уторак, 05. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Свој доминантан положај на глобалној сцени САД доживљавају као природно стање ствари
Савремени свет

Свој доминантан положај на глобалној сцени САД доживљавају као природно стање ствари

PDF Штампа Ел. пошта
Дани Родрик   
петак, 20. мај 2022.

Мишљење да ера хиперглобализације која је почела крајем 90-их година 20. века неумитно одлази у историју данас је општеприхваћено. Пандемија ковида-19 и руска инвазија на Украјину потиснули су глобална тржишта у други план и доделили им у најбољем случају споредну улогу у борби за заштиту националних интереса – пре свега у домену јавног здравља и националне безбедности. Ипак, не смемо губити из вида да текућа криза може донети једну другачију и бољу глобализацију.

Хиперглобализација је у повлачењу још од глобалне финансијске кризе 2007-08. Удео трговине у светском БДП-у почео је да опада управо 2007, када је извоз роба и услуга из Кине, изражен као проценат БДП-а, опао за целих 16 одсто. Глобална финансијска криза је зауставила ширење глобалних ланаца снабдевања. Међународни проток капитала никада се није вратио на ниво пре 2007. Популистички политичари који се отворено противе глобализацији стекли су знатан утицај у напредним економијама.

Хиперглобализација се урушила под теретом унутрашњих контрадикција. Прва контрадикција је последица тензије између користи коју доноси специјализација и користи од диверсификације производње. Начело компаративне предности каже да државе треба да се специјализују за производњу у секторима у којима постижу најбоље резултате. Теорије економског развоја, с друге стране, уче да владе треба да се оријентишу на производњу онога што богате земље већ производе. Последица је несклад између интервенционистичких политика најуспешнијих економија, као што је Кина, и „либералних“ начела уграђених у темеље светског трговинског система.

Убрзавањем глобализације таква редистрибуција је увећана у односу на нето добит. Економисти и технократи који су занемаривали логику своје дисциплине пољуљали су веру јавности у економију.

Друго, у многим економијама хиперглобализација је продубила проблем неравномерне дистрибуције. Неизбежно наличје добити остварене трговином је редистрибуција дохотка у корист добитника, а на рачун губитника у овом процесу. Убрзавањем глобализације таква редистрибуција је увећана у односу на нето добит. Економисти и технократи који су занемаривали логику своје дисциплине пољуљали су веру јавности у економију.

Треће, хиперглобализација је омогућила јавним службеницима да заобиђу обавезу полагања рачуна бирачком телу. На позиве да се правила глобализације другачије уреде стизао је одговор да је глобализација неповратан и непроменљив процес – „економски еквивалент сила природе, као ветар или плима“, како је једном рекао председник Сједињених Држава Бил Kлинтон. Онима који су оспоравали преовлађујући систем, премијер Велике Британије Тонy Блаир одговарао је „да се исто тако можемо спорити треба ли јесен да долази после лета или не“.

Четврто, логика нултог збира коју намећу интереси националне безбедност и геополитичка надметања коси се са логиком позитивног збира економске сарадње. Са успоном Кине као геополитичког ривала Сједињених Држава и инвазијом Русије на Украјину изградња стратешких позиција поново је постала важнија од развијања економске сарадње.

Први задатак државних политика је да поправе штету коју су хиперглобализација и давање апсолутног приоритета тржишту већ нанели нашим економијама и друштвима

После колапса хиперглобализације све ће бити могуће. Најгори исход била би ситуација слична оној из 30-их година 20. века – повлачење држава (или група држава) у аутаркију. У нешто мање лошем, али и даље неповољном сценарију, због примата геополитике трговински ратови и економске санкције ће постати трајни елемент новог система међународне трговине и финансија. Први сценарио није превише вероватан – степен међузависности у светској економији никада није био већи и економски губици били би огромни – али другу могућност не можемо искључити.

Могуће је замислити и повољнији сценарио у ком би нам пошло за руком да ускладимо овлашћења националних држава и потребе отворене економије и тако осигурамо инклузивнији просперитет унутар сваке земље и мир и безбедност на међународној сцени.

Први задатак државних политика је да поправе штету коју су хиперглобализација и давање апсолутног приоритета тржишту већ нанели нашим економијама и друштвима. То подразумева оживљавање духа ере Бретон Вудса, када је глобална економија служила прихваћеним циљевима друштва и националним економским интересима – пуна запосленост, просперитет, једнакост – а не обратно. У периоду хиперглобализације та логика је обрнута, па је глобална економија постала циљ, а друштво само средство. Глобална интеграција довела је до унутрашње дезинтеграције.

Свој доминантан положај на глобалној сцени Сједињене Државе доживљавају као природно стање ствари. Из такве перспективе економски и технолошки успеси Кине виде се као директна претња, па се билатерални односи враћају логици нултог збира

Неко ће се забринути да превише инсистирања на економским потребама друштва може угрозити економску отвореност. Али нема сумње да равномернија дистрибуција просперитета чини свако друштво безбеднијим и спремнијим да подржи отворену глобалну економију. Кључна лекција економске теорије гласи: земље у целини увек имају користи од трговине, под условом да је дистрибуција уређена. Економска отвореност је у интересу сваке земље којом се добро управља. Томе нас учи историјско искуство система успостављеног у Бретон Вудсу који је донео значајан раст обима трговине и дугорочних инвестиција.

Још један важан предуслов је да легитимна заштита интереса националне безбедности не прерасте у агресију. Могуће је да је Русија имала разлога за забринутост због ширења НАТО савеза, али инвазија на Украјину је потпуно непримерен одговор који ће Русију на дужи рок учинити мање безбедном и просперитетном.

То значи да велике силе, нарочито Сједињене Државе, морају прихватити мултиполарни свет и одустати од пројекта глобалне супремације. Свој доминантан положај на глобалној сцени Сједињене Државе доживљавају као природно стање ствари. Из такве перспективе економски и технолошки успеси Кине виде се као директна претња, па се билатерални односи враћају логици нултог збира.

Чак и ако занемаримо питање могу ли Сједињене Државе зауставити релативни успон Кине, такав приступ је по себи опасан и контрапродуктиван. Пре свега, тако се продубљује безбедносна дилема: америчке политике усмерене против кинеских компанија као што је Хуаwеи, у Кини се очекивано тумаче као претња и производе реакције које потврђују америчке страхове од кинеског експанзионизма. У таквом окружењу много је теже остварити обострану корист кроз сарадњу у областима као што су климатске промене и глобално јавно здравство, уз прихватање неизбежности конкуренције у другим областима.

Укратко, свет који нас чека не мора бити свет којим суверено влада геополитика и у ком су економске интеракције између држава (или регионалних блокова) сведене на минимум. Ако се такав дистопијски сценарио оствари, то неће бити резултат деловања системских сила над којима немамо контролу, већ последица наших погрешних избора.

(Пешчаник)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер