понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Руско-пољски односи – На прагу историјског компромиса?
Савремени свет

Руско-пољски односи – На прагу историјског компромиса?

PDF Штампа Ел. пошта
Филип Андрејевић   
среда, 08. септембар 2010.

Сведоци смо да се у последњих неколико деценија XX века свет све више окреће новом тренду оличеном у виду глобализације – у којој „нестају“ границе држава. Шире се видици, долази до „историјских“ помирења народа (типичан пример су Немци и Французи). Међутим на прелазу XX у XXI век један „сукоб“ у виду политичких и историјскх конфротација још увек тиња. Ради се садашњој чланици ЕУ Пољској и једној од највећих сила данашњице Русији. Сукоб између Пољске и Русије је заправо производ вишевековног превирања који у књизи историје заузима значајно место. Тренутни односи Русије и Пољске и анализа садашње ситуације су и те како занимљиви, не само историчарима, него и политичким аналитичарима и познаваоцима политичке ситуације у свету јер смо могући сведоци историјског помирења у источном делу Европе. Или би бар пољска штампа и политичари хтели да тако нешто помислимо.

Како је све почело?

Давне 1018. године пољски краљ Болеслав I Храбри се сукобио са војском Јарослава (сина Владимира, кнеза Кијевске Русије) да би помогао свом зету Свјатополку, а Јарославовом брату. На обали Буга су се сукобиле пољска војска, која је у својим редовима имала Немце и Мађаре, док су на Јарослављевој, руској страни борили и Варјази. Болеслав је однео победу у овој битки, заузевши Кијев, али су Руси  убрзо повратили свој град и територије које су изгубили.

Ово је први сукоб Руса и Пољака који је забележен у историји, али није и једини. Борба је била дуготрајна и сложена и са много обрта, Пољаци су освајали Москву и Кијев, а Руси Варшаву. Били су периоди када су Пољаци спроводили Полонизацију Русије (16.век), као и Руси русификацију Пољске (19 век). Било је покатоличавања и унијаћења са једне, као и превођења у православље са друге стране (најбољи пример је црква Светог духа у Минску која је неколико пута мењала власника, мало је била православна мало католичка/унијатска). У Односима ова два народа има много оптужби за различите историјске периоде и догађаје, као и, што је нормално, сасвим другачије сагледавање историје и околности.

Од историјских чињеница је занимљиво поменути „спорне територије“ око којих је вековима долазило до сукоба - реч је о данашњој западној Украјини и западној Белорусији. Према пољском виђењу историје, Болеслав I Храбри је освојио земље које нису никоме припадале, на којима су живела дивља племена, док руска страна тврди да то нису биле напуштене земље него да су то били делови руских књажестава која су била ослабљена унутрашњим проблемима, као и најездама Татара.

Било како било, ове територије су много пута мењале господара. Нпр. у двадесетом веку, после Првог светског рата, долази до пољско-бољшевичког рата (1919-1921). Пољска, која је поново добила независност, жели поново да „ослободи“ територије данашње западне Белорусије и Украјине, и то јој полази за руком. 1939. године, после пакта Молотов-Рибентроп, нацистичка Немачка осваја територију данашње Пољске, док Совјетски Савез „ослобађа“ територију западне Украјине и Белорусије. По својој прилици, овај проблем је трајно решен после Другог светског рата Стаљиновом разменом становништва. Свако освајање ових територија је новчић са две стране, јер за једне је освајање ових територија "ослобођење", док је за друге "агресија".

Свако освајање ових територија је новчић са две стране, јер за једне је освајање ових територија "ослобођење", док је за друге "агресија".

Треба напоменути и то да се Пољска увек налазила између две велике силе, између Руса и Немаца, и често је бивала подељена између њих. Интересантно је то да је Русима увек било лакше да се договоре са Немцима него са Пољацима. У тим договорима Пољска или Пољско-литванска кнежевина је углавном извлачила дебљи крај.

Историјски анимозитети

Чини се да за Пољску важи познати Черчилов коментар о Балкану: „... да производе више историје него што могу да конзумирају“. Ту се у потпуности разликује од совјетске (и постсовјетске) Русије, која је демонстрирала својеврсно ослобађање од историје. Инсистира се на тезама да је Пољска „вековни браник Европе“, или „прозор Русије ка Европи“. Са друге стране, руска елита и јавност су много већи значај усмерили, и дан-данас усмеравају, на повратак Русије на глобалну сцену као једне од држава-лидера међународне заједнице, док их мишљења Пољака и збивања у Пољској и нису превише дотицала.

Када се сетимо пољско руских сукоба тешко је не сетити се Гогољеве књиге ''Тарас Буљба'' и борбе запорожских козака са Пољацима. Као и ''Огњем и мачем'' Хејнрика Сјенкевича.

Варшавски пакт

По завршетку Другог светског рата Пољска се прикључила Варшавском блоку. После рата приоритет је био изградња ратом страдале земље. Совјети су у обнови одиграли веома важну улогу. Изградња Варшаве је свакако био приоритет, а Пољаци, познати као велике патриоте, желели су што пре да изграде свој главни град (столицу). Акцијом за дивљење, захваљујући старим сликама и скицама потпуно је идентично подигнут стари град порушен до темеља у крвавој одмазди фашиста на Варшавски устанак 1944. године. Постоје и приче Варшављана везане за изградњу старог града - наводно, совјетски руководиоци нису подржавали обнову бедема око старог града, који је духовни и културни центар града, али су Пољаци то оправдали тиме што ће се подизањем зида око старог града заклонити многобројне цркве које се налазе у старом граду.

Током хладноратовског периода, Пољска је била један од сателита СССР, а заједно са СССР-ом учествовала је у интервенцији у Чехословачкој.

Постхладноратовски период

Од 1989-1991. Пољска је спроводила веома опрезну политику према СССР, 15. новембра 1990. долази до договора да се повуче совјетска војска из Пољске до октобра 1992, а преостале службе до краја 1993. После 1990. године долази до идеолошког дисконтинуитета, одбацује се све што је остало из совјетског периода, и расте русофобија. Народ је „као по директиви“ преко ноћи заборавио руски језик, а кривица се пребацивала на Русију као и наследство Варшавског пакта. Можда је  најбољи пример тога Палата културе и науке, која се налази у центру Варшаве (Palac kultury i nauki), која је поклон Совјетског Савеза. Реч је о згради која се може видети из целе Варшаве, по моделу седам стаљинистичких палата које се налазе у Москви. Совјети су дали Варшави могућност да бира шта ће им Совјети изградити, понуђени избор је био метро или Палата културе и науке. Варшављани су се одлучили за Палату. После 1990-те су се појавиле иницијативе да се Палата сруши пошто је она „срамота Варшаве“. На срећу, од тог плана се одустало, мада по речима Варшављана постоји нови план да се палата окружи небодерима са свих страна и да се сакрије (хотели Мариот, Интерконтинентал, ОНЗ).

Пољски политичари су 1993. године отпочели нову еру пољске спољне политике приближавањем САД и НАТО пакту.

Пољски политичари су 1993. године отпочели нову еру пољске спољне политике приближавањем САД и НАТО пакту. Русија је била против ширења НАТО пакта на исток, тако да у периоду од 1994-1995 долази до наглог хлађења односа између Москве и Варшаве. Уље на ватру је додало критиковање „руске агресије“ на Чеченију.

Важно је напоменути да и поред политичких неслагања економски односи нису посустајали. 1996. године је потписан уговор о испоруци руског гаса у трајању од 25 година, иако су уговор у Пољској многи оцењивали као штетан. 1998-1999 дошло је до политичке дестабилизације у Русији, што је у много чему олакшало улаз Пољске у НАТО. Од тада Пољска у САД налази главног савезника, што је такође један од главних проблема у односима између Москве и Варшаве.

2000. године, влада Јержија Бузека отпочиње нову стратегију у односу на Русију. Та стратегија је у себи садржала 2 најважнија циља, први, направити утицај у бившим совјетским републикама (пре свега Белорусији и Украјини) и подржати „демократске промене“, и други, са Русијом установити комисију за решавање историјских проблема, пре свега стаљинистичких. Од тог времена, односи се константно погоршавају, 2004. године долази до прве обуставе гаса Пољској (због проблема на релацији Москва-Минск).

За време док је Лех Качињски вршио функцију председника Републике долази до додатних захлађења односа. Качињски је био познат као сарадник Леха Валенсе и активиста покрета „Солидарношћ“ (Solidarność). Пољска активно подржава наранџасту револуцију, као и (безуспешно) опозицију у Белорусији. Као проблем се јавља и амерички антиракектни штит, који је Бушова администрација решила да инсталира у Пољској и Чешкој. Председник Качињски је отворено игнорисао Русију, активно се залагао за ширење НАТО пакта на исток (Украјина и Грузија). Једини је Европски руководилац који је одмах после руско-грузијског сукоба отпутовао у Тбилиси да пружи подршку Михаилу Сакашвилију. Том приликом Пољска и Грузија потписују уговор о стратешком партнерству.

Катинске трагедије

Термин "катински злочин" је збирни. Он означава стрељање у априлу и мају 1940. године скоро 22 хиљаде пољских официра и војника који су били затворени у разним логорима и затворима СССР у близини Смоленска. Катинска шума је само једно од места где је било извршено стрељање пољских официра и војника, али управо тамо су 1943. године први пут биле пронађене њихове гробнице. У СССР је истина о догађајима у Катињу брижљиво скривана, а званична совјетска пропаганда је гласила да су овај злочин починили фашисти, док је праву истину знало само највише руководство КПСС. 1992. године отворен је веома поверљив пакет докумената о катинској трагедији, који је последњи генерални секретар КПСС Михаил Горбачов предао првом председнику Русије Борису Јељцину.

Размимоилажења настају око карактера злочина. Пољска страна тврди да је злочин учињен против пољског народа и оптужује руску страну да не жели да у потпуности расветли ове догађаје у циљу рехабилитације пољских жртава. Са друге стране, руска страна тврди да се процес истраге ни на који начин не опструише.

У обраћању Владимира Путина поводом 70. година од почетка Другог светског рата, могло се између осталог чути и следеће: „Меморијални комплекси „Катин“ и „Медноје“, као и трагична судбина руских војника, који су пали у пољско заробљеништво током рата 1920. године, морају постати симболи заједничке жалости и узајамног праштања.“

Да ли је Катин био класна борба или је можда директно повезан са дешавањима из пољско-совјетског рата 1919-1921, где су, према руским изворима, Пољаци убили око 60.000 совјетских ратних заробљеника у својим логорима. Додуше, нису сви били стрељани него су неки живот изгубили јер су држани у нехуманим условима, што је проузроковало и велику смртност од разних болести. Каква је била природа репресија стаљинистичког режима над Пољацима, вероватно ће једног дана детаљном истрагом бити утврђено. Пољска инсистира на овом питању, а да ли су стварни мотиви заиста рехабилитација убијених официра, или су циљеви неке друге природе. Поставља се питање да ли је величање својих жртава, а заборављање туђих рецепт за добре односе? И да ли је реално очекивати нешто више од већ исказаних извињења руског врха? Време ће показати.

Катинско отрежњење

Авионска несрећа код Смоленска направила је психолошки, емотивни и симболички прелом. Путин и Медведев су нашли праве речи за пољски народ и за премијера Доналда Туска.

На годишњицу обележавања Катинског злочина 10. априла 2010., дошло је до нове трагедије за пољски народ, у авионској несрећи у Смоленску страдао је већи део пољске елите, као и председник Лех Качински са супругом Маријом.

Авионска несрећа код Смоленска направила је психолошки, емотивни и симболички прелом. Путин и Медведев су нашли праве речи за пољски народ и за премијера Доналда Туска. Подсећања ради, на сахрани у Кракову, у дворцу Вавел, који је био резиденција пољских краљева, и поред отказа свих најављиваних руководилаца из целог света због ерупције вулкана на Исланду, присуствовао је председник Руске Федерације Дмитриј Медведев. Председник Русије је том приликом обећао да ће Катински злочин бити у потпуности расветљен.

Наравно, многи Пољаци су на прву вест о несрећи помислили да је (опет) Русија ту умешала своје прсте, али након отворене истраге и пронађених црних кутија, као и објављивања свих тра̀нскрипта свих разговора, пољски експерти су разуверили све „неверне Томе“.

Преко ноћи, несрећа је зближила два народа. Пољаци нису остали равнодушни на руску подршку у тешком тренутку. 

Економске перспективе

Природно је да су Пољаци оправдање за новооткривену блискост са Русијом потражили у економским аргументима – идеолошки неутралним и лако објашњивим за скептичне партнере из ЕУ и САД. По подацима руске статистике, у 2009. години, због светске економске кризе, извоз из Русије у Пољску се смањио на 38,1% што износи 12.499,5 милиона долара, док се увоз из Пољске смањио за 40,3% што је износило 4.212 милиона долара. Целокупни обим обрта робе се смањио за 38,1%. Али и поред светске кризе и смањења обрта, Русија се и даље налази на трећем месту земаља које највише извозе у Пољску, док је Пољска са деветог пала на десето место на листи земаља које извозе у Русију, а рачунајући само земље Европске уније, Пољска заузима пето место.

На крају 2009. Године обим пољских инвестиција у Русији је износио 0.5 милијарди долара, док је висина Руских инвестиција у Пољској износила 1.8 милијарди долара. 16 војводстава у Пољској сарађује са субјектима Руске федерације. У односима приоритетно место има Каљинградска област, која има специјалан статус у односу на пољску. У Каљинградској области се налази око 600 предузећа у којима учествује пољски капитал.

Бројке показују да Руси и Пољаци могу да сарађују када то заиста желе, и што је најважније на обострану корист. Као што је већ поменуто, чак и 90-тих економски односи нису престајали. Са друге стране, домети ове сарадње су крајње ограничени, будући да је она у сенци, не само плитког идеолошког, него и дубоког геостратешког сукоба у региону средње Европе. Пољска романтична (и помало ниподаштавајућа) замисао о „посредовању између Русије и ЕУ“ лако може да се развије новом политичком реалношћу на континенту, а поготово стратешким приближавањем Русије и Немачке.

Нови круг на рингишпилу

У протеклих неколико година сарадња између Немачке и Руске Федерације приметно се интензивирала. Иза овог повезивања стоји реалан економски интерес, пре свега зато што Русија сада има више радне снаге него што може да ефикасно запосли у привреди, с обзиром на структуру капитала. Немачка не жели више имиграната, али јој треба приступ радној снази. Русија жели фабрике у Русији како би упослила свој вишак радне снаге, а такође жели и технологију.

Пољска није једном у својој историји била стешњена између Русије и Немачке, у таквим ситуацијама најчешће, благо речено, није добро пролазила. Са друге стране САД и Пољска од инвазије на Ирак изграђују војно-политичку осовину која се Русији нимало не допада, од, како се за сада чини, напуштеног плана распоређивања делова америчког антиракетног штита у Пољској до распоређивања америчких ракета „патриот“ на само 60 км од руске границе. Пољска тренутно у САД има стратешког савезника, по речима обичних Пољака, „савезника који чак не дозвољава Пољацима да путују у САД без визе“. На пољским политичарима је да у будућности увиде колика је „опасност“ од руско-немачког зближавања, или где је њихово место у том односу као и да преиспитају своје односе са САД, јер по свој прилици, САД има већу корист од Пољске, него Пољска од САД.

''Ресетовање односа''

Данашња пољска елита више цени, не емотивне, већ рационалне прилазе спољној политици. Она је за уважавање национално-државних интереса своје земље. Међутим, тај задатак тражи успостављање односа с Русијом.

Данашња пољска елита више цени, не емотивне, већ рационалне прилазе спољној политици. Она је за уважавање национално-државних интереса своје земље. Међутим, тај задатак тражи успостављање односа с Русијом. Пољска у великој мери зависи од руских енергената. Поред тога је Русија за њу одлично тржиште. Новоизабрани председник Пољске, Бронислав Коморовски, изјавио је више пута да је Пољска спремна да отпочне нову еру у пољско-руским односима. Ту је и његова изјава: „учествоваћу у процесу зближавања два народа, то ће бити велики изазов како за Пољску тако и за Русију“. Позитиван сигнал из Варшаве је послат и поруком Коморовског Грузијском председнику Михаилу Сакашвилију да његовим избором на место председника Пољске, Грузија неће моћи да рачуна на подршку Варшаве као до сада.

Док Пољаци воле да инсистирају на тези да су јако битна карика за Русију и за њене односе са Европом (сетимо се трговинског споразума који је Пољска блокирала док је ЕУ није заобишла и потписала договор са руском страном) за Русију Пољска и није тако битан фактор. У руској новој спољнополитичкој стратегији, објављеној почетком ове године у руском „Њузвику“, Пољска се не помиње ни једном речју. Без сумње, пољска привреда је тренутно једна од здравијих у ЕУ (Пољска је једна од ретких земаља Европе која је имала позитиван БДП за време светске економске кризе). Ипак, из сасвим разумљивих разлога, за Русију је Немачка много важнији партнер у ЕУ. Мада, добри односи са Пољском никако не могу да штете, могу само да користе. Сергеј Лавров је у посети Варшави изјавио да је време за „ресетовање односа“ између Варшаве и Москве.

Дакле, економска интеграција, савлађивање историјских противречности, као и зближавање руског председника Дмитрија Медведева и председника Пољске Бронислава Комаровског је пут који би требало да допринесе нормализацији и успостављању добронамерних, конструктивних односа између Русије и Пољске. То ће обавезно утицати и на атмосферу у читавој Европи.

„Сенке прошлости не могу више затамњивати данашњицу, а још мање сутрашњицу сарадње између Русије и Пољске. Наша је дужност пред онима којих више нема, и пред самом историјом, да учинимо све, како би руско-пољске односе ослободили од терета неповерења и предрасуда, који смо добили у наследство. Време је да се окрене страница и почне писати нова.“ Овим речима је Владимир Путин обележио 70 година од почетка Другог светског рата. Да је време одавно стигло, није спорно. Да ли у Пољској постоји довољно политичке воље и одговорних кадрова, спремних да ту страницу окрену – показаће време.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер