уторак, 23. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Шангај – тамо где Пудонг пара кишне облаке
Савремени свет

Шангај – тамо где Пудонг пара кишне облаке

PDF Штампа Ел. пошта
Борис Трбић   
субота, 05. март 2016.

Железничка станица Јужни Пекинг личи на непрегледни, беспрекорно уређени аеродромски хангар. Крај је септембра. Кинези се спремају да прве недеље наредног месеца, током националног празника, посете рођаке и пријатеље. Неки се враћају у места порекла, други путују у градове које никада нису посетили или дочекују породицу из иностранства. На станици се хиљаде људи гура у редовима испред шалтера, машина које скенирају пртљаг, кафеа, ресторана и терминала за приступ брзим возовима. Путују бебице, тек проходала деца, старије особе у инвалидским колицима, здрави и болесни, труднице, пословни људи, студенти. Стрпљиво чекају позив за укрцавање у хладу бизарних, високих, вештачких палми, једући унапред спремљену храну и пијући чај из термоса. Мањи број људи купује скупе напитке и слаткише у западним ресторанима брзе хране. Други бирају књиге изложене на оближњим штандовима; Маову биографију, Кисинџерове списе о Кини, пословне приручнике, Памука, Борхеса.

Железничка станица Јужни Пекинг. Терминали за брзе возове

На станици има двадесетак терминала и крцати возови из Пекинга за Шангај полазе сваких петнаест минута. Карта важи само за једну вожњу и садржи податке из личних исправа путника. Станица је чистија од железничких постаја у Риму, Мелбурну, Марсеју, Паризу. На позив за укрцавање људи дисциплиновано стају у ред, спуштају се покретним степеницама на перон и улазе у вагоне. Нико не проверава лимит од двадесет килограма пртљага по особи, али то није потребно. Западни туристи, пребројавам њих пет, шест на улазу у воз Г категорије, носе далеко више од Кинеза, који углавном путују лако, без оптерећења. Попут жене која на седишту поред мене чита Шерлока Холмса. Простор за седење је сасвим довољан, вагон ресторан компактан и уредан, док је пушење од недавно забрањено. Композицију опслужује петнаестак стјуардеса, чистача и припадника служби безбедности који у возовима делују безазлено, док на станицама носе дуге цеви. Све је релативно тихо осим монотоног звука машине, расхладних уређаја и гласа хостесе која кроз пролаз између седишта гура колица са храном и воћем. Овакви возови ће ускоро повезивати Москву и Казањ, Мумбај и Ахмадабад.

Брзи воз Г категорије

Брзи воз из Пекинга у Шангај стиже за пет сати. Пруга која спаја Јужни Пекинг и шангајски Хонгчјао дуга је 1 100 километара. Воз се креће просечном брзином од три стотине километара на сат и стаје на четири станице. Пејзаж је готово непроменљив. После ораница и воћњака на ободима Пекинга, новоизграђене четврти у градским и приградским зонама других, мањих милионских градова, почињу да смењују стара насеља из раних периода послератне изградње, којима је истекао рок трајања. Неке од тих оронулих зграда делују ми као апартмани из снова, изграђени шездесетих и седамдесетих година прошлог века, налик на оне у источноевропским престоницама или израелским градовима. Замењени су десетинама хиљада солитера, геометријски правилно распоређених, окружених паркинзима, тржним центрима, игралиштима и прилазном путном мрежом.

Ентеријер брзог воза

Железничка станица Хонгчјао се налази тик поред истоименог аеродрома, и нешто је већа од њега. Прилаз граду, аутопут који води ка Пудонгу кроз кањоне небодера од челика и стакла делује готово нестварно. Зграде крај којих пролазимо, не старије од десетак, петнаестак година,одају утисак масивних, одвојених делова централног градског језгра; пословни центри, молови, хотели, осигуравајућа друштва, наговештавају оно што тек треба да се укаже пред очима посетиоца. Да ли се и овде догађа све оно што се већ десило у америчким градовима након Другог светског рата, о чему говори Стенли Ароновиц у Неиспуњеним обећањима? Етничке групе су напуштале централне градске зоне у потрази за хомогеношћу и комфором предграђа. Али овде етничка хомогеност већ постоји. И живот у апартманима је привлачнији од заједничког обитавања у старим кућама са двориштима. Центри градова су у Америци били препуштени или изузетно богатим или страховито сиромашним. Црнцима.

Воз прелази раздаљину између Пекинга и Шангаја за пет сати

У Кини, староседеоци централних градских четврти не делују сиромашно, већ као људи који чекају повољан тренутак. И у централним градским четвртима трговина дрогом нема замах као у пројектима у америчким милионским градовима. Кинески пут није сличан америчком. Произашао из сопствене културе, историје и вијугавих трајекторијума постколонијалног доба, преузео је неке хибридне утицаје и локална, азијска искуства. Овде се, каже ми мелбурншки пријатељ Иван Бергер, најозбиљније разматрао сингапурски модел развоја тржишне економије, који подразумева агресиван и уравнотежен приступ инвестицијама и државном капитализму, али без улагања у деривативне моделе Западног политичког плурализма. Негде на хоризонту помаља се силуета Пудонга.

Шангајски музеј уметности (центар) и Велики Театар (десно)

Шангај у урбаним легендама важи за кинески град са највећим бројем становника. Кинези, међутим, кажу да је демографски готово идентичан Пекингу, а да су оба града значајно мања од релативно мирног Чункинга, са преко тридесет милиона становника. Шангај је разуђен, пренасељен град који се сваким даном све више шири. Као и други народи Азије, и Кинези траже и налазе своје снове у метрополама.

Шангајски музеј уметности на Тргу народа

Друга урбана легенда везана за Шангај је прича о крановима. Западни пословни свет, заслепљен причама о граду могућности, прогласио је Шангај локацијом са половином или трећином свих грађевинских дизалица у свету. Можда су Кинези само вешто пласирали причу. Или подигли кулисе. У сваком апокрифу увек има и помало истине. Аустралијски конзервативни премијер Џон Хауард је, наводно, стигавши у шангајски центар, Пудонг, почетком века, и угледавши панораму града, упитао своје пратиоце: „Колико дуго ово већ траје?“ У Шангају живи нешто око два процента становништва Кине, док се доходак који се слива у државну касу креће око једанаест процената. Кранова нема нарочито много. Изгледа као да је све што је било важно, стотине небодера, хотела, банака, пословних зграда, бар у ширем центру око реке Хуангпу, већ изграђено.

Велики театар

Мемљиво централно градско језгро, четврт препуна пекара и кафеа, још увек није потпуно сравњено са земљом да би уступило место небодерима. Улица Ђинг Линг у којој боравим је готово закрчена продавницама музичких инструмената – више од тридесет на простору од три улична блока. Традиционални кинески инструменти се граде, штимују, преправљају.

Билборди са ликом Јао Минга на централној шангајској променади

Продају се и концертни клавири, виолине и чела, јапански бубњеви, хармонике, гитаре. Неки старији људи свирају кинеске флауте, док младићи и девојке испробавају трубе, саксофоне и клавире, вежбајући у празним радњама које ишчекују муштерије. Неко ће сутра кренути на концертну турнеју, на конкурс пијаниста, или усавршавање у Пекингу, Москви или на Џулијарду. Уз звуке класичне музике пратим камионе који товаре робу и пошиљке за наредни дан, посматрам људе који завршавају вечеру, и децу која се спремају за спавање.

Нанђинг роуд

Као и у другим градовима Азије, становници ових прљавих, загушених градских оаза чекају да неко, спреман да поруши и њихову зграду и претвори је у музеј, или шопинг мол, галерију или супермаркет, понуди најбољу могућу цену, знајући да ће из кућа својих предака морати да се иселе заувек.

Колонијална архитектура Банда

На улицама Старог града видим групе младих Руса, организоване туре Немаца, Пољака, Американаца, малезијске парове, Швајцарце, Шпанце, Аргентинце. Чујем Кинезе који течно говоре други језик, највише можда шпански и немачки.

Шангајски бик, скулптура аутора Артура Ди Модике, постављена 2010 на Банду и тешка 2.3 тоне, симболизује финансијску и комерцијалну моћ града позивајући се на референце у Западној и кинеској култури

Стигавши у ову земљу, истрауматизовани Србин ће вероватно утврдити да је спој национализма и тржишне економије добар и проверен пут ка будућности ван чељусти глобалног корпоративног и војно индустријског комплекса. И донекле ће имати право. Реформисани револуционарни пут, раме уз раме са националистичким ентузијазмом је очигледно дао резултате. Свет ће сигурно запамтити Денга (и Кастра, занимљиво) више него Тита и Горбачова. А није тако изгледало седамдесетих и с краја осамдесетих. Но, оно што ће превидети је чињеница да Кина не мора да доказује оправданост тржишне оријентације јер ју је усвојила у време династије Сонг, пре више од једног миленијума.

Продавнице музичких инструмената на улици Ђинг Линг

Данас Кина ради за све. И сви раде за Кину. Нити земља са апсолутном већином Хан популације и осамдесетак више или мање успешно интегрисаних мањина има било какву потребу да оправдава вишак патриотизма у односу на конкуренте на Западу, где се привилегије и национализам добијају са мајчиним млеком. Кина пре свега потврђује чињеницу да друштво није најпре економија већ заједница у којој се, у оквиру могућности, мора радити ка општем добру свих, уколико не желимо да нам рачун, пре или касније, буде испостављен.

Пудонг ноћу. Поглед са реке Хуангпу

Ово што видим у Шангају није никакав постмодерни еволутивни скок, никаква футуристичка епопеја, нити путопис из будућности, већ део једне од ретких цивилизација која је успела да сопствену историју очува као непрекинуту нит, уз жртве, страдања и стрпљење.

Кроз кишу која лагано промиче на Банду, кеју-шеталишту, затичем хиљаде људи који фотографишу зграде са друге стране реке. Пудонг. Иза леђа су им споменици колонијалне прошлости. Шангајске банке, хотели, конзулати, берза, који су обележили деветнаести и двадесети век, осветљене попут музејских експоната. С друге стране, у Пудонгу, силуете зграда на другој обали реке, огромни екрани који светле са стаклених фасада показују да се Шангај већ утврдио у неодређеном времену у блиској будућности. Тамо где кинеске масе, стотине милиона људи који тегобе и сведеност руралне егзистенције (оно што би арогантни и често злобни Европљани, евоцирајући Маркса кога пречесто заборављају, назвали “идиотизмом сеоског живота”) замењују градском вревом, тек треба да стигну.

Ултрамодерни центар града је извор сталне фасцинације посетилаца Шангајем

Заустављам се испред хотела Астор, једног од најстаријих  у овом делу Азије, који датира из половине деветнаестог века. Смештен на углу, слабо осветљен, делује неугледно у односу на околину. Кинез округлог лица, пушећи говори себи у браду, и заинтересованима нуди женско друштво. Град опијума, коцке, тријада, проституције, није изгубио свој декадентни карактер.

Oriental Pearl Tower

Овде је опијум увозила компанија Jardine Matheson, користећи фасаду тржишта да би развила једну од најмасовнијих и најштетнијих трговина дрогом у људској историји. У давном времену, проститутке оболеле од сифилиса служиле су у шангајским борделима искључиво Западне клијенте, морнаре, војнике и пословне људе, док су Кинези њихово стање називали „кантонском болешћу“.

Мост и чајџиница, изграђена 1784. године у Башти Ју

Следећег јутра, за доручком, чујем Италијана који бесни на кинеског кувара јер му није припремио јаје на одговарајући начин. Појављује се супервизорка и од младића тражи да пред њом испече јаје. Понижен, погнуте главе, кувар следи инструкције, желећи да сачува посао.

У очекивању националној празника

Не знам због чега је важно јести јаје са “сунчаном страном“, али имам утисак да ће кувар задржати плату. Нервозни гост, у то сам сигуран, неће направити жељени профит у земљи у којој се овакво понашање не заборавља.

Као и у Хо Ши Мин Ситију, и у Шангају се осећа колонијална прошлост. Можете наручити капућино, купити француски хлеб и кроасане, енглески је нешто присутнији на фасадама, билбордима и уличним натписима, али шеља да се начини раскид са европским наслеђем је експлицитно изражена. Постоји ли, уосталом, јасније исказана позиција од одлуке градских власти које су на простору некадашњег хиподрома, легла коцке, и проституције, направили монументални Трг Народа, централни градски парк, и у оквиру њега, Шангајски музеј уметности, Велики Театар, и Изложбу центра за градско планирање, установе које су уз колонијални Банд и архитектонско чудо Пудонга постале иконе овог града?

Башта Ју, оаза смирености у центру града

Чак и у најпроментијим Западњачким кафеима као што је италијанизовани Carlo, тешко је попити добру кафу. Старији амерички брачни пар се ћутљиво сместио поред прозора. Не смеју се, а на одмору су. Она, верујући да и овде важе иста правила као код куће, одлази код баристе, и љубазно тражи да јој долије још кафе. Младић за кафе апаратом збрзано смућка разводњени лате, ошљарски пресипајући кафу из мање у већу шољу. Жена није импресионирана, али нема коме да се пожали. Сви који из Пекинга долазе у Шангај верују да ће у некадашњем колонијалном центру затећи далеко више Кинеза који говоре енглески, али то једноставно није истина. Разлика је маргинална. Money talks? Већина муштерија тај светски језик не познаје. Незадовољна, жена схвата да, као и у сваком бизнису, оног тренутка када платите за услугу, замерке постају дао дуге листе брзо заборављених фуснота.

Детаљ из баште Ју

Наредног дана откивам мали ресторан у коме се добро једе. Хонг Линг има десетак округлих столова и углавном млађу клијентелу. Неке муштерије пуше. Мени је одштампан на енглеском језику. Превод је забаван. „Покушај са кромпирима“. „Вриштећа јунетина“. Подсећа ме на листу комичних  превода хонгконшких акционих филмова наведених у књизи Секс и Зен и метак у глави: „Ови меци су тако врели. Зашто је моје тело тако хладно?“ Пијем ледени Чингтао и покушавам да се споразумем са газдарицом која  диминутивним стасом и ауторитетом подсећа на моју покојну баку Евицу. На крају је фотографишем, али не успевам да јој сазнам име. Изашавши из ресторана око пола десет, ходам ка стану кроз масу пролазника који тек сада улазе у робне куће и ресторане, вукући за собом уморну децу. Старе зграде, попут оних у Бангкоку, Калкути, Мумбају, испаравају, док се на терасама кува, суше се крпе, и веш или се износе лежаљке, како би се под ведрим небом лакше преспавало.

Чен и Кристи

Јутро проводим на Базару и у Башти Ју. Старинске куће са високим праговима (како зли духови који не могу да савију колена не би у њих улазили, пративши посетиоце) смештене су у сред тихог склоништа од градске вреве. Геометријски занимљив, цик-цак мост, води до чајџинице старе више од четири стотине година и делује као право освежење у односу на Нанђинг роуд, најдужу светску шопинг променаду и друге градске булеваре на којима се купује до изнемоглости. 

Кувари у италијанском ресторану Va bene у Француској концесији не умеју  да ми објасне где се налази кућа у којој је одржан Први конгрес комунистичке партије Кине, 1921. Покушавају да локацију пронађу телефоном, на Интернету. После погрешних инструкција, један од њих, тек изашао из тинејџерског доба, у црној кецељи типичној за шминкерске талијанизоване ресторане широм света, трчи за мном, одвраћа ме и води на право место. Усамљени чувар нас обавештава да се музеј затворио у четири после подне. Фотографишем улазну капију и натпис. „Због чега сте у Кини?“ – пита ме младић. „Да видим Кину“. Прећуткујем да су последње историјске локације које бих волео да посетим у Београду у коме сам одрастао места на којима су одржавани тајни бољшевички конгреси.

У Француској концесији затичем бутике и кафее намењене туристима тик уз аутомеханичарске радње и продавнице грађевинске опреме у којима локално становништво решава насушна питања свакодневног живота. Вративши се у улицу Ђин Линг завирујем у цвећаре, продавнице акваријума и пресованих инсеката, наређане уз пут, и не веће од чајних кухињица.

Туристи на градском шеталишту уређеном 2010. године

У соби, укључујем телевизор. Гледам кубански канал. Разговор у студију, са песником. Визуелно незанимљивог, снимљеног радија се сећам из времена телевизијског бума, с краја осамдесетих. На аеродрому сам видео туристичку рекламу: „Осетите љубав поново. Све што вам је потребно је Еквадор“. Кинези имају добре везе са Кубом, а планирају да брзом пругом кроз центар Јужне Америке повежу обале Пацифика и Атлантика. На екранима у брзим возовима се вероватно неће гледати разговори у студију.

Чен је тениски тренер који време проводи између Шангаја и Мелбурна. Има двадесет и три године. Као дечак је освајао првенства Шангаја до 14, 16 и 18 година, али никада није стигао до међународних турнира. За тренерски позив се определио после двадесете, када је завршавајући Факултет за физичку културу следио родитеље који су решили да се пензионишу у Аустралији. „Далеко је лакше радити са аустралијском децом него са захтевним кинеским родитељима. Они време које кинеско дете утроши на тренинге сматрају изгубљеним за стицање позиције на престижном универзитету, а затим и за грађење неке лукративне професије. Захтевају резултате чак и када су реално неоствариви.“ Чен долази из сателитског града надомак Шангаја одакле је и његова девојка Кристи (енглеско име којим се представила). Она завршава курс из спортског менаџмента и намерава да упише докторат у Шангају и истраживање настави у некој страној земљи, вероватно Аустралији. Током последње деценије спортски менаџмент је постао изузетно важан у Кини, пре свега у сврху промовисања кинеског привредног чуда. Наш рођак, Предраг, кога сам овог августа видео у Мелбурну по први пут након десет година, је у Аустралију стигао са заседања Фибе на коме је Кина добила домаћинство Светског првенства у кошарци. Кину је представљао пензионисани NBA играч Јао Минг, чије се лице смеши са билборда дуж Нанђинг роуда. Шангај није представљен као један од градова домаћина. Вухан, индустријски велеград у успону, јесте. Пензионисана тениска суперзвезда, На Ли, каже ми Чен, долази из тог града.

На путу ка Шангајском тениском клубу, Чен говори о тешкоћама са којима се сусреће његова генерација у времену када се јаз између богатих и сиромашних помаља као препрека кинеском економском напретку. „У Старом граду је могуће изнајмити собу са купатилом за 500 америчких долара. Цена квадратног метра за станове креће се некад и до двадесет хиљада“, каже, свестан да је та сума недостижна за велику већину његових вршњака, међу којима, због Политике једног детета, доминирају јединци. Преседајући између станица, на платформи метроа видим троје, четворо Шангајчана који на екранима прате извештаје о посети кинеског лидера Америци. Сви други негде журе.

Испред Покривеног спортског центра где је клуб лоциран, стоје луксузни аутомобили који су због пореза на увоз вишеструко скупљи у Кини него на Западу. Фолксваген је први аутомобил који је ушао у Кину. Чен ми каже како је и његов отац возио овај аутомобил, који је пре петнаест, двадесет година био знак социјалног статуса.

У препуном ресторану Центра једемо сечуанске и шангајске нудле и разговарамо о ономе што смо видели на улици где полиција, уочи концерта популарног кинеског бенда јури препродавце улазница. Чен објашњава да су неки из његове генерације кренули несигурним путем приватног бизниса,  док су други економску стабилност потражили у државном сектору. Већина је природно остала у Шангају, неку су отишли у Шенжен, Вухан, или у Фужу, седмомилионски град на југу. Зa рад у другим градовима им није потребна боравишна дозвола, али за породично настањивање, јесте. “У Шангају можете да радите, али без боравишне дозволе ваше дете не може да упише школу,” објашњава Кристи. Пренасељеност подразумева одређене начине решавања демографских проблема који нису увек популарни. Политика једног детета, неравнотежа између броја мушкараца и жена, или приступ развијенијим регионима сигурно представљају проблем савремених Кинеза, и отварају пут за различите моделе привилегованости и корупцију у оквиру државног апарата. Али, шта ако цела Кина намерава да крене стопама Шангаја? Наставите да улажете. Watch this space. Стрпљење се исплати.

Мој познаник са Тибета ми је недавно причао о амбивалентним резултатима кинеске владавине у овом региону. Кинеско гледање на тибетанске тежње за независношћу је одавно познато. Такође је познато да је контрола на Тибету ригорознија него у многим деловима Кине. Хан Кинези који се насељавају на Тибету, због физичке конституције имају веће шансе да на тој надморској висини развију здравствене проблеме. Кинези су такође изградили брзе пруге који повезују Пекинг и Ласу, и мрежу аутопутева и болница о којима се зна релативно мало.

Вече на Банду је облачно. Река туриста се спушта ка јарко осветљеним бродовима спремним да оплове градски центар. Имам утисак да су се и бљештаве рекламе на небодерима промениле. У даљини видим светла дигиталне крошње дрвета која настаје и нестаје на крову једне од зграда Пудонга. Већини безазлених страних туриста који се пре или касније нађу на Банду, значење ових реклама исписаних на кинеском је потпуно непознато. Можда се између светлећих огласа кроз овај виртуелни свет провлаче и шале на њихов рачун? Можда им се, на увесељавање домаћих шетача, поручује да су у „кинеску будућност“ већ закорачили. Да се све оно што се предвиђа, већ догодило. У ваздуху се осећа киша, али изгледа да кише вечерас неће бити.

Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог који живи и ради у Мелбурну где предаје на филмској школи Swinburne University of Technology. Објављује кратке приче, пише сценарија и повремене текстове о оријенталним теписима. Све фотографије у тексту снимио је сам аутор.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер