Šangaj – tamo gde Pudong para kišne oblake

Železnička stanica Južni Peking liči na nepregledni, besprekorno uređeni aerodromski hangar. Kraj je septembra. Kinezi se spremaju da prve nedelje narednog meseca, tokom nacionalnog praznika, posete rođake i prijatelje. Neki se vraćaju u mesta porekla, drugi putuju u gradove koje nikada nisu posetili ili dočekuju porodicu iz inostranstva. Na stanici se hiljade ljudi gura u redovima ispred šaltera, mašina koje skeniraju prtljag, kafea, restorana i terminala za pristup brzim vozovima. Putuju bebice, tek prohodala deca, starije osobe u invalidskim kolicima, zdravi i bolesni, trudnice, poslovni ljudi, studenti. Strpljivo čekaju poziv za ukrcavanje u hladu bizarnih, visokih, veštačkih palmi, jedući unapred spremljenu hranu i pijući čaj iz termosa. Manji broj ljudi kupuje skupe napitke i slatkiše u zapadnim restoranima brze hrane. Drugi biraju knjige izložene na obližnjim štandovima; Maovu biografiju, Kisindžerove spise o Kini, poslovne priručnike, Pamuka, Borhesa.

Na stanici ima dvadesetak terminala i krcati vozovi iz Pekinga za Šangaj polaze svakih petnaest minuta. Karta važi samo za jednu vožnju i sadrži podatke iz ličnih isprava putnika. Stanica je čistija od železničkih postaja u Rimu, Melburnu, Marseju, Parizu. Na poziv za ukrcavanje ljudi disciplinovano staju u red, spuštaju se pokretnim stepenicama na peron i ulaze u vagone. Niko ne proverava limit od dvadeset kilograma prtljaga po osobi, ali to nije potrebno. Zapadni turisti, prebrojavam njih pet, šest na ulazu u voz G kategorije, nose daleko više od Kineza, koji uglavnom putuju lako, bez opterećenja. Poput žene koja na sedištu pored mene čita Šerloka Holmsa. Prostor za sedenje je sasvim dovoljan, vagon restoran kompaktan i uredan, dok je pušenje od nedavno zabranjeno. Kompoziciju opslužuje petnaestak stjuardesa, čistača i pripadnika službi bezbednosti koji u vozovima deluju bezazleno, dok na stanicama nose duge cevi. Sve je relativno tiho osim monotonog zvuka mašine, rashladnih uređaja i glasa hostese koja kroz prolaz između sedišta gura kolica sa hranom i voćem. Ovakvi vozovi će uskoro povezivati Moskvu i Kazanj, Mumbaj i Ahmadabad.

Brzi voz iz Pekinga u Šangaj stiže za pet sati. Pruga koja spaja Južni Peking i šangajski Hongčjao duga je 1 100 kilometara. Voz se kreće prosečnom brzinom od tri stotine kilometara na sat i staje na četiri stanice. Pejzaž je gotovo nepromenljiv. Posle oranica i voćnjaka na obodima Pekinga, novoizgrađene četvrti u gradskim i prigradskim zonama drugih, manjih milionskih gradova, počinju da smenjuju stara naselja iz ranih perioda posleratne izgradnje, kojima je istekao rok trajanja. Neke od tih oronulih zgrada deluju mi kao apartmani iz snova, izgrađeni šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, nalik na one u istočnoevropskim prestonicama ili izraelskim gradovima. Zamenjeni su desetinama hiljada solitera, geometrijski pravilno raspoređenih, okruženih parkinzima, tržnim centrima, igralištima i prilaznom putnom mrežom.

Enterijer brzog voza

Železnička stanica Hongčjao se nalazi tik pored istoimenog aerodroma, i nešto je veća od njega. Prilaz gradu, autoput koji vodi ka Pudongu kroz kanjone nebodera od čelika i stakla deluje gotovo nestvarno. Zgrade kraj kojih prolazimo, ne starije od desetak, petnaestak godina,odaju utisak masivnih, odvojenih delova centralnog gradskog jezgra; poslovni centri, molovi, hoteli, osiguravajuća društva, nagoveštavaju ono što tek treba da se ukaže pred očima posetioca. Da li se i ovde događa sve ono što se već desilo u američkim gradovima nakon Drugog svetskog rata, o čemu govori Stenli Aronovic u Neispunjenim obećanjima? Etničke grupe su napuštale centralne gradske zone u potrazi za homogenošću i komforom predgrađa. Ali ovde etnička homogenost već postoji. I život u apartmanima je privlačniji od zajedničkog obitavanja u starim kućama sa dvorištima. Centri gradova su u Americi bili prepušteni ili izuzetno bogatim ili strahovito siromašnim. Crncima.

Voz prelazi razdaljinu između Pekinga i Šangaja za pet sati

U Kini, starosedeoci centralnih gradskih četvrti ne deluju siromašno, već kao ljudi koji čekaju povoljan trenutak. I u centralnim gradskim četvrtima trgovina drogom nema zamah kao u projektima u američkim milionskim gradovima. Kineski put nije sličan američkom. Proizašao iz sopstvene kulture, istorije i vijugavih trajektorijuma postkolonijalnog doba, preuzeo je neke hibridne uticaje i lokalna, azijska iskustva. Ovde se, kaže mi melburnški prijatelj Ivan Berger, najozbiljnije razmatrao singapurski model razvoja tržišne ekonomije, koji podrazumeva agresivan i uravnotežen pristup investicijama i državnom kapitalizmu, ali bez ulaganja u derivativne modele Zapadnog političkog pluralizma. Negde na horizontu pomalja se silueta Pudonga.

Šangaj u urbanim legendama važi za kineski grad sa najvećim brojem stanovnika. Kinezi, međutim, kažu da je demografski gotovo identičan Pekingu, a da su oba grada značajno manja od relativno mirnog Čunkinga, sa preko trideset miliona stanovnika. Šangaj je razuđen, prenaseljen grad koji se svakim danom sve više širi. Kao i drugi narodi Azije, i Kinezi traže i nalaze svoje snove u metropolama.

Druga urbana legenda vezana za Šangaj je priča o kranovima. Zapadni poslovni svet, zaslepljen pričama o gradu mogućnosti, proglasio je Šangaj lokacijom sa polovinom ili trećinom svih građevinskih dizalica u svetu. Možda su Kinezi samo vešto plasirali priču. Ili podigli kulise. U svakom apokrifu uvek ima i pomalo istine. Australijski konzervativni premijer DŽon Hauard je, navodno, stigavši u šangajski centar, Pudong, početkom veka, i ugledavši panoramu grada, upitao svoje pratioce: „Koliko dugo ovo već traje?“ U Šangaju živi nešto oko dva procenta stanovništva Kine, dok se dohodak koji se sliva u državnu kasu kreće oko jedanaest procenata. Kranova nema naročito mnogo. Izgleda kao da je sve što je bilo važno, stotine nebodera, hotela, banaka, poslovnih zgrada, bar u širem centru oko reke Huangpu, već izgrađeno.

Memljivo centralno gradsko jezgro, četvrt prepuna pekara i kafea, još uvek nije potpuno sravnjeno sa zemljom da bi ustupilo mesto neboderima. Ulica Đing Ling u kojoj boravim je gotovo zakrčena prodavnicama muzičkih instrumenata – više od trideset na prostoru od tri ulična bloka. Tradicionalni kineski instrumenti se grade, štimuju, prepravljaju.

Prodaju se i koncertni klaviri, violine i čela, japanski bubnjevi, harmonike, gitare. Neki stariji ljudi sviraju kineske flaute, dok mladići i devojke isprobavaju trube, saksofone i klavire, vežbajući u praznim radnjama koje iščekuju mušterije. Neko će sutra krenuti na koncertnu turneju, na konkurs pijanista, ili usavršavanje u Pekingu, Moskvi ili na DŽulijardu. Uz zvuke klasične muzike pratim kamione koji tovare robu i pošiljke za naredni dan, posmatram ljude koji završavaju večeru, i decu koja se spremaju za spavanje.

Kao i u drugim gradovima Azije, stanovnici ovih prljavih, zagušenih gradskih oaza čekaju da neko, spreman da poruši i njihovu zgradu i pretvori je u muzej, ili šoping mol, galeriju ili supermarket, ponudi najbolju moguću cenu, znajući da će iz kuća svojih predaka morati da se isele zauvek.

Na ulicama Starog grada vidim grupe mladih Rusa, organizovane ture Nemaca, Poljaka, Amerikanaca, malezijske parove, Švajcarce, Špance, Argentince. Čujem Kineze koji tečno govore drugi jezik, najviše možda španski i nemački.

Šangajski bik, skulptura autora Artura Di Modike, postavljena 2010 na Bandu i teška 2.3 tone, simbolizuje finansijsku i komercijalnu moć grada pozivajući se na reference u Zapadnoj i kineskoj kulturi

Stigavši u ovu zemlju, istraumatizovani Srbin će verovatno utvrditi da je spoj nacionalizma i tržišne ekonomije dobar i proveren put ka budućnosti van čeljusti globalnog korporativnog i vojno industrijskog kompleksa. I donekle će imati pravo. Reformisani revolucionarni put, rame uz rame sa nacionalističkim entuzijazmom je očigledno dao rezultate. Svet će sigurno zapamtiti Denga (i Kastra, zanimljivo) više nego Tita i Gorbačova. A nije tako izgledalo sedamdesetih i s kraja osamdesetih. No, ono što će prevideti je činjenica da Kina ne mora da dokazuje opravdanost tržišne orijentacije jer ju je usvojila u vreme dinastije Song, pre više od jednog milenijuma.

Prodavnice muzičkih instrumenata na ulici Đing Ling

Danas Kina radi za sve. I svi rade za Kinu. Niti zemlja sa apsolutnom većinom Han populacije i osamdesetak više ili manje uspešno integrisanih manjina ima bilo kakvu potrebu da opravdava višak patriotizma u odnosu na konkurente na Zapadu, gde se privilegije i nacionalizam dobijaju sa majčinim mlekom. Kina pre svega potvrđuje činjenicu da društvo nije najpre ekonomija već zajednica u kojoj se, u okviru mogućnosti, mora raditi ka opštem dobru svih, ukoliko ne želimo da nam račun, pre ili kasnije, bude ispostavljen.

Pudong noću. Pogled sa reke Huangpu

Ovo što vidim u Šangaju nije nikakav postmoderni evolutivni skok, nikakva futuristička epopeja, niti putopis iz budućnosti, već deo jedne od retkih civilizacija koja je uspela da sopstvenu istoriju očuva kao neprekinutu nit, uz žrtve, stradanja i strpljenje.

Kroz kišu koja lagano promiče na Bandu, keju-šetalištu, zatičem hiljade ljudi koji fotografišu zgrade sa druge strane reke. Pudong. Iza leđa su im spomenici kolonijalne prošlosti. Šangajske banke, hoteli, konzulati, berza, koji su obeležili devetnaesti i dvadeseti vek, osvetljene poput muzejskih eksponata. S druge strane, u Pudongu, siluete zgrada na drugoj obali reke, ogromni ekrani koji svetle sa staklenih fasada pokazuju da se Šangaj već utvrdio u neodređenom vremenu u bliskoj budućnosti. Tamo gde kineske mase, stotine miliona ljudi koji tegobe i svedenost ruralne egzistencije (ono što bi arogantni i često zlobni Evropljani, evocirajući Marksa koga prečesto zaboravljaju, nazvali “idiotizmom seoskog života”) zamenjuju gradskom vrevom, tek treba da stignu.

Ultramoderni centar grada je izvor stalne fascinacije posetilaca Šangajem

Zaustavljam se ispred hotela Astor, jednog od najstarijih  u ovom delu Azije, koji datira iz polovine devetnaestog veka. Smešten na uglu, slabo osvetljen, deluje neugledno u odnosu na okolinu. Kinez okruglog lica, pušeći govori sebi u bradu, i zainteresovanima nudi žensko društvo. Grad opijuma, kocke, trijada, prostitucije, nije izgubio svoj dekadentni karakter.

Oriental Pearl Tower

Ovde je opijum uvozila kompanija Jardine Matheson, koristeći fasadu tržišta da bi razvila jednu od najmasovnijih i najštetnijih trgovina drogom u ljudskoj istoriji. U davnom vremenu, prostitutke obolele od sifilisa služile su u šangajskim bordelima isključivo Zapadne klijente, mornare, vojnike i poslovne ljude, dok su Kinezi njihovo stanje nazivali „kantonskom bolešću“.

Most i čajdžinica, izgrađena 1784. godine u Bašti Ju

Sledećeg jutra, za doručkom, čujem Italijana koji besni na kineskog kuvara jer mu nije pripremio jaje na odgovarajući način. Pojavljuje se supervizorka i od mladića traži da pred njom ispeče jaje. Ponižen, pognute glave, kuvar sledi instrukcije, želeći da sačuva posao.

U očekivanju nacionalnoj praznika

Ne znam zbog čega je važno jesti jaje sa “sunčanom stranom“, ali imam utisak da će kuvar zadržati platu. Nervozni gost, u to sam siguran, neće napraviti željeni profit u zemlji u kojoj se ovakvo ponašanje ne zaboravlja.

Kao i u Ho Ši Min Sitiju, i u Šangaju se oseća kolonijalna prošlost. Možete naručiti kapućino, kupiti francuski hleb i kroasane, engleski je nešto prisutniji na fasadama, bilbordima i uličnim natpisima, ali šelja da se načini raskid sa evropskim nasleđem je eksplicitno izražena. Postoji li, uostalom, jasnije iskazana pozicija od odluke gradskih vlasti koje su na prostoru nekadašnjeg hipodroma, legla kocke, i prostitucije, napravili monumentalni Trg Naroda, centralni gradski park, i u okviru njega, Šangajski muzej umetnosti, Veliki Teatar, i Izložbu centra za gradsko planiranje, ustanove koje su uz kolonijalni Band i arhitektonsko čudo Pudonga postale ikone ovog grada?

Bašta Ju, oaza smirenosti u centru grada

Čak i u najpromentijim Zapadnjačkim kafeima kao što je italijanizovani Carlo, teško je popiti dobru kafu. Stariji američki bračni par se ćutljivo smestio pored prozora. Ne smeju se, a na odmoru su. Ona, verujući da i ovde važe ista pravila kao kod kuće, odlazi kod bariste, i ljubazno traži da joj dolije još kafe. Mladić za kafe aparatom zbrzano smućka razvodnjeni late, ošljarski presipajući kafu iz manje u veću šolju. Žena nije impresionirana, ali nema kome da se požali. Svi koji iz Pekinga dolaze u Šangaj veruju da će u nekadašnjem kolonijalnom centru zateći daleko više Kineza koji govore engleski, ali to jednostavno nije istina. Razlika je marginalna. Money talks? Većina mušterija taj svetski jezik ne poznaje. Nezadovoljna, žena shvata da, kao i u svakom biznisu, onog trenutka kada platite za uslugu, zamerke postaju dao duge liste brzo zaboravljenih fusnota.

Detalj iz bašte Ju

Narednog dana otkivam mali restoran u kome se dobro jede. Hong Ling ima desetak okruglih stolova i uglavnom mlađu klijentelu. Neke mušterije puše. Meni je odštampan na engleskom jeziku. Prevod je zabavan. „Pokušaj sa krompirima“. „Vrišteća junetina“. Podseća me na listu komičnih  prevoda hongkonških akcionih filmova navedenih u knjizi Seks i Zen i metak u glavi: „Ovi meci su tako vreli. Zašto je moje telo tako hladno?“ Pijem ledeni Čingtao i pokušavam da se sporazumem sa gazdaricom koja  diminutivnim stasom i autoritetom podseća na moju pokojnu baku Evicu. Na kraju je fotografišem, ali ne uspevam da joj saznam ime. Izašavši iz restorana oko pola deset, hodam ka stanu kroz masu prolaznika koji tek sada ulaze u robne kuće i restorane, vukući za sobom umornu decu. Stare zgrade, poput onih u Bangkoku, Kalkuti, Mumbaju, isparavaju, dok se na terasama kuva, suše se krpe, i veš ili se iznose ležaljke, kako bi se pod vedrim nebom lakše prespavalo.

Čen i Kristi

Jutro provodim na Bazaru i u Bašti Ju. Starinske kuće sa visokim pragovima (kako zli duhovi koji ne mogu da saviju kolena ne bi u njih ulazili, prativši posetioce) smeštene su u sred tihog skloništa od gradske vreve. Geometrijski zanimljiv, cik-cak most, vodi do čajdžinice stare više od četiri stotine godina i deluje kao pravo osveženje u odnosu na Nanđing roud, najdužu svetsku šoping promenadu i druge gradske bulevare na kojima se kupuje do iznemoglosti. 

Kuvari u italijanskom restoranu Va bene u Francuskoj koncesiji ne umeju  da mi objasne gde se nalazi kuća u kojoj je održan Prvi kongres komunističke partije Kine, 1921. Pokušavaju da lokaciju pronađu telefonom, na Internetu. Posle pogrešnih instrukcija, jedan od njih, tek izašao iz tinejdžerskog doba, u crnoj kecelji tipičnoj za šminkerske talijanizovane restorane širom sveta, trči za mnom, odvraća me i vodi na pravo mesto. Usamljeni čuvar nas obaveštava da se muzej zatvorio u četiri posle podne. Fotografišem ulaznu kapiju i natpis. „Zbog čega ste u Kini?“ – pita me mladić. „Da vidim Kinu“. Prećutkujem da su poslednje istorijske lokacije koje bih voleo da posetim u Beogradu u kome sam odrastao mesta na kojima su održavani tajni boljševički kongresi.

U Francuskoj koncesiji zatičem butike i kafee namenjene turistima tik uz automehaničarske radnje i prodavnice građevinske opreme u kojima lokalno stanovništvo rešava nasušna pitanja svakodnevnog života. Vrativši se u ulicu Đin Ling zavirujem u cvećare, prodavnice akvarijuma i presovanih insekata, naređane uz put, i ne veće od čajnih kuhinjica.

Turisti na gradskom šetalištu uređenom 2010. godine

U sobi, uključujem televizor. Gledam kubanski kanal. Razgovor u studiju, sa pesnikom. Vizuelno nezanimljivog, snimljenog radija se sećam iz vremena televizijskog buma, s kraja osamdesetih. Na aerodromu sam video turističku reklamu: „Osetite ljubav ponovo. Sve što vam je potrebno je Ekvador“. Kinezi imaju dobre veze sa Kubom, a planiraju da brzom prugom kroz centar Južne Amerike povežu obale Pacifika i Atlantika. Na ekranima u brzim vozovima se verovatno neće gledati razgovori u studiju.

Čen je teniski trener koji vreme provodi između Šangaja i Melburna. Ima dvadeset i tri godine. Kao dečak je osvajao prvenstva Šangaja do 14, 16 i 18 godina, ali nikada nije stigao do međunarodnih turnira. Za trenerski poziv se opredelio posle dvadesete, kada je završavajući Fakultet za fizičku kulturu sledio roditelje koji su rešili da se penzionišu u Australiji. „Daleko je lakše raditi sa australijskom decom nego sa zahtevnim kineskim roditeljima. Oni vreme koje kinesko dete utroši na treninge smatraju izgubljenim za sticanje pozicije na prestižnom univerzitetu, a zatim i za građenje neke lukrativne profesije. Zahtevaju rezultate čak i kada su realno neostvarivi.“ Čen dolazi iz satelitskog grada nadomak Šangaja odakle je i njegova devojka Kristi (englesko ime kojim se predstavila). Ona završava kurs iz sportskog menadžmenta i namerava da upiše doktorat u Šangaju i istraživanje nastavi u nekoj stranoj zemlji, verovatno Australiji. Tokom poslednje decenije sportski menadžment je postao izuzetno važan u Kini, pre svega u svrhu promovisanja kineskog privrednog čuda. Naš rođak, Predrag, koga sam ovog avgusta video u Melburnu po prvi put nakon deset godina, je u Australiju stigao sa zasedanja Fibe na kome je Kina dobila domaćinstvo Svetskog prvenstva u košarci. Kinu je predstavljao penzionisani NBA igrač Jao Ming, čije se lice smeši sa bilborda duž Nanđing rouda. Šangaj nije predstavljen kao jedan od gradova domaćina. Vuhan, industrijski velegrad u usponu, jeste. Penzionisana teniska superzvezda, Na Li, kaže mi Čen, dolazi iz tog grada.

Na putu ka Šangajskom teniskom klubu, Čen govori o teškoćama sa kojima se susreće njegova generacija u vremenu kada se jaz između bogatih i siromašnih pomalja kao prepreka kineskom ekonomskom napretku. „U Starom gradu je moguće iznajmiti sobu sa kupatilom za 500 američkih dolara. Cena kvadratnog metra za stanove kreće se nekad i do dvadeset hiljada“, kaže, svestan da je ta suma nedostižna za veliku većinu njegovih vršnjaka, među kojima, zbog Politike jednog deteta, dominiraju jedinci. Presedajući između stanica, na platformi metroa vidim troje, četvoro Šangajčana koji na ekranima prate izveštaje o poseti kineskog lidera Americi. Svi drugi negde žure.

Ispred Pokrivenog sportskog centra gde je klub lociran, stoje luksuzni automobili koji su zbog poreza na uvoz višestruko skuplji u Kini nego na Zapadu. Folksvagen je prvi automobil koji je ušao u Kinu. Čen mi kaže kako je i njegov otac vozio ovaj automobil, koji je pre petnaest, dvadeset godina bio znak socijalnog statusa.

U prepunom restoranu Centra jedemo sečuanske i šangajske nudle i razgovaramo o onome što smo videli na ulici gde policija, uoči koncerta popularnog kineskog benda juri preprodavce ulaznica. Čen objašnjava da su neki iz njegove generacije krenuli nesigurnim putem privatnog biznisa,  dok su drugi ekonomsku stabilnost potražili u državnom sektoru. Većina je prirodno ostala u Šangaju, neku su otišli u Šenžen, Vuhan, ili u Fužu, sedmomilionski grad na jugu. Za rad u drugim gradovima im nije potrebna boravišna dozvola, ali za porodično nastanjivanje, jeste. “U Šangaju možete da radite, ali bez boravišne dozvole vaše dete ne može da upiše školu,” objašnjava Kristi. Prenaseljenost podrazumeva određene načine rešavanja demografskih problema koji nisu uvek popularni. Politika jednog deteta, neravnoteža između broja muškaraca i žena, ili pristup razvijenijim regionima sigurno predstavljaju problem savremenih Kineza, i otvaraju put za različite modele privilegovanosti i korupciju u okviru državnog aparata. Ali, šta ako cela Kina namerava da krene stopama Šangaja? Nastavite da ulažete. Watch this space. Strpljenje se isplati.

Moj poznanik sa Tibeta mi je nedavno pričao o ambivalentnim rezultatima kineske vladavine u ovom regionu. Kinesko gledanje na tibetanske težnje za nezavisnošću je odavno poznato. Takođe je poznato da je kontrola na Tibetu rigoroznija nego u mnogim delovima Kine. Han Kinezi koji se naseljavaju na Tibetu, zbog fizičke konstitucije imaju veće šanse da na toj nadmorskoj visini razviju zdravstvene probleme. Kinezi su takođe izgradili brze pruge koji povezuju Peking i Lasu, i mrežu autoputeva i bolnica o kojima se zna relativno malo.

Veče na Bandu je oblačno. Reka turista se spušta ka jarko osvetljenim brodovima spremnim da oplove gradski centar. Imam utisak da su se i blještave reklame na neboderima promenile. U daljini vidim svetla digitalne krošnje drveta koja nastaje i nestaje na krovu jedne od zgrada Pudonga. Većini bezazlenih stranih turista koji se pre ili kasnije nađu na Bandu, značenje ovih reklama ispisanih na kineskom je potpuno nepoznato. Možda se između svetlećih oglasa kroz ovaj virtuelni svet provlače i šale na njihov račun? Možda im se, na uveseljavanje domaćih šetača, poručuje da su u „kinesku budućnost“ već zakoračili. Da se sve ono što se predviđa, već dogodilo. U vazduhu se oseća kiša, ali izgleda da kiše večeras neće biti.

Boris Trbić je pisac, scenarista i filmski pedagog koji živi i radi u Melburnu gde predaje na filmskoj školi Swinburne University of Technology. Objavljuje kratke priče, piše scenarija i povremene tekstove o orijentalnim tepisima. Sve fotografije u tekstu snimio je sam autor.