недеља, 14. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Путинове лоше и добре процене
Савремени свет

Путинове лоше и добре процене

PDF Штампа Ел. пошта
Стивен М. Волт   
петак, 17. фебруар 2023.

Руски председник Владимир Путин је начинио много грешка када је одлучио да изврши инвазију на Украјину. Преувеличао је снагу своје војске, а потценио је моћ украјинског национализма и способност украјинске армије да брани своју земљу. Чини се да је погрешно проценио јединство Запада, брзину којом ће НАТО и други притећи у помоћ Украјини, као и спремност и способност земаља увозница енергије да уведу санкције Русији и ослободе се зависности од руске нафте и гаса. Можда је, такође, преценио спремност Кине да му пружи подршку. Пекинг купује много руске нафте и гаса, али не пружа Москви јаку дипломатску подршку или драгоцену војну помоћ. Због оваквих грешка Русија ће трпети последице и после Путиновог одласка са власти.  Без обзира на исход рата, Русија ће бити слабија и мање утицајна него што би била да је Путин изабрао другчији пут.

Али, ако смо искрени према себи – а бити немилосрдно поштен је од суштинске важности у ратним временима – требало би да признамо да је руски председник неке ствари исправно проценио. То не оправдава његову одлуку да започне рат или начин на који га Русија води, већ указује на аспекте сукоба у којима су његове процене биле тачне. Игнорисати ове елементе значи направити исте грешке као и он - потцењивати противника и погрешно тумачити кључне чињенице ситуације.

Шта је Путин добро схватио?

Бајденова администрација се надала да ће претња „санкцијама без преседана“ одвратити Путина од инвазије, а затим се надала да ће увођење ових санкција обуздати његову ратну машину, изазвати незадовољство народа и натерати га да преокрене курс. Путин је кренуо у рат уверен да Русија може да издржи све санкције које бисмо могли да уведемо - и до сада се то показало као тачно. Још увек постоји довољна тражња за руским сировинама (укључујући енергију),што омогућава Русији да одржи своју економију уз само благи пад БДП-а. Дугорочне последице могу бити теже, али Путин је био у праву када је претпоставио да санкције саме по себи неће брзо одлучити исход сукоба.

Друго, Путин је исправно проценио да ће руски народ толерисати високе трошкове и да војни неуспеси неће довести до његовог свргавања. Можда је започео рат надајући се да ће бити брз и јефтин, али његова одлука да настави након почетних неуспеха — и на крају да мобилише резервисте и настави борбе — одражавала је Путиново уверење да ће већина руског народа пристати на његову одлуку и да је у стању да сузбије сваку опозицију која би се појавила. Мобилизација додатних трупа је можда била хаотична по нашим стандардима, али Русија је успела да задржи велике снаге на терену упркос огромним губицима, без угрожавања Путинове власти. То би се, наравно, могло променити, али до сада се показало да је и по овом питању он био у праву.

Треће, Путин је схватио да ће друге државе следити сопствене интересе и да Русија неће бити универзално осуђена за своје поступке. Европа, САД и неке друге земље су снажно реаговале, али кључне државе глобалног југа и неке друге важне земље (као што су Саудијска Арабија и Израел) нису. Рат није допринео поправљању глобалног угледа Русије (као што су показали резулати гласања у Генералној скупштини УН о резулуцији којим се осуђује агресија), али знатније противљење је било ограничено само на део светских држава.

Најважније од свега, Путин је схватио да је судбина Украјине важнија за Русију него за Запад. Русији то свакако није важније него Украјинцима, који се жртвују да би одбранили своју земљу. Али, Путин има предност у односу на државе које највише подржавају Украјину када је у питању спремност да сноси трошкове и ризикује. Он је у предности не зато што су западни лидери слаби, малодушни или су кукавице, већ зато што политичко опредељење велике земље у непосредној близини Русије мора увек бити важније за Москву него што ће бити важно људима који су удаљенији, а посебно појединцима који живе у богатој и безбедној земљи са друге стране Атлантског океана.

Он је у предности не зато што су западни лидери слаби, малодушни или су кукавице, већ зато што политичко опредељење велике земље у непосредној близини Русије мора увек бити важније за Москву него што ће бити важно људима који су удаљенији, а посебно појединцима који живе у богатој и безбедној земљи са друге стране Атлантског океана

Ова фундаментална асиметрија интереса и мотивације је разлог зашто су Сједињене Државе, Немачка и велики део остатка НАТО-а тако пажљиво одмеравали своје одговоре и зашто је амерички председник Џо Бајден искључио могућност слања америчких трупа од самог почетка. Схватио је (тачно) да Путин разуме да је судбина Украјине вредна слања неколико стотина хиљада војника да се боре и можда умру, али да Американци нису спремни да пошаљу својесинове и кћери да се боре у далекој земљи. Можда је вредно послати милијарде долара помоћи како би се помогло Украјинцима да бране своју земљу, али тај циљ није довољно важан за Сједињене Државе да би довеле своје трупе у опасност или да се изложе значајаном ризику од нуклеарног рата. С обзиром на ову асиметрију мотивације, ми покушавамо да зауставимо Русију без директног укључивања америчких трупа. Још увек није познато да ли ће овај приступ уродити плодом.

 Ова ситуација такође објашњава зашто су Украјинци — и њихове најгласније присталице на Западу — уложили огромне напоре да повежу судбину своје земље са многим међусобно неповезаним питањима. Они тврде да би  руска контрола над Кримом или било којим делом Донбаса представљала фаталан ударац „међународном поретку заснованом на правилима“; позив Кини да заузме Тајван; благодат за аутократе свуда у свету; катастрофални неуспех демократије и знак да се нуклеарна уцена исплати и да би је Путин  могао искориститида руска војска марширасве до Ламанша. Тврдолинијаши на Западу износе овакве аргументе како би нам судбина Украјине изгледала једнако важна као и Русији, али таква тактика застрашивања не издржава чак ни површну критику. Будући ток 21. века неће бити одређен тиме да ли ће Кијев или Москва на крају контролисати територије око којих се тренутно боре, већ пре од тога које земље контролишу кључне технологије, од климатских промена и политичких дешавања на многим другим местима.

Препознавање ове асиметрије такође објашњава зашто је корист од нуклеарне претње ограничена и зашто се често погрешно оцењује.Томас Шелинг писао је пре много година да преговарање у сенци нуклеарног оружја постаје „такмичење у преузимању ризика“, будући да су последице нуклеарног рата катастрофалне. Нико не жели да употреби нуклеарно оружје, али страна којој је више стало до одређеног циља биће спремна да више ризикује, посебно ако су у питању њени витални интереси. Из тог разлога, не можемо у потпуности да одбацимо могућност да би Русија могла употребити нуклеарно оружје ако би претрпела катастрофалан пораз. Ова спознаја поставља границу колико далеко треба да идемо у притисцима на Русију. Дакако, не зато што су западни лидери млитави или су плашљиви, већ зато што су разумни и разборити.

Да ли то значи да смо подлегли „нуклеарној уцени“? Да ли би Путин могао да искористи такве претње да добије додатне уступке негде другде? Одговор је  -не.  Асиметрија мотивације иде у нашу корист уколико Путин постане агресивнији. Ако би Русија покушала да примора друге да направе уступке по питањима у којима су укључени њихови витални интереси, њени захтеви би остали неуслишени. Замислите да Путин зове Бајдена и каже да би могао покренути нуклеарни напад ако Сједињене Државе одбију да Аљаску врате Русији. Бајден би се насмејао и рекао му да се јави када се истрезни.  Нуклеарне претње ривала немају уверљивост када је већа спремност на ризикна нашој страни. Вреди подсетити да се ни Сједињене Државе ни Совјетски Савез никада нису служили нуклеарном уценом током дугог Хладног рата — чак ни против ненуклеарних држава — упркос огромним арсеналима којимасурасполагасли.

 

Не можемо у потпуности да одбацимо могућност да би Русија могла употребити нуклеарно оружје ако би претрпела катастрофалан пораз. Ова спознаја поставља границу колико далеко треба да идемо у притисцима на Русију. Дакако, не зато што су западни лидери млитави или су плашљиви, већ зато што су разумни и разборити

Међутим, постоји један начин на који се ова ситуација може променити, а то није утешно. Што више помоћи, наоружања, обавештајне и дипломатске подршке САД и НАТО пружају Украјини, то више њихова репутација постаје везана за исход рата. Ово је један од разлога зашто председник Володимир Зеленски и Украјинци траже све софистицираније облике подршке - у њиховом је интересу да се Запад што чвршће веже за њихову судбину. Успут, не кривим их због тога, и сам би тако поступио да сам на њиховом месту. Иако су последице по углед често преувеличане, таква забринутост може да одржи ратове чак и када витални материјални интереси нису у питању. Хенри Кисинџер је 1969. схватио да Вијетнам има малу стратешку вредност за Сједињене Државе и да не постоји вероватан пут до америчке победе. Али, он је инсистирао да је „ слање 500.000 Американаца решило питање важности Вијетнама. Јер оно што је сада у питању је поверење у америчка обећања.” На основу тог уверења, он и председник Ричард Никсон наставили су учешће САД у рату још четири године, у узалудној потрази за „часним миром“. Иста лекција се може применити и на слање Абрамс тенкова или Ф-16 у Украјину - што више оружја пошаљемо, све више постајемо укључени у рат. Нажалост, када обе стране почну да мисле да њихови витални интереси захтевају наношење одлучујућег пораза противнику, окончање ратова постаје теже и ескалација постаје вероватнија.

Да поновим: ништа од наведеног не сугерише да је Путин био у праву што је започео рат или да НАТО није у праву што помаже Украјини. Али Путин није погрешио у свему, а препознавање онога што је добро урадио требало би да утиче на то како ће Украјина и њене присталице поступити у наредним месецима.


 

Стивен М. Волт, је колумниста у часопису Фореигн Полицy и професор међународних односа на Универзитету Харвард

What Putin Got Right - The Russian president got many things wrong about invading Ukraine—but not everything By Stephen M. Walt

https://bityl.co/HCqi

Фебруар 15. 2023. године

(Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер