четвртак, 17. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Превирања унутар Демократске странке САД - како отупети јасноћу поруке Бернија Сандерса
Савремени свет

Превирања унутар Демократске странке САД - како отупети јасноћу поруке Бернија Сандерса

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Голубовић   
недеља, 11. август 2019.

Простор око Великих језера у коме се одржава последњи круг дебата Демократске странке на прелиминарним изборима за председника одише вишеструком симболиком. Осим што симболише узлет и нагао пад индустријске производње у САД-у, он је и симбол лаког заборава гласача када партија процени да јој више нису потребни. Напуштен од великих индустријских произвођача који су у потрази за јефтинијом радном снагом отишли негде дугде. Заборављен због промена политичке тактике Демократске странке која у својој коалицији мањина и белих либерала није успела да нађе места за белу радничку класу.

Нама у Србији, ако нисмо помно пратили историју америчког политичког живота, може деловати чудно да је Демократска странка некада била нешто друго до партија људских права и мањинских политика. То није случајно, ми овде смо се са Демократском странком сусрели тек након што су такозване нове демократе (на челу са Клинтоном), кренуле да окрећу кормило партије у новом смеру.

Промена правца није била случајна. Успех политике неолиберализма уз пропаст Совјектског савеза навела је партије левице глобално да се прилагоде новој ситуацији. Одговор левих партија на то била је идеологија трећег пута, тј. идеологија постепеног удаљавања левих партија од својих корена у радничким покретима. Америчке демократе, које су постајале фискално све конзервативније, а социјално све либералнија, са променом политике кренуле су да мењају и гласачко тело. На место беле радничке класе Ајове и Мичигена дошли су либерали из Калифорније, мексиканци из Сан Хосеа и црнкиње из Балтимора.

До избора 2016. том великом, некада важном, бирачком телу мало ко се обраћао. Заборављени крајеви нису били ни занимљиви, ни урбани, ни кул, али су били непоходни да би демократе имале сигурне шансе да освоје председничко место. Оно што је избегао Бил Клинтон двадесет година касније је сустигло његову супругу и запретило да игнорисање тог простора на дуги рок не може остати некажњено..

Цена игнорисања испала је двострука. Осим губитка председничких избора, сама демократска странка, њени циљеви и идентитет трајно су доведени у питање. На унутрашњем плану, појава Сендерса и целог покрета који је дошао за њим изазвала је превирања унутар партије. Сендерс се није појавио случајно. Занемарено гласачко тело које није могло да да глас (не више толико) новим демократама, дало га је овом демократском социјалисти.

Његов успех, у многоме обезбеђен и победама над Клинтоновом у државама око Великих језера, трајно је довео у питање хегемонију која је трајала више од двадесет година. Чуђење над тиме како је један социјалиста аутсајдер, могао за мало да победи кандидата естаблишмента, претворило се у питање хоће ли еставлишмент, пред ударом Сендерса и његове агенде, успети да се одржи.

Тупљење оштрице

Кључни квалитет Сандерсове кампање из 2016. године била је њена јасноћа. Мантрајући бројке о „1% који има више од 90%“ сенатор из Вермонта урезао је у свест САД-а идеју о друштвеној неједнакости. Ове идеје, довеле су до појма оно што су грађани области Великих језера осећали већ дуго. Једном избачене у јавност, Сендерсове идеје се више нису могле вратити у боцу, али се са њима морало обрачунати.

Три године касниије, демократски мејнстрим покушао је на разне начине да одговори на изазов који је Сандерс поставио. Најзанимљивија од њих , супротно негирању, представља афирмисање Сандерсових поенти. Већина кандидата признаје: америчко друштво јесте неправедно, богатство је неравномерно распоређено, немају сви исте шансе, капитал је напустио многе регионе и оставио пустош. Уместо да то понове једном, демократски мејнстрим је одлучио да то понови хиљаду пута, да се окаје греге и све призна. Међутим, у мноштву понављања лежи тактички маневар.

Какофонија гласова, који се слажу са Сендерсом, замагљује јасноћу његове кампање и онемогућавају гледаоцу да између кандидата пронађе јасну разлику. Тако су кандидати попут Била де Бласија (Bill de Blasio), Кирстин Ђилабренд (KirstenGillibrand), Джеја Инслија (Jay Inslee), Пита Бутиджаджа (Pete Buttigieg), Ејми Клоубучер (AmyKlobuchar) и других наједном постали готово социјалисти преко ноћи.

Међутим, највећа опасност Сендерсу не прети од кандидата чије је лицемерје јасно и калкулације очигледне, већ у кандидаткињи чије су намере чисте и политика конзистента. Сенаторка Елизабет Ворен делује као копија Сендерса. Као и Сендерс, и она долази из Нове Енглеске, историјски важног простора првобитне колонизације Северне Америке од стране британске круне. Сличан образовни ниво, политичка позиција и препознатљиви старински шмек Источне обале чине их веома сличним, можда и превише да би се могли јасно разликовати за неког ко не прати баш помно програме, изјаве и политичку историју кандидата.

Овде се сличности не исцрпљују. За разлику од осталих кандидата који су се цинично попели на воз у покрету, Елизабет Ворен већ дуго стоји на позицијама веома блиским Сандерсу. Од свог уласка у Сенат 2012. године Ворен се залаже за и ублажавање последица неолибералних политика и неконтролисаног тржишта. Поред тога, њене позиције по питању здравствене заштите и студентског дуга рефлектују оне које можемо наћи код Сандерса. Међутим, управо та сличност (којих има далеко више од горе наведених) чини је најопаснијим противником по Сандерсову агенду. Бројни чланци на интернету о томе „које су разлике између Сандерса и Ворен“ сведоче, да су разлике наизглед танане толико, да се морају објашњавати публици.

Иако тешко приметне, неистанчаном посматрачу, разлике између њих су суштинске. Како наводи Башкар Сункара, један од оснивчара познатог левичарског магазина „Џејкобин“, позиција Елизабет Ворен је да се проблеми америчког друштва могу  решити реформама које би ублажиле последице неолибералних политика. Проблем није у капитализму, у логици тржишта, у логици светске трговине, проблем је у смеру који је капитал попримио од 80-тих.

Упркос свој софистицираности ове универзитетске професорке, њена је позициј је донекле наивна. Идентификујући системске промене у делима Милтона Фридмана, Ворен, као и многи други, даје моћ теорији коју она реално нема. Како Сункара с правом наводи, промене од 80-тих на овамо, далеко боље објашњавају нафтна криза и раст иностране компетиције него нове идеје из глава аутора из тзв „Чикашке школе“које многи препознају као креаторе филозофије неолиберализм.

У Сандерсовом приступу, упућује Сункара, налазимо разумевање да је једини начин преокретања последица неолиберализма „да се поново изграде синдикати и леви политички покрети који могу довести до друге врсте политичке економије“. Супротно Ворен, Сендерс схвата да заиста нова и заиста радикална политика мора ући у сукоб не са теоријским радом Милтона Фридмана, већ последицама које је неолиберализам оставио на радничко организовање, радно законодавство и бројне пределе Сједињених држава, попут простора око Великих језера.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер