasti da strogo, svim sredstvima, čuvaju granicu. Krenc takođe zamera Gorbačovu što nije zahtevao od zapadnonemačkih vlasti da ne proganjaju bivše funkcionere DR Nemačke, što nije postavljao nikakve druge uslove, uključujući i zahtev da se NATO pakt neće širiti na Istok.

Gorbačov je sve te optužbe negirao. Više godina kasnije, na jednoj večeri koju mu je priredilo udruženje stranih dopisnika u Moskvi, na moje pitanje Gorbačov odgovara da se apsolutno ne oseća krivim a za sve događaje i nevolje koje su kasnije snašle Rusiju, okrivljuje Borisa Jeljcina

Gorbačov je sve te optužbe negirao. Više godina kasnije, na jednoj večeri koju mu je priredilo udruženje stranih dopisnika u Moskvi, na moje pitanje Gorbačov odgovara da se apsolutno ne oseća krivim a za sve događaje i nevolje koje su kasnije snašle Rusiju, okrivljuje Borisa Jeljcina. Želeo sam da demokratizujem državu (Sovjetski Savez) ali su me Jeljcin, Kravčuk i Šuškevič (lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije) sprečili u tome potpisujući Bjeloveški ugovor o raspadu zemlje. A što se tiče rušenja Berlinskog zida  i ujedinjenja Nemačke, savest mi je takođe čista. U vezi  širenja NATO pakta na Istok, Gorbačov kaže da to svedoči da nas je Zapad prevario i navodi na zaključak da li mu i danas treba verovati.  

Posle eksplozije oduševljenja, trijumfa i prave euforije, koja je pretila da izmakne kontroli,  malo po malo počele su da se pojavljuju tragovi razočarenja i nezadovoljstva. Niko, naime, nije pitao šta želi 18 miliona istočnih Nemaca. Žitelji Nemačke DR  maštali su o slobodi kretanja i ,,socijalizmu sa ljudskim likom’’. Oni su nisu mogli da  predstave kako izgleda kapitalizam. Nije bilo nikakvog referenduma. Sprovedena je čistka u svim sferama, svim oblastima života i na svim nivoima. Tačno je da je posle ujedinjenja  u Istočnoj Nemačkoj investirano mnogo milijardi maraka, da se Berlin i mnogi drugi gradovi na Istoku gotovo ne mogu prepoznati, da građani bivše Nemačke DR mogu putovati gde hoće i kada hoće, da nema više stega koje su ih gušile više od tri decenije, da su po ustavu i zakonu apsolutno izjednačeni. Ali, mnogi Nemci na Istoku i trideset godina posle rušenja zida osećaju se kao građani drugog reda. I dalje se mogu osetiti podele na „Vesi'' i ,,Osi''. Ako ne na drastičan način i u svakodnevnom životu, ono bar u podsvesti.

Posle eksplozije oduševljenja, trijumfa i prave euforije, koja je pretila da izmakne kontroli,  malo po malo počele su da se pojavljuju tragovi razočarenja i nezadovoljstva. Niko, naime, nije pitao šta želi 18 miliona istočnih Nemaca

,,Duboko se kajem što sam svojevremeno mahao zapadnonemačkom zastavom i klicao kancelaru Kolu- kaže jedan građanin Berlina. On kaže da je posle ujedinjenja, jedan čovek sa iz zapadnog dela zemlje došao u njegovu skromnu vikendicu, rekao ,,guten tag'' i naglasio da je to parče zemljišta njegovo. Pokazao je izvod iz katastra i promrmljao kako će da sruši tu straćaru i na placu izgradi dvorac sa bazenom. Od tog dana više nemam miran san- kaže ovaj građanin. Berlinska štampa piše da se pojavio čovek koji tvrdi da je Berlinski toranj, koji je simbol istočnog dela grada, izgrađen na njegovom placu. Toranj zadržite a plac mi vratite, kaže ovaj građanin. Takvih primera je na hiljade.

           

A ni kancelar- ujedinitelj Helmut Kol nije svugde i uvek posle ujedinjenja  dočekivan sa hlebom i solju. U jednom gradu na istoku zemlje gađali su ga jajima jer nije ispunio obećanje da od Istočne Nemačke napravi cvetnu baštu. Korpulentni kancelar umalo se fizički nije obračunao sa demonstrantima ali ga je obezbeđenje sprečilo. Otišao je u jedan javni toalet, doveo u red umazani sako i nastavio da se šepuri pred građanima. 

Danas gotovo da nema čoveka na Istoku Nemačke koji žali za komunizmom i socijalizmom, koji bi da se ponovo izoluju, ograde zidom, koji žale za socijalističkom prošlošću, za savezom sa ,,bratskim zemljama istočnog bloka’’; koji bi novokupljeni ,,Mercedes’’ ili ,,Audi’’ zamenili za ,,Vartburg’’ ili ,,Trabant’’, koji bi da letuju samo negde u Bugarskoj, Čehoslovačkoj ili Rumuniji, a da čežnjivo gledaju kako njihovi sunarodnici na Zapadu špartaju širom sveta. Druga je stvar, međutim, što se sa izvesnom nostalgijom prisećaju vremena kada su imali besplatnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školovanje i uživali neke druge blagodeti pređašnjeg sistema. Kada su gotovo svi bili zaposleni i mogli da obezbede pristojan život-sa najvišim standardom u čitavom istočnom bloku. Ali, istovremeno, malo je onih koji u globalizaciji, u brutalnostima savremenog kapitalizma, u opasnosti od terorizma, u talasu izbeglica iz arapskih, afričkih i drugih zemalja, vide neku sreću i prosperitet u budućnosti.

Razgovaram sa slučajnim poznanikom, uglađenim gospodinom koji je, uz to, službenik u jednoj državnoj ustanovi. Razgovor koristim za informaciju o neonacizmu koji je počeo da  se ispoljava u Berlinu.
-Vi ste Nemac?- pitam sagovornika.
- Da, čistokrvni, i po ocu i po majci.
- Šta mislite o strancima?
- Ništa ne mislim o njima. Zapravo, trudim se da ne mislim. Radije o njima ne bih razgovarao.
- Ali ipak recite nešto- kažem sagovorniku.
- Ne volim strance. Nisam nacionalista, još manje nacista, ali strance ne volim.
- To ne ide jedno s drugim- zapažam.
- To apsolutno ide jedno s drugim.
- Objasnite mi.

-Svako treba da živi u svojoj zemlji. U Nemačkoj ima nekoliko miliona stranaca. Razmileli su se po celoj zemlji. Loše utiču na naše društvo.
- Recite nešto detaljnije.
- Pa evo, ako baš želite. Možda sam se pogrešno izrazio kada sam rekao da ne volim strance. Ja u stvari ne volim ono što oni sa sobom donose: nekulturu, nečistoću, navike, način života, religiju. Ne želim da neko pljuje po trotoaru, da baca otpatke gde god stigne, da prljav i zamazan ulazi u autobus i metro, da za sobom ostavlja neuredan javni toalet, da se klanja i moli na travnjaku usred grada, da skitara, da krade...
- Nemci ne kradu, ne skitaraju, ne pljačkaju banke, ne vrše nasilja?
- Da, i mi to radimo, ali jedni druge moramo da trpimo. Strance ne moramo i zato neka se čiste iz Nemačke. Ne želim Aziju ili Afriku  usred Evrope.
- Na šta mislite?
- Da li ste bili u Krojcbergu? (zapadnoberlinska četvrt nastanjena uglavnom Turcima). Ako niste, prošetajte. Osećaćete se kao usred nekog turskog provincijskog grada. Od prljavštine, smrada i neurednosti ne može se proći ulicama. Pa još te žene zabrađene od glave do pete usred leta.
Ova zapažanja ne moram da proveravam. U četvrti Krojcberg bio sam mnogo puta i imam slične utiske. Čovek zaista stiče utisak da je u nekom provincijskom, zapuštenom  gradu u Turskoj.
- Vaša politička ubeđenja i stranačka pripadnost?
- Bio sam član Kolove  Hrišćansko- demokratske unije (CDU). Od nedavno sam ,,republikanac'' ali ne i neonacista. Iz te partije, odnosno njenog programa, prihvatam samo one norme koje se odnose na strance.
- Nije šija nego vrat.
- Shvatite to kako hoćete, ali ja sam rekao svoje. Ponavljam, stranci su nepoželjni u Nemačkoj. Za prvo vreme, bar u Berlinu bi trebalo zavesti  red. Sada imate utisak da je u njemu više stranaca nego Nemaca. I to mi je nekakva nemačka prestonica a uz to i kulturni centar Evrope.
Mišljenje ovog čoveka nije usamljeno.

U Berlinu je 19. i 20. juna 1991 održan sastanak ministara inostranih poslova zemalja članica Kebsa. Ministri na rečima podržavaju teritorijalni integritet Jugoslavije i njen demokratski razvoj. Ta ista Evropa  je samo posle mesec- dva potpuno promenila ćurak. Veoma ugledan istočnonemački političar, koga su uvažavali i u Bonu, Hans Modrov, je tim povodom izjavio da Nemačka deluje nasuprot razumu i bez odgovornosti za mir. ,,Nemačka se oglušila o sve opomene i sukobila sa partnerima iz Evropske Unije. Ona je konačno postala zvanična strana u građanskom ratu na tlu zemlje (Jugoslavije) u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je Nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost''.

Kasnije, Nemačka  se saglasila sa bombardovanjem Srbije i kao članica NATO pakta učestvovala u toj agresiji. ,,Da tadašnja vlast nije toliko manipulirala njime, narod se ne bi složio sa takozvanom   akcijom ,,Milosrdnog anđela''. Pod direktivom ratnih zločinaca sa obe strane Atlantika, Berlin je emitovao besramne laži, a Nemci su ih upijali- izjavio je nemački profesor Rudolf Hanzel. To je bio zločin protiv čovečnosti i genocid nad srpskim narodom''. Nemački profesor se izvinjava srpskom narodu zbog takvog stava Berlina, a  nemački kancelar u to vreme, Gerhard Šreder, ne tako davno, izjavljuje da je saglasnost Berlina da se bombarduje Srbija bila ,,veoma emotivna. Od takvih naknadnih priznanja krivice i zločina prema srpskom narodu, kojih je bilo i među drugim nemačkim (i ne samo nemačkim) uglednim ličnostima,  nema mnogo koristi.

I tako, srušen je Berlinski zid, Nemačka se ujedinila, Sovjetski Savez se raspao, Varšavski ugovor je takođe raspušten, komunizam i socijalizam više ne postoje. Ali svet nije postao bolji, humaniji, slobodniji, kako se to pretpostavljalo i obećavalo

I tako, srušen je Berlinski zid, Nemačka se ujedinila, Sovjetski Savez se raspao, Varšavski ugovor je takođe raspušten, komunizam i socijalizam više ne postoje. Ali svet nije postao bolji, humaniji, slobodniji, kako se to pretpostavljalo i obećavalo. Od jedinstvene Evrope ,,od Atlantika do Urala'' ni traga ni glasa. Nikla su nova ratna žarišta i svet se opet našao pred opasnošću novog svetskog rata koji bi mogao biti i poslednji za civilizaciju. Direktne uzroke ne treba tražiti u  rušenju Berlinskog zida i ujedinjenju Nemačke, niti optuživati tu zemlju za sva potonja zla na međunarodnoj sceni,  ali to je bilo polazište za mnoge kasnije događaje. Zapadni centri moći su, kažu analitičari, procenili da je Zapad pobedio u hladnom ratu i želi da kapitalizuje tu svoju pobedu.

Sovjetski savez je jednostavno ostavio Nemačku DR na cedilu, tvrde istočnonemački lideri. Nikakvog dogovora nije bilo. Pametni i sposobni državnici, kažu analitičari, razmišljaju o svim posledicama ,,anšlusa’’ umesto ujedinjenja dve zemlje sa jednakim pravima. Gorbačov je navodno govorio da Nemci između sebe treba da se dogovore, rasprave. To je u praksi značilo- jači uzima šta hoće. A SR Nemačka je u tom trenutku bila jača. Počela je prava kolonizacija Nemačke DR. Odstranjujući sa vlasti lokalne patriote, ocrnjujući ih i ponižavajući, zapadni kolonizatori sproveli su potpunu kontrolu na istoku zemlje.

  

U svetu danas vlada uverenje da je rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke, bio jedan od najznačajnijih događaja u prošlom veku. Događaj od koga je počelo novo odbrojavanje istorije

Nemci su svesni svoje snage, svojih vrlina i svoje premoći pa se zato tako osiono i ponašaju- kažu strani diplomati i novinari u Berlinu. Nemačka je danas ,,prva violina'' evropske, a velikim delom i svetske ekonomije i politike. Kad bi usmeravala svoje potencijale- ekonomske, političke, naučne, tehnološke i druge u konstruktivnom smeru, kažu analitičari, mogla bi da odigra odlučujuću ulogu u prosperitetu Evrope. U suprotnom, ona bi opet mogli da zamesi kašu narodima kontinenta.

U svetu danas vlada uverenje da je rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke, bio jedan od najznačajnijih događaja u prošlom veku. Događaj od koga je počelo novo odbrojavanje istorije. Na međunarodnoj sceni više ništa nije isto kao što je bilo pre tog događaja. U računanju vremena, nabrajanju događaja i procesa, sa uverenošću se može reći: to je bilo pre, a to posle rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke.            

(Autor je u vreme rušenja zida i ujedinjenja Nemačke bio stalni dopisnik Tanjuga iz Berlina, a ubrzo posle toga iz Moskve)

 
Pošaljite komentar

Od istog autora

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner