Švajcarska i Evropska unija – bilateralna saradnja umesto članstva

U poređenju sa privredama mnogih drugih evropskih zemalja, Švajcarska je i dalje dobrog zdravlja. Pre dvadesetak godina nedostajalo je malo, 50,3% reklo je ne. Danas ako bi građani Švajcarske trebalo da glasaju ponovo o pristupanju Evropskoj ekonomskoj zoni (EEZ), taj procenat bi bio još izraženiji. Zašto ova “hladnoća”, kada Švajcarska i Evropska unija gotovo da žive zajedno.

U zemlji gde izlaznost na referendume ne prelazi 50%, izlaznost od 78,7% građana koji su dali svoj svoj glas te 1992. godine bila je istorijska. To je bila najveća izlaznost u poslednjih 65 godina. Stavljanjem na glasanje ratifikacije sporazuma sa EEZ, švajcarska vlada je želela da se o tako ozbiljnom koraku izjasni što više građana. U tom smislu cilj je postignut. Međutim isto se ne može reći i za rezultat. To je bila čuvena “crna nedelja”, kako je isticao Žan-Paskal Delamuraz (Jean-Pascal Delamuraz), proevropski orijentisani, bivši član švajcarskog parlamenta, da je za 20.000 glasova razlike (i sa 18 kantona protiv, od ukupno 26) prekinut san dobrog dela tadašnje političke elite, privrednika i sindikata. Poraz tadašnjeg Ministarstva ekonomije jeste i gorka činjenica da je „da“ reklo više od 70% pripadnika francuskog govornog područja u Švajcarskoj, čiji je pripadnik bio i sam Delamuraz. Sa druge strane svoje odlučno „ne“ dali su stanovnici većinskog nemačkog govornog područja, kao i italijanskog u kantonu Tićino. Za razliku od Švajcarske, Kneževina Lihtenštajn, prihvatila je članstvo u EEZ, sa 55,8%. S obzirom na to da je Kneževina u monetarnoj i carinskoj uniji sa Švajcarskom konfederacijom, tekst sporazuma morao je biti izmenjen, kako bi se izbegle sve eventualne kontradiktorne situacije.

Dvadeset godina kasnije, tri stručnjaka koje je intervjusiao poznati švajcarski internet portal swissinfo.ch, ističu da ako bi se danas ponovo glasalo o pristupanju EEZ rezultat ne bi bio ništa bolji, naprotiv sigurno mnogo ubedljiviji. Pre nekoliko dana istraživanje instituta gfs.bern iz Berna koje je sprovedeno preko švajcarske radio televizije (SSR), pokazalo je opšti evroskepticizam koji je prisutan u Švajcarskoj. Na pitanje, da li je za Švajcarsku bila dobra odluka da ne pristupi EEZ, 54% odgovorilo je potvrdno, 23% negativno, 14% bilo je neopredeljeno, dok je 9% ispitanika odgovorilo da ne zna. Na drugo pitanje da li je za Švajcarsku bila dobra odluka da potpisuje bilateralne sporazume sa EU, 62% ispitanika odgovorilo je sa da, 17% ne, 16% bilo je neopredeljeno, i 5% je odgovorilo da ne zna.

Vremena su se promenila. Sa dužničkom krizom, raspadom zajedničke valute, zemljema članicama koje su na ivici stečaja, planovima za štednju i astronomskom nezaposlenošću, EU u 2012. godini nema više argumenata da „zavede“ Švajcarsku, koja je ostala relativno prosperitetno ostrvo usred oluje, za razliku od 1992. godine.

“U Evropi preovladava dinamična klima, sa dobrim perspektivama”, seća se Laurent Goetšel (Laurent Goetschel), profesor na Evropskom institutu u Bazelu, i Kristof Vicki (Christoph Wicki), direktor Evropskog foruma, koji svake godine u Lucernu organizuje sastanke između  vodećih evropskih činilaca u oblastima politike, nauke, ekonomije i kulture.

U ovoj klimi optimizma, Savezni savet Švajcarske se obratio narodu da nema “druge realne opcije” od EEZ. “Ako odbijemo ovaj sporazum, biće mnogo teže pregovarati o bilateralnim sporazumima, kao što smo radili do sada, jer ćemo se naći sami ispred 18 zemalja”. Drugim rečima, u slučaju odbijanja, ekonomija Švajcarske bi počela jedan veoma mračan period. U stvari, “Ne” bi se “poklopilo sa najdužim periodom ekonomske stagnacije u drugoj polovini 20. veka”, navodi se u istorijskom rečniku Švajcarske. Devedesetih godina Švajcarska je bila svedok “stope rasta bruto domaćeg proizvoda za 1% do 2% nižeg od drugih zemalja zapadne Evrope, jakog rasta nezaposlenosti, pogoršanja javnih finansija i značajnog smanjenja investicija”. Međutim od tada do danas, trend je preokrenut.

Bern i Brisel potpisali su dva seta bilateralnih sporazuma koji manje više pokrivaju razmenu u svim važnim sektorima. Prvi set od sedam ugovora, bio je potpisan 1999. godine i odnosio se uglavnom na liberalizaciju i otvaranje tržišta (slobodno kretanje osoba, tehničke barijere u trgovini, javne nabavke, poljoprivreda, istraživanje, avijacija, zemljište i prevoz). Drugi set činilo je devet sporazuma koji jačaju saradnju u ekonomskom pogledu i proširujući ga na druge oblasti (Šengenski/Dablin, oporezivanje štednje, poljoprivrednim prerađevnama, medije, okruženje, statistiku, borbu protiv prevara, penzije, obrazovanje, stručno usavršavanje, omladina) potpisani su 2004. godine. Između Švajcarske i EU su i dalje otvorene različite tačke pregovora, na primer u elektroenergetskom tržištu, izdavačkim pravima i institucionalnim pitanjima. Međutim, izgleda da je bilateralni pristup ušao u slepu ulicu. Dana 26. septembra 2012, Evropska komisija je usvojila izveštaj o odbijanju predloga uvrštenog od strane Švajcarske da ponovo pokrene pregovore o trećem setu bilateralnih sporazuma. Poslednju reč, međutim, imaju države članice. Odluka o ovom pitanju se očekuje 10. decembra 2012.

“Do sada, bilateralni sporazumi, omogućili su da se regulišu sva važna pitanja, i za Švajcarsku je tako u redu”, potvrđuje Kristof Vicki. “Švajcarska vlada je kao neka osoba, koja čitav život živi sa istim partnerom, ali ne želi da se venča”, dodaje Laurent Goetšel,.

“Dobar ekonomski, socijalni i politički život zemlje u odnosu na ostatak Evrope, samo potvrđuje stav da se drži po strani”, dodaje Rene Švok (René Schwok), autor knjige Švajcarska - EU. Profesor evropskog isntituta u Ženevi, podseća da “što se više Švajcarska približi EU putem bilateralnih sporazuma, veća su izgledi da se udalji od članstva”.

Tema pristupanja EU bila je pretnja kojom su 1992. godine mahali protivnici EEZ, navodeći da je sporazum bio samo uvod u obavezno pridruživanje klubu u Briselu. Danas niko ne bi rekao istu stvar, slažu se tri stručnjaka. “Norveška, na primer, živi veoma dobro samo sa EEZ i pitanje pristupanja nije na dnevnom redu”, kaže Kristof Vicki. “Osim toga, ukoliko Švajcarska vlada izvuče iz fioke EEZ, izgledalo bi dobro reći da je to jedan korak ka opštem probližavanju u pravcu EU, navodi Laurent Goetšel. U stvari, reklo bi se da je sigurniji način da se nastavi putem bilateralne osnove”.

U svakom slučaju, niko od ova tri stručnjaka ne vidi mogućnost ponovnog glasanja o EEZ, uprkos nedavnim pozivima bivšeg državnog sekretara Franca Blankarta (Franz Blansart), koji je predvodio švajcarsku delegaciju tokom pregovora o ugovoru (EEZ), kao i izjavama predsednika demokratke stranke (PPD) Kristofera Darbelaua (Cristopher Darbellay), koji je rekao da bi bilo korisno ponovno otvaranje debate o ovoj temi, kako bi se izašlo iz “slepe bilaterarne ulice”.

“Što se tiče Evropske komisije, niko nikada nije pomenuo da Švajcarska treba da prihvati EEZ, kaže Rene Švok. I sa švajcarske strane, to nije cilj njene vlade. Međitim, takva perspektiva nije politički nezamisliva. Desničarska stranka (UDC) čija je vodeća figura Kristof Bločer (Cristoph Blocher), postala je najvažnija politička stranka u zemlji gradeći svoj legitimitet na odbijanju EEZ ”.

Ostaje samo bilateralni put. “Deset godina se govori da to vodi u ćorsokak, kaže Kristof Vicki. Međutim postoje još uvek bilateralna pitanja za rešavanje i postoje rešenja, čak i ako na početku ne trebte da pravite velike korake u napred”. Rene Švok i Laurent Goetšel dele ovo mišljenje. Prosto i zbog činjenice, napomenuo je Goetšel, da “Brisel ima interesa da se brani od Švajcarske”.