петак, 22. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Пут у рат поплочан добрим намерама
Савремени свет

Пут у рат поплочан добрим намерама

PDF Штампа Ел. пошта
Дајана Џонстон   
среда, 06. фебруар 2013.

(Counterpunch)

Противљење геноциду постало је нека врста кућне радиности у Сједињеним Државама.

Посвуда по универзитетима појављују се „студије геноцида“. Пре пет година оформљена је једна бесперспективна „Радна група за спречавање геноцида“ (“Genocide Prevention Task Force”), на челу са ветеранима Клинтонове администрације: бившом државном секретарком Мадлен Олбрајт и бившим секретаром одбране Вилијемом Коеном.

Библија ове кампање је „Паклени проблем“, књига Саманте Пауер (Samantha Power: “A Problem from Hell”). Госпођа Пауер тврди да је влада САД, мада добронамерна попут свих нас, исувише спора да интервенише и „спречи геноцид“. Овај предлог америчка влада прихвата, чак дотле да је госпођу Пауер узела за саветника.

Зашто је влада САД тако приљежно кренула у крсташки поход против „геноцида“?

Разлог је јасан. Откако је холокауст постао најраспрострањенија историјска тема у државама Запада, појам „геноцида“ је нашироко и лако прихваћен као највеће зло које је снашло планету. Сматра се да је то горе од рата.

У овоме лежи његова огромна вредност за војно-индустријски комплекс САД и за инострану политичку елиту у потрази за прихватљивим изговором да војно интервенишу ма где да одлуче.

Опседнутост „геноцидом“, као прворазредним хуманитарним проблемом данашњег света, води до релативизовања рата. Она укида завршну пресуду Нирнбершког суда у којој стоји:

Рат је суштинско зло. Његове последице нису ограничене само на зараћене стране него утичу на читав свет. Из тог разлога, започињање нападачког рата није само међународни злочин; оно је врхунски међународни злочин који се од осталих ратних злочина разликује само утолико, што у себи садржи акумулисано зло целине.

Уместо тога, рат бива преображен у витешки чин спасавања читаве популације од „геноцида“.

У исто време, државни суверенитет – подигнут као брана што спречава моћне државе да нападају слабије, дакле да се спречи агресија и „ужаси рата“ – извргава се руглу као пука заштита опаких владара („диктатора“), чија је једина амбиција да врше „покољ над сопственим народом“.

Ова идеолошка конструкција је основ доктрине коју санкционише Запад, која се намеће Уједињеним нацијама мање-више против њихове воље, а која је позната као „R2P“ (right to protect = право да се штити), магловита скраћеница означава како „право“ (“right”), тако и обавезу (“responsibility”) да се заштите народи од њихових сопствених влада.

У пракси, ово може великим силама дати одрешене руке за војну интервенцију у слабијим државама, како би се подржала било каква оружана побуна која им одговара. Кад се створи утисак да је ова доктрина прихваћена, она чак може да послужи и као подстицај опозиционим групама да изазову репресију од стране власти, па да онда траже „заштиту“.

Један од многих примера ове „кућне радиности“ је и програм под називом „Свет без геноцида“ (“World Without Genocide”) на Правном факултету (William Mitchell College of Law) у мом родном граду Синт Полу, Минесота (Saint Paul, Minnesota). Извршна директорка овог програма, Елен Џ. Кенеди (Ellen J. Kennedy), недавно је написала чланак за „Миниеполис стар трибјун“ (Minneapolis Star Tribune), у којем се јављају сви уобичајени клишеи те наоко добронамерне, али заблуделе кампање.

Заблуделе, а пре свега такве, која доводи у заблуду. Људима добрих намера она одвраћа пажњу од суштинске ствари нашег времена, а то је заокрет од срљања у рат светских размера.

Госпођа Кенеди за „геноцид“ окривљује правну препреку, постављену да се спречи агресивни рат: државни суверенитет. Чини се да је њен лек против геноцида одустајање од државног суверенитета.

Током више од 350 година појам „државног суверенитета“ имао је предност пред појмом „индивидуалног суверенитета“. У суштини, владе су биле имуне на интервенцију споља, упркос повредама људских права које би чиниле унутар својих граница. То је, после холокауста, водило до „све нових и нових“ појава геноцида, са милионима изгубљених живота у Камбоџи, Руанди, Конгу, Гватемали, Аргентини, Источном Тимору – списак је подугачак.

У ствари, Хитлер је започео Други светски рат управо повредом државног суверенитета Чехословачке и Пољске, делимично – како је тврдио – да заустави кршења људских права која су владе тих држава наводно спроводиле против тамошњих Немаца. Уједињене нације су и основане на темељу поштовања државног суверенитета, како би се тај изговор поништио, а „поколења која долазе сачувала од ужаса рата“.

Нема шансе, наравно, да се Сједињене Државе одрекну свог државног суверенитета. Пре ће све остале државе бити позване да одбаце свој државни суверенитет – у корист Сједињених Држава.

Г-ђа Кенеди продужава свој списак, произвољно групишући неповезане догађаје под јединственом ознаком „геноцид“, већином према њиховом месту у службеној америчкој причи о савременим конфликтима.

Значајна је чињеница, међутим, да су се најстрашнији од ових покоља – Камбоџа, Руанда и сâм холокауст – догодили током ратова и као последица ратова.

Систематско хапшење, депортација и убијање европских Јевреја изведени су током Другог светског рата. Јевреји су проказивани као „унутрашњи непријатељ“ Немачке. Рат је савршена позадина за такву расистичку параноју. На крају крајева, чак и у Сједињеним Државама је, током Другог светског рата, породицама америчких Јапанаца одузимана имовина, а они су хапшени и трпани у логоре. Резултат се не може поредити, али изговор је био сличан.

Страховити покољ у Руанди био је реакција на војну инвазију Тутсија из суседне Уганде и на убиство председника државе. Контекст је била инвазија и грађански рат.

За покољ у Камбоџи извесно није био крив „државни суверенитет“. Напротив, то је управо био непосредни резултат америчке повреде државног суверенитета Камбоџе. Вишегодишње потајно америчко бомбардовање камбоџанских села, а потом обарање владе Камбоџе у режији САД, отворило је простор да том земљом завладају огорчени борци Црвених Кмера који су свој бес због разарања сеоских подручја искалили на несрећној популацији грађана, сматрајући ове саучесницима својих душмана. Покољи Црвених Кмера вршени су након што су Вијетнамци поразили Сједињене Државе у Индокини. Када су, испровоцирани оружаним упадима, Вијетнамци интервенисали да оборе Црвене Кмере, Сједињене Државе су их за тај њихов поступак осудиле у Уједињеним нацијама.

Неки од најкрававијих догађаја не доспевају на списак „геноцида“ госпође Кенеди. Недостаје ту преко пола милиона чланова Комунистичке партије Индонезије, побијених 1965. и 1966. године. Само што је Сухарто, диктатор одговоран за ово, био „пријатељ Сједињених Држава“, а жртве су били комунисти.

Међутим, док игнорише више од пола милиона убијених Индонежана, она ставља Босну на свој списак. У овом случају највећа процена броја жртава била је 8000, све одреда мушкарци у годинама потребним за војску.  И доиста, Међународни кривични трибунал (МКТЈ) пресудио је да је сребренички масакр 1995. године био „геноцид“. Да би се стигло до ове пресуде, упркос чињеници да су наводни починиоци поштедели жене и децу, МКТЈ је пронашао социолога, који је тврдио да, пошто је муслиманска заједница у Сребреници патријархално друштво, убиство мушких глава представља „геноцид“ у једном једином граду, будући да се жене не би вратиле без мушкараца. Овом натегнутом пресудом требало је сачувати „Босну“ као „доказни предмет бр. 1“ у правдању војне интервенције НАТО алијансе.

Обично се превиђа да је Сребреница била град-гарнизон у коме 1995. године нису сви мушкарци Муслимани били рођени становници тог изворно вишенационалног места, као и то да су нападали околна српска села. Исто тако, западни медији нису придавали много пажње сведочењу сребреничких муслиманских првака о томе да су чули челника исламистичке странке Алију Изетбеговића како у поверењу преноси изјаву председника Клинтона да је потребан масакр бар 5000 Муслимана, како би се „међународна заједница“ умешала у босански грађански рат на страни Муслимана. Ови муслимански прваци верују да је Изетбеговић намерно оставио Сребреницу без одбране, да би наместио да Срби у осветничком заносу изврше покољ.

Била ова прича истинита или не, она указује на озбиљну опасност прихватања начела „Р2П“. Изетбеговић је био на челу странке која је желела да победи своје непријатеље уз туђу војну помоћ. Свет је препун таквих лидера етничких, верских или политичких група. Знајући да би им „једина светска суперсила“ могла притећи у помоћ пошто оптуже постојећу власт да „убија сопствени народ“, такви су итекако мотивисани да ту власт изазивају све дотле док она не изврши потребан масакр.

Неки бивши припадници мировних снага Уједињених нација посведочили су да је муслиманска војска извела озлоглашене „бомбашке нападе на пијаце“, са сарајевским цивилима као жртвама, не би ли оптужили своје српске непријатеље и остварили међународну подршку.

Како су могли да ураде такву језиву ствар? Па, ако човек на челу једне државе може бити спреман на „покољ сопственог народа“, што не би и лидер неке побуњене групе могао да допусти да се побије нешто „његовог народа“, само да освоји власт? Узгред речено, нарочито онда када му нека страна сила – Катар, на пример – још и добро плати да изазове побуну.

Главна опасност доктрине „R2P“ је у томе што охрабрује побуњене групе да изазивају репресију или да тврде да су прогоњене, са једином намером да се умеша туђа војска на њиховој страни. Извесно је да су Гадафијеви милитантни противници дебело претерали у вези са претњама Бенгазију са Гадафијеве стране, како би 2011. изазвали рат НАТО против Либије, са Француском као предводницом. Рат у Малију непосредна је последица окрутног обарања Гадафија који је био један од главних фактора афричке стабилности.

Доктрина „R2P“ служи првенствено да се створи такво јавно мнење које ће да прихвати интервенцију САД и НАТО у другим државама. Није јој сврха да омогући интервенцију Русима или Кинезима да заштите, рецимо, служавке у Саудијској Арабији како им не би одсецали главе. Још мање, да омогући кубанској армији да затвори Гвантанамо и прекине америчке повреде људских права – на територији Кубе.

Америчке интервенције не могу се подичити неким успесима у „заштити“ људи. У децембру 1992. један је батаљон маринаца искрцан у Сомалији, у „Операцији вратити наду“ (“Operation Restore Hope”). Нада није враћена, локално становништво искасапило је маринце и протерало их у року од четири месеца. Лакше је да се замисли делотворна интервенција тамо где се није ни покушало – нпр. у Руанди – него да се спроведе у стварном животу.

И поред све своје војне моћи, Сједињене Државе нису у стању да преобликују свет по свом укусу. То је пропало у Ираку и у Авганистану. „Косовски рат“ 1999. наводи се као успех – али само пошто се мудро игнорише оно што се дешавало и дешава у покрајини откако ју је НАТО отео од Србије и предао албанским клијентима Вашингтона. „Успех“ у Либији разоткрива се јавно много брже.

Попут свих заговорника доктрине „R2P“, и госпођа Кенеди нас опомиње да „никад више“ не допустимо да се деси холокауст. У стварности, неког новог холокауста није ни било „никад више“. Историја производи јединствене догађаје који пркосе свим нашим предвиђањима.

А шта, питају ме људи, ако се нешто тако ужасно ипак догоди? Зар да Свет само стоји и посматра?

Шта се мисли када се каже „Свет“? Идеолошка конструкција Запада сматра да Свет треба да брине о људским правима, али да једино Запад то доиста и чини. Ова претпоставка ствара све дубљи јаз између Запада и остатка Света који ствари не посматра на такав начин. Већина стварног Света види Запад као узрок хуманитарних катастрофа, не као лек против њих.

Либија представљала прекретницу, утолико што су силе НАТО употребиле доктрину „R2P“ – не да би заштитиле народ да га не бомбардује сопствена авијација (ово је основ резолуције УН о „зони забране летења“), већ да сâме бомбардују земљу и тако омогуће побуњеницима да убију вођу и униште режим. Ако су уопште и сумњали, ово је уверило Русе и Кинезе да је „R2P“ превара, искоришћена за унапређење пројекта светске доминације.

А у томе нису ни сами ни изоловани. Запад изолује сâм себе у мехуру своје моћне пропаганде. Знатан део Света, можда и његова већина, види да су интервенције Запада мотивисане сопственим економским интересом или интересима Израела. Осећање угрожености од стране америчке моћи тера друге државе да изграђују сопствену војну одбрану и да сузбијају милитантне опозиционаре који би могли да послуже као изговор за интервенцију споља.

Узвикујући „Ево геноцида!“ тамо где геноцида нема, САД вичу „Ево вука!“ и губе веродостојност. То разара поверење и јединство које би било потребно да се мобилише међународна хуманитарна акција у случају стварне потребе.

Дајана Џонстон је аутор књиге „Крсташки рат лудака: Југославија, НАТО и заблуде Запада“. Краћа верзија овог чланка објављена је 25. јануара у листу „Миниеполис стар трибјун“ (Minneapolis Star Tribune).

Превод с енглеског: Јоран Великоња 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер