недеља, 12. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Праг европског партнерства и руског стрпљења
Савремени свет

Праг европског партнерства и руског стрпљења

PDF Штампа Ел. пошта
Радован Калабић   
субота, 13. јун 2009.

(1919-1939-2009)

Ближи се крај чешког председавања Европској унији,  наднационалној творевини чијих двадесет седам земаља чланица још не обједињује заједнички устав као највиши правни акт.

Влада у Прагу пала је усред чешког председавања у Брисeлу!

Европски званичници, међутим, остали су потпуно мирни, те у њиховим изјавама није било ни тонова изненађења ни тонова забринутости.

Одмах по ускраћивању поверења код куће, бивши чешки премијер изјављује на страни, у престоници ЕУ, да је нови амерички председник Барак Обама – пропаст!

Тада већ настаје права узбуна у јавности, а Мирек Тополанек бива принуђен да се (само)појашњава, коригује и допуњава.

Дебљи крај су, као и обично, извукли нес(п)ретни преводиоци.

Непосредно пред те догађаје улицама Плзена, чешке престонице пива, марширали су националисти и неонацисти у знак протеста против ционизма и ратоборне политике Израела. За јавно испољавање свог незадовољства и бунта одабрали су дан уочи петнаестог марта, када се навршавало тачно седамдесет година од Хитлеровог претварања Чешке и Моравске у протекторат Трећег рајха!

Камера славног Ладислава Ситенског забележила је крупне пахуље снега које су тог марта 1939. у Прагу падале на шлемове војника, на моторизоване и оклопне јединице немачког окупатора, као и на смркнута и беспомоћна лица становника чехословачког главног града. Снег се још није отопио са страница фотомонографије „Праг моје младости“, као што ни са других фотографија из те незаобилазне документарне грађе не силазе чаробни осмеси ондашњих кокетних Пражанки. Ту се сунчеви зраци још преламају у лењим таласима Влтаве и обасјавају величанствене зидине Храдчана. Поносног и препознатљивог симбола чешке престонице, испред кога се, високо уздигнута,  вијори чешка тробојка[1].

Шеснаест година након мирног разлаза са Братиславом, некадашњим Пожуном, и двадесет година након пада Берлинског зида, Праг је, као први међу једнакима, био званични домаћин самита ЕУ–САД. У својству европског домаћина угостио је тек изабраног америчког председника на његовом првом путу по Старом континенту. Обаму су на сваком кораку сачекивале свечано истакнуте америчке заставе.

Испред Храдчана су, као и обично, лепршале заставе Чешке и њеног председника Вацлава Клауса. Више него упадљиво било је, међутим, одсуство плаве заставе са двадесет седам, у круг распоређених златножутих звездица!

I

Протоколарни пропуст?

Гест недомаћинског понашања?

Или нешто треће?

Шта год да је у питању, реч је о парадоксу који, уз неизбежно претеривање, можемо упоредити са позивом српског домаћина на славу у дом без свеће, или кандила, или не дај Боже, иконе.

Међутим, Чеси су традиционално учтив и питом словенски народ коме се ни случајно не омичу гестови изван граница пристојности и доброг укуса.

Нису, рецимо, чешки домаћини нимало криви што се за округлим столом самита ЕУ–САД испоставило да једна столица недостаје. Могао се такав пропуст слободно и друкчије објаснити. Односно, дискретно ставити до знања да је један члан пољске делегације вишак у односу на протоколом предвиђен број места. Но, чешки су организатори брзо пронашли ту столицу без речи да не би додатно продубљивали неслагања и комичне неспоразуме Доналда Туска и Леха Качинског, пољског премијера и председника пољске државе. Јер је већ одраније познато да Туск зна Качинском да ускрати и владин службени авион у сличним приликама, те се председник Пољске довија тако што, за четрдесет хиљада евра по једном лету, изнајмљује приватног авио-превозника.

Зато и описану епизоду са изостављањем препознатљиве заставе ЕУ ваља тумачити као свесну поруку савесног домаћина одаслану испред Храдчана на моћним крилима стилске фигуре – парадокса.

Чак ни евентуална неумесност нашег пређашњег поређења са српским домаћином не ремети и не умањује изражајну снагу и значењске домете парадокса са којим је Чешка, као домаћин и председавајући ЕУ, дочекала америчког председника без бриселског знамења испред свог најчувенијег, монументалног и резиденцијалног здања.

Није никаква тајна да чешки председник Вацлав Клаус не спада у ред еврофанатичних државника, те да ревносно гаји и доследно јавно испољава умерену резерву према многим прописима, одлукама и плановима гломазне бриселске евробирократије. За то многољудно тело и тај џиновски апарат све се више говори да су отуђени од националних интереса матичних држава чланица, нарочито оних новопримљених. Не изостају, међутим, ни јавна, званична и полузванична гунђања која, с времена на време, долазе и од тзв. старих чланица.

Својеврсни је парадокс и чињеница што из самог стриктно омеђеног дворишта ЕУ допиру гласнији, оштрији и подозривији гласови о његовом стању и уређењу него из Србије, у којој политичка псеудоелита на власти и знатан део опозиције хорски, као у трансу призивања, или изговарања спасоносне идеолошке мантре, понављају без даха и предаха:

„Европа нема алтернативу“!

II 

Парадоксом који је запретио да прерасте у скандал симболично је обележен и почетак чешког председавања ЕУ, када је Давид Черни, у здању Савета Европе у Бриселу, на почетку ове године, поставио уметничку инсталацију „Ентропа“. Чешки поп-арт стваралац је на шеснаест квадратних метара „сложио“ разједињену, предрасудама и стереотипима оптерећену Европу, у којој Бугарску, рецимо, представља мрежа чучаваца који своју садржину претачу један у други. Румунија је сведена на „Дракулаленд“, Холандија начичкана минаретима, Словачка као беживотно трупло обмотана је мађарском заставом, Француска је цела у штрајку, Данска је сложена од разнобојних „лего“ коцкица...

Пољску представља група католичких свештеника који се упињу да поставе заставу дугиних боја – симбол геј популације.

Немачку симболише густа мрежа аутопутева који се на махове укрштају неодољиво подсећајући на злогласну нацистичку свастику.

Од свих чланица ЕУ једино Британија није нашла место у „Ентропи“!

И то је, такође, уметнички легитиман поступак Черног, који рачуна са безграничним пољем слободе избора у креативном транспоновању стварности, али и недвосмислена порука која, ипак, битно сиромаши и нарушава вишеслојност и многозначност „Ентропе“.[2]

Осим што нема заједнички устав, ЕУ још није постигла ни консензус о вишезначном карактеру уметности. Тако су бугарски званичници хитно позвали чешког амбасадора у Софији на објашњење у вези са  „крајње провокативним и увредљивим“ представљањем Бугарске у „Ентропи“ Черног, који се, иначе, „прославио“ 1991. фарбањем совјетског тенка у ружичасту боју. Совјети се тим поводом нису бунили. Тек се била распала та државна заједница бројних народа са евроазијског континента, у којој су Руси били најмногољуднији. Нестала је совјетска империја, па ваљда није ни било никога ко би се нашао погођен пинк тенком  Давида Черног. Ни пустио од себе глас прекора, протеста и непристајања.

Или сузу жалости, свеједно...

Мисао без парадокса је као љубавник без страсти – сликовито је поредио Кјеркјегор.

Тек парадокс, као изненадни блесак муње, накратко осветли и оживи историјске актере и њихове „необјашњиве поступке“ учини бар разумљивијим за будуће нараштаје.

Савременици, вични у одгонетању парадоксалних загонетки и гестова, осврћу се према утабаним стазама пређашњег доба како би сигурније корачали друмовима садашњости и прецизније осматрали путеве пред собом.

Додатну предност прибавља им зналачко читање историјског Календара и Топографске карте минулих лета.

Случај се, међутим, као највећи комедијант на свету, шири и доминира на смешним страницама људске историје.

Али, без Парадокса, Календара и Топографије историја би била мртва и незанимљива прошлост чији се догађаји, сцене, боје, звуци и мириси најчешће губе у пустињи организованог заборава и нестају с лањским снеговима.

Стари и „политички некоректни“ трагови прошлих времена изнова се замећу с новим снеговима и службеном историјом коју, као по обичајном праву, пишу победници. А непријатне чињенице и неугодна подсећања препуштају се, без много премишљања, набујалим валовима историјских понорница, које остају без поузданих и чврстих меморијских брана и устава. Само се, с времена на време, огласи њихов потмули хук и опомињујући глас, које, по правилу, надјачава грмљавина садашњег историјског тренутка. И презаузетост данашњим датумом.

Знање је крхко, а памћење још и испрекидано. Спремност да  заборавља ружне догађаје и разгони авете прошлости, кажу, човеку знатно олакшава ионако кратки боравак у овој долини суза. Преко митске Лете, реке смрти и заборава, брже и безбедније у подземни свет превозе се поколења, која су и свој пртљаг и пртљаг прошлости својих предака, оставила на бесповратној страни. На оној обали са које се трајно отискује у крај и ништавило.

Прошлост, међутим, има један непредвидљив, а насртљив обичај.

Наиме, никад се не зна када ће се и иза ког угла испречити пред појединцем, или целим народима. Прекорно их опомињујући, слабе, преплашене и заборавне, на старозаветну мудрост, по којој нема ничег новог под овом капом небеском.

III 

Границе новонастале државе Чехословачке одредиле су Енглеска и Француска, након Првог рата 1919, у Версају. У тим границама остало је да живи три и по милиона Немаца из судетских области. У својој политици темељне ревизије Версаја Хитлер је, након што су немачке трупе 12. марта 1938. умарширале у Беч и припојиле Аустрију, држећи на дневном реду тзв. судетско питање, отворио и кризу око Чехословачке. Криза достиже врхунац у првим данима после чувеног конгреса НСДАП од 6. до 12. септембра 1938. Само три дана након Нирнберга Хитлеру у Берхтесгаден на ноге долази британски премијер Артур Невил Чемберлен. А само четири дана након те посете британска влада тражи од Прага да преда Хитлеру судетске области!

Судбина Чехословачке, почетак њеног озакоњеног распарчавања, комадања и касније окупације, запечаћена је 29–30. септембра 1938. на Конференцији у Минхену, на којој су, осим представника земље домаћина, учествовали и заступници Велике Британије, Француске и Италије.

Прави одговор на питање како велики и моћни поступају према малим државама и њиховим народима оставио нам је др Хуберт Масарик, члан чехословачке делегације на Конференцији у Минхену, у свом искреном и хронолошки прецизном извештају.

Ево како то изгледа.

Чехословачка делегација доведена је у Минхен 29. септембра, у три по подне. Под полицијском пратњом је превезена и смештена у хотел „Регина“, у коме су одсели и Енглези.

Тек увече, око деветнаест, успели су да ступе у телефонску везу са једним саветником Форин офиса који је касније дошао у њихову хотелску собу и саопштио им да је конференција при крају, те да су прилике за Чехословачку врло неповољне.

Пред поноћ истог дана др Масарик и др Мастни, чехословачки посланик у Берлину, успели су да допру до сер Хораса Вилсона, енглеског експерта и поверљиве личности Чемберлена. Он је мирно изнео географску карту и хладнокрвно им показао територије које има да буду окупиране одмах. Додао је да британска делегација одобрава тај план и упозорио их да ће сами имати посла са Немцима уколико га одбију. Сер Хорас Вилсон џентлменски се поверио да ће то исто чути и од Француза, додуше можда у љубазнијем тону.

На саму конференцију чехословачка делегација позвана је тек у пола два ујутро 30. септембра.

Ту им је Чемберлен саопштио да је споразум постигнут. Затим је одржао кратки говор у коме је нагласио потребу за трајним европским миром. Када је завршио говор, извадио је текст споразума и дао га др Мастном да га и он прочита.

За време разговора са Мастнијем Чемберлен је непрекидно зевао![3]

О томе како је енглески и европски миротворац дочекан у Лондону, после Минхена, обавештава нас педантни Теодор Корт, немачки отправник послова у британској престоници, у свом познатом, опсежном и веродостојном извештају.

Енглески листови тврдили су да ниједном британском војнику, или државнику, није приређен такав дочек код куће као Чембрлену, још од времена Велингтоновог тријумфалног повратка из битке код Ватерлоа.

 Традиционално уздржани Енглези, сведочи Корт, нису се могли препознати када је Чемберлен пришао микрофону и када је почео да маше документом на коме су били његов и Хитлеров потпис. Одушевљење је у том тренутку кулминирало, а Чемберлен није пропустио да подвуче како је из Немачке, други пут за последњих шездесет година, стигла једна искрена порука о миру![4]

Својим личним присуством на тој несвакидашњој свечаности енглески краљевски пар је, са балкона, ширио оптимизам најпоузданијег живог гаранта европског мира и трајне безбедности.

Међу судетским Немцима било је и оних који су се отворено изјашњавали против Хитлерове политике. У редовима немачких посланика у чехословачком парламенту било је чак осам комуниста. Све њих је, после Минхена, чекала страшна Хитлерова освета. Знајући то вођа социјалдемократа у Судетима Венцел Јакш хитно је одлетео у Лондон да моли за визе како би се спасли експонирани противници Трећег рајха. Накратко га је примио лорд Рансимен, који је Јакша утешио прогнозом да ће лордмер Лондона скупљати прилоге за све њих и уверавањем да ће и његово, лордово име бити међу приложницима!

Након тако топлог пријема и разумевања на које је наишао међу демократама и савезницима са Запада Јакшу је, као тешком инвалиду, преостало да узме шешир, ослони се на своје штаке и... оде.[5]

Тако се за њега и све пријатеље западне демократије у Чехословачкој, окончао Минхен у Лондону.

IV

Москву на преговоре у Минхену нико није ни звао, тако да је Максим Литвинов, народни комесар за иностране послове, могао само из Москве да се огласи и пренесе став да је његова земља спремна да интервенише у одбрану Чехословачке. Али, под једним условом: да то исто истовремено учини и Париз. На радознало питање представника седме силе како то мисли да изведе када СССР и Чехословачка немају заједничку границу, Литвинов је лаконски одговорио да ће се „начина наћи“.

Чехословачку владу и њен народ, у тренуцима најтежих искушења, чекала  су горка разочарања и у непосредном суседству. Одмах и уз претњу војном силом Пољска од Чехословачке тражи индустријску област Тешин, задајући Прагу неочекивани ударац с леђа од „братског словенског народа“. Да ни у овој додатној невољи не би изостала енглеска улога, британски министар спољних послова лорд Халифакс, преко посланика у Прагу, врши притисак на чехословачку владу да се кроз редовни дипломатски канал обавеже на предају Пољској територија настањених пољском већином. Тако је и Пољска у чехословачкој кризи одиграла још једну неславну, додуше епизодну улогу, која ће, ипак, бацити дугачку сенку на њен скрушени профил невине жртве ратних околности.

Наиме, Пољска маршала Пилсудског закључила је још 1934. са Немачком Адолфа Хитлера споразум о ненападању. Пет година пре споразума Рибентроп–Молотов.

Пилсудски је 1918. дошао на чело пољске државе. Њена западна граница одређена је Версајским уговором из 1919. и приближно је одговарала граници Пољске из 1772, односно времену њене прве поделе. Супротно предлогу лорда Керзона, енглеског министра спољних послова, да се источна граница Пољске повуче кроз Сувалке, Брест-Литовск и реком Буг, Пилсудски напада ослабљену Русију, исцрпљену револуцијом и грађанским ратом. Он осваја и Минск и Кијев, те узгред слама и отпор туђе, украјинске борбе за независност. Тако прокламација украјинске независности траје само три године, од 1918. до 1921. Ришким уговором из 1921. утврђена је пољска источна граница, која иде од 150 до 200 километара источно од Буга. Та територија практично је одсечена од СССР-а, и када је 1939. Црвена армија ушла у Пољску, она је, де факто, срушила границу коју је маршал Пилсудски освојио осамнаест година раније.

Но, Пилсудски се није задовољио даровима Версајског уговора и освајањима на истоку. Он је организовао и нереде у Горњој Шлезији, у којој је живело бројно становништво немачког порекла, те је и њу, с Катовицама, припојио Пољској. У Аустрији је освојио целу Галицију. Додуше, славу његових освајачких подвига умањује чињеница што су се у то време и аустроугарска и руска империја распадале због рата, а Немачку ослабила њена унутрашња револуција.

Пољска се, дакле, после Немачке придружује 1938. Мађарској, као још једном претенденту на територијално комадање Чехословачке. Но, чим јој Немачка испостави захтев за враћање освојене Шлезије, Пољска напушта ту дружину и приклања се Енглеској и Француској.

V 

Само дан након уласка немачких трупа у Праг, у Братислави је, под Хитлеровим патронатом, проглашена  Независна Република Словачка. На чело те квислиншке творевине стао је некадашњи католички свештеник, монсињор Јозеф Тисо. Мађарска је анектирала трећину Словачке. Након пола године словачки војници ће, заједно са немачким снагама, марширати на Пољску. Две године касније на СССР. А осам година касније Тисо ће висити обешен у Братислави. Претходно су га заробили војници Црвене армије, а чехословачки председник Едуард Бенеш одбио је да га помилује.

Мађарска је европску кризу око Судета у Чехословачкој доживела као јединствену и непоновљиву прилику за ревизију Тријанонског уговора. У тим настојањима наилазила је на подршку традиционалног савезника у Берлину, као и на потпору Италије. Но, није се устручавала да затражи разумевање, али и помоћ од оних који су пресудно утицали на одлуке Тријанона. Тако је мађарски посланик у Лондону предао Енглезима ноту своје владе у којој се тражи помоћ у решавању питања мађарских мањина у Словачкој, у вези са предстојећим решењењем судетског проблема.

Суштина одговора који је Будимпешти понудио лорд Халифакс, британски министар спољних послова, састојала се у уверавању да Енглези и сами мисле на тај проблем и у препоруци Мађарима да се уздрже од конкретних акција док за то не дође прави тренутак. Растерећена тонова дипломатске етикеције порука из Лондона била је недвосмислена: Мађари само треба да чекају и да у погодном моменту предузму одговарајуће мере. Будимпешта је тако и поступила. Прво у Словачкој.[6]

Након непуне три године грађани Новог Сада, Срби, Јевреји и Роми, на најдрастичнији начин суочили су се са Хортијевим „одговарајућим мерама“ у тзв. Новосадској рацији из јануара 1942, када је зверски мучено, побијено, опљачкано и под дунавски лед бачено хиљаду триста житеља тог града!

Стога пред истраживачима и даље стоји отворено питање: ко је својим саможивим, подмуклим и лицемерним понашањем знатно допринео оживљавању и подстицању агресивне ревизије Тријанонског уговора?

VI                                                       

Поразом у Првом рату Мађари су изгубили власт над областима Хрватске, Славоније, Срема, Бачке и Баната, које су припале новоформираној Краљевини СХС. У тим покрајинама живело је око пола милиона Мађара, помешаних са Србима, Немцима и Румунима.

Врховна команда савезника, ратних победника, наредила је влади грофа Карољија 20. марта 1919. да повуче мађарске трупе из Трансилваније и да ту област преда на управљање Букурешту. Одговарајући негативно на захтев победника, Карољијева грађанска влада добровољно је сишла са власти, а већ сутрадан у Будимпешти је прокламована совјетска република на челу са Белом Куном. Ни мађарско племство ни буржоазија ни официрски кадар нису се противили том чину. Рачунали су на то да ће бољшевичка власт у Москви признати Будимпешту за своју савезницу, узети је под заштиту и помоћи јој да поврати своје изгубљене територије.

Заузета својим домаћим невољама власт у Москви није ни покушала да спречи трупе Антанте, међу којима су румунске биле најбројније, да 4. августа 1919. уђу у Будимпешту и после четири и по месеца њеног трајања сруше „црвену власт“ самопрокламоване совјетске републике.

Независна мађарска држава, у данашњим границама, настала је 4. јуна 1920. потписивањем Уговора о миру између Антанте и побеђене Аустроугарске. Уговор је потписан у Тријанону, накнадно изграђеном дворцу за забаву, на самом рубу Версајског парка. Релаксациона намена тријанонског замка симболично је упућивала и на другоразредни значај који су савезници придавали пораженој Двојној монархији, са седиштима у Бечу и Будимпешти.

За главног непријатеља и достојног противника предвиђен је Версај, симбол француске моћи, славе и њеног међународног престижа, као најподесније место на коме ће Берлин 28. јуна 1919, на Видовдан, и званично признати кривицу за отпочињање рата, положити оружје, потписати Уговор о миру и обавезати се на испуњавање свих обавеза преузетих из њега.

Велелепна грађевина Луја XIV, осим аристократског сјаја и аутократског печата њеног градитеља, била је и неми сведок најзначајнијих светских одлука донетих у свечаној тишини њених салона, а након грмљавине топова и безброј изгинулих на бројним поприштима крваве европске историје. И не само европске.

Ту су, у раскошне одаје Версаја, доведени Енглези 1783. да потпишу мировни уговор са САД-oм, по завршетку америчког рата за независност. Рат је почео у априлу 1775. борбама америчких колониста за независност, код Лексингтона и Конкорда. „Декларација независности“ усвојена је 4. јула у Филаделфији, у згради названој Independence Hall. За њу је гласало 56 представника 13 британских колонија у Северној Америци, а датум њеног усвајања слави се и данас као Дан независности САД-а.

 Енглески краљ Џорџ II прогласио је, међутим, америчке борце за независност побуњеницима. Унајмио је двадесет хиљада немачких плаћеника да се немилосрдно обрачунају са њима. Након осам година окончан је амерички рат за независност, британским признањем САД-а у Версају као слободне, суверене и независне државе.

„Кад би Версај проговорио“, наслов је чувеног филма Александра Жоржа Гитрија, француског писца, редитеља и глумца руског порекла, познатијег по имену Саша Гитри. Заиста, кад би Версај проговорио, тада би нам, као у неком грандиозном паноптикуму, приближио призоре пруских и немачких официра и војника који су га окупирали и претворили у своју спаваоницу након победе над Французима.

Дочарао би нам и ужурбане припреме за свечано проглашење Другог рајха од 18. јануара 1871. Церемонију крунисања Виљема II у Версају за цара уједињене Немачке, након победе у француско-пруском рату, којој је претходио тешки пораз француске војске под командом цара Наполеона III, у бици код Седана. Подсетио би на предају богатих француских покрајина Алзаса и Лорена, у којима је живела немачка национална мањина.

Освежио памћење Француза и њихову жељу за историјским реваншом. За крунисањем победе на истом оном месту, у Версају, где су били принуђени на капитулацију и признање пораза. На то ће чекати скоро пола века. Све до 1919. и званичног признања Немачке да је поражена у Првом светском рату и њеног пристанка на све услове мира, које ће јој диктирати ондашња међународна заједница, предвођена  Енглеском и Француском.

VII                                        

Месец дана по уласку нацистичких трупа у Праг, априла 1939, италијански фашисти Бенита Мусолинија окупирали су Албанију и срушили њену монархију. Краљ Зогу био је принуђен да бежи из државе чија независност није стигла да наврши ни доба људског пунолетства, са тек рођеним сином, који је краће од две недеље био престолонаследник.

Службени прогон Јевреја из Италије увелико се одвијао након доношења Декларације о расама из јула 1938, док је усташким емигрантима Анте Павелића Рим пружао сигурно уточиште.

Званични Берлин суздржавао се од активног и отвореног мешања у хрватско питање у Југославији све до пада Стојадиновићеве владе почетком 1939. Тек тада долази до нагле промене немачког курса према унутрашњим приликама у Југославији. Немачки посланик у Београду Фон Херен упутио је у Берлин седмог марта исте године подужи политички извештај у коме предлаже помоћ хрватским амбицијима и задобијање њиховог пријатељства. Свој предлог он подупире проценом да су српска левица и српски опозициони кругови у непријатељском ставу према Немачкој.

Из Београда је Фон Херен поручивао Берлину да се јака и стабилна југословенска држава могла очувати само у ауторитативном режиму, ослоњеном на српској супремацији, што је Милан Стојадиновић покушао и да оствари. Промена владе, процењивао је Фон Херен, значила је и напуштање таквог приступа и прелаз на „демократске“ методе и компромисе, што је одговарало хрватским федералистима и српским круговима на левици. Све то водило је ка неизбежном слабљењу државног ауторитета. Зато је, бележи Херен, куцнуо час да се „ревидира став у питању хрватском“. Беспредметан је постао страх Немачке да ће довести у опасност ауторитарни режим у Југославији ако отворено стане на страну Хрвата. Полазну тачку за сарадњу Немачке са Хрватима, наводи он, ваља тражити у геополитичкој припадности Хрвата немачкој култури, али и у опасности која за њих долази из Италије.

„Нова ситуација настала падом Стојадиновића повратила нам је слободу акције, те можемо искористити те повољне услове за задобијање пријатељства хрватског“, закључује Фон Херен и завршава свој извештај препоруком немачкој штампи да убудуће напусти суздржан став према хрватском питању и потенцира право народа на самоопредељење.[7]

На овом месту, у Хереновом извештају Берлину, већ је утиснут немачки сертификат за будућу наказну квислиншку творевину НДХ, у чијим ће логорима смрти, попут Јасеновца, чак и према немачким изворима, страдати око 750.000 Срба, Јевреја и Рома!

Ту је, на посредан начин, наговештен и онај позив за мобилизацију којем се одазвало 3.895 усташких добровољаца, сврстаних у Хрватску регименту, под командом пуковника Ивана Маркуља. Свечану смотру и испраћај Регименте у ратни поход на Москву и Стаљинград извршио је поглавник НДХ лично, 16. јула 1941, у Горици и Туропољу. Дакле, за мање од једног месеца Павелићеве снаге су, на копну, на мору и у ваздуху, оперативно укључене у Хитлерову инвазију на СССР, названу операцијом Барбароса.

VIII                                                       

НДХ, као историјско чудовиште, по рођењу је, додуше, пригрлио Мусолини, да би га потом и Хитлер усвојио и одгајао, а све ради јачања немачког утицаја и германске експанзије. На том путу, као препрека, стајала му је и Краљевина Југославија, коју је, уосталом, као и Чехословачку, сматрао вештачком версајском творевином.

 Зато је државу Јужних Словена требало изнутра ослабити и покорити, као и њене савезнике окупљене у Малој антанти, коју су називали и системом француских савеза. Осим Југославије у том савезу налазиле су се још Чехословачка и Румунија. Када их је, коначно, окупацијом и распарчавањем Краљевине Југославије и поразио, Хитлер је генералу Калафатовићу и југословенским представницима за потписивање капитулације симболично одредио зграду некадашњег чехословачког и садашњег чешког посланства, у Улици краља Александра у Београду, где је својевремено потписан уговор о стварању Мале антанте. Хитлер је тим чином и ритуално описао круг од непожељног рођења па до уништења својих противника из Мале антанте.

 Пре тога, у скоро мистичном и окултном заносу, нагурао је француске представнике јуна 1940, као политичке старатеље Мале антанте, у онај тесни вагон на споредном колосеку у Компијењу – да потпишу капитулацију. Дакле, у исти онај железнички спомен-вагон у Пикардији, покрајини на северу Француске, на самој граници са Немачком, у коме су Немци 18. новембра 1918. у 11 часова потписали капитулацију, чиме је озваничен крај Првог светског рата. Изашла из тог рата као губитница, Немачка је, под нацистичким вођством Хитлера, овако режираним чином француске капитулације, хтела да и на симболичан начин, тријумфално и осветнички, обележи преокрет и запечати свој тријумф. 

На крају крајева, и Хитлер, уосталом као и бројни његови немачки савременици, али и немали број страних истомишљеника, сматрали су исход и резултате Првог рата не само неправедним и неправичним, већ и генератором свих несугласица, трвења и подела у Европи. Зато су и канили да направе Нову Европу, која је требало да се дигне након потпуног разарања темеља Старе. И чијим се континенталним двориштем, како је отворено заговарао вођа Трећег рајха, неће управљати са неког Острва, или са удаљених азијатских граница.

Два атентата почињена у једној години између два светска рата, открила су две неуралгичне тачке и наговестила будућа жаришта кризе на европском континенту. Убиства аустријског канцелара Енгелберта Долфуса и југословенског краља Александра I Карађорђевића, такође су недвосмислено промовисала предстојећи, насилни курс у мењању затеченог стања и употребу силе у решавању предстојећих спорова. Та смакнућа оголила су и тоталитарну природу, као и милитантни карактер фашизма и нацизма. И на најдрастичнији начин опоменуле тзв. западне демократије с каквим ће тек идеолошким агресивним и милитантно настројеним снагама, рођеним у срцу Европе, имати да се носе, преговарају и одмеравају.

IX                                                                               

Био је то стартни сигнал за предстојеће насилне обрачуне на европском континенту. Били су то, уједно, и први смртоносни пуцњи у версајске границе Европе.

Злокобни наговештај њиховог каснијег, бруталног прекрајања.

Прво у оном патрљку од државе, преосталом од распада велике Аустроугарске монархије, са седиштем у Бечу.

 Затим и у Малој антанти, у којој је Југославија играла главну улогу, као новонастала држава. Версајска творевина, којој су Срби (пре)дали победнички ореол и кредибилитет. За ту творевину Срби су положили највише жртава међу савезницима у Првом рату. Скоро једну трећину биолошки репродуктивног становништва, или милион и двеста педесет хиљада мртвих и око седамсто хиљада рањених. Да би се, на крају, у називу Југославије као заједничке државе три словенска народа, одрекли чак и свога имена.

Долфуса, вођу аустрофашиста под снажним Мусолинијевим утицајем, убили су 25. јула 1934. аустријски нацисти, као великог противника припајања Аустрије Немачкој. Према сугестијама свог ментора из Италије, Долфус је претходно уништио левичарску опозицију у Аустрији, сменио руководство Радничке коморе, похапсио прваке Савеза одбране из Социјалдемократске партије, распустио парламент и прогласио увођење једнопартијског режима (Хришћанско-социјалне странке) по фашистичком обрасцу.

Долфусовим смакнућем тек устоличеном Хитлеру била су полуотшкринута врата за тзв. Аншлус. Но, он ће стрпљиво сачекати погодан моменат да ослаби одлучно противљење Енглеза, Француза и Италијана том чину, учврсти савезништво са Мусолинијем и онда, у пакету, у истој, 1938. години, Немачкој припоји целу Аустрију, а нешто касније и судетску област у Чехословачкој.

Припајању Аустрије државној територији Немачке претходио је један сугестивни дипломатски разговор у Берлину вођен између Адолфа Хитлера и сера Џона Сајмона, енглеског министра иностраних послова. Дијалог је забележен 1935, дакле годину дана по убиству канцелара Долфуса, а објављен је тек 1997. У том разговору сер Сајмон саопштава вођи Трећег рајха да :

„Влада Његовог Величанства не може бити узнемирена око Аустрије на исти начин, као, на пример, око Белгије, то јест земље која се налази у најближем суседству с Великом Британијом.“[8]

Хитлеру је то било сасвим довољно и  преостало му је да одушевљено захвали британској влади и на свим другим „лојалним напорима“ које је она великодушно предузела у односу на Немачку.

X                                                     

Политика краља Александра реално је сагледавала опасности на границама Југославије. Осим мађарских ревизионистичких претензија према Дунавској бановини, стално се суочавала и са агресивним италијанским тежњама на целој далматинској обали. Тако је и њен сусед Аустрија, као незванични Мусолинијев протекторат, представљала већу опасност по Краљевину од Беча који би био припојен Берлину.

Зато је краљ Александар, само десетак дана пре доласка у Марсељ, одбио да се придружи Лондону, Паризу и Риму у њиховом противљењу Аншлусу и потпише, у Женеви, са њима заједничку декларацију.                      

Краљ Александар одазвао се позиву да посети Француску, намеран да својим „старим пријатељима и ратним савезницима“ предложи приближавање и учвршћивање веза, у првом реду између Француске и Немачке. Тада би пред савезом Француска–Немачка–Југославија нагло опали иредентистички апетити Италије. Ублажено би било и непријатељство њене штићенице Аустрије. Поткресане ревизионистичке амбиције Мађарске, традиционално загледане у Берлин и Рим. Југословенски монарх је, у то нема сумње, таквом комбинацијом намеравао да отклони сталну опасност са својих граница.[9]

 Александров домаћин, министар иностраних послова Луј Барту, имао је, међутим, сасвим другачије комбинације са југословенским краљем. Пошто није успео да га задобије за своје планове у вези са Аншлусом, он је намеравао да га изолује и, евентуално, поколеба „резервним гласом“. Зато се, одмах после Александрове посете, Париз спремао да дочека румунског краља Кароља, представника друге чланице Мале антанте. Посета је била заказана у истом месецу, октобру 1934, само неколико дана након предвиђеног повратка краља Александра у Југославију.

Пре пута у Француску краљ са краљицом Маријом одлази у Софију, где са Бугарском цара Бориса III продубљује пријатељске односе. Тим мудрим дипломатским маневром он се обезбеђује од могуће промене политичког курса Букурешта и, истовремено, амортизује француске притиске у вези са променом југословенског става према Аншлусу. На тај начин добија и одрешене руке према Риму.

Опозиција код куће, у Француској, и моћни противници на страни имали су, опет, своје комбинације и са француским министром домаћином, и са краљем Александром. Резултанта свих тих комбинација нагло је и драконски одјекнула 9. октобра 1934. у Марсељу, с хицима професионалног убице, бугарског атентатора Владе Георгијева „Черноземског“, у сарадњи са усташама, пребаченим за ту прилику из Италије.[10]

У атентату су смртно страдали и краљ Александар, али и његов домаћин Луј Барту, који није успео да заврши своје животно дело чврстог заокруживања Немачке француским савезницима.

Посета румунског краља Француској одмах је одложена. Наравно, не због безбедносних разлога, већ зато што је изгубила политички резон.

Москва је, међутим, изгубила једног поузданог савезника у Бартуу, који је први на Западу смогао храбрости да је јавно назове пријатељем и да одлучно погура њен пријем у Друштво народа, који се збио тек 1934.

Убиством краља Александра у Марсељу СССР се, ипак, није отарасио једног доследног опонента на Балкану и у Европи, коме је, при стварању у Версају, додељена ризична улога граничника пред ширењем комунизма из Москве. Настављајући Александров првобитни спољњополитички задатак, Југославија је све до 1940. одбијала да успостави званичне дипломатске односе са Москвом.

XI                                           

Званични Београд је, на другој страни, пружао и уточиште и гостопримство многим политичким емигрантима из СССР-а који су са отвореним непријатељством гледали на режим у Москви.

Седиште заграничне Руске православне цркве од 1921. налазило се у Сремским Карловцима. На њеном челу био је митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки). У Карловцима је одржан и Први руски црквени сабор изван граница матичне државе. Због отворене подршке обнови монархије под Романовима однос тог отцепљеног крила РПЦ према патријаршији у Москви био је непомирљив.

Митрополит Антоније до смрти је богослужио и чинодејствовао у Србији, где је и сахрањен 1936, у крипти Иверске капеле у Београду.

У Београду је 1928. у Руској цркви сахрањен и последњи главнокомандујући Руске армије, тзв. белогардејаца, генерал-лајтант Петар Николајевич Вранглер. На сахрани „црног барона беле армије“, како су Вранглера називали они који му ни мртвом нису опраштали повлачење и евакуацију са Крима, опело су служили патријарх српски Димитрије и митрополит Антоније (Храповицки). Сахрана је обављена уз највише војне и државне почасти, а лични изасланик краља Александра био је генерал Хаџић.

На емигрантском таласу из Русије у Србију и Београд су дошли бројни стручњаци, лекари, архитекте, професори, инжењери, сликари... који су за кратко време удахнули прави културни и цивилизацијски полет и препород земљи десеткованој Балканским ратовима и Првим светским ратом. Њихов пуни допринос културном и технолошком развоју српског друштва још није у потпуности ни истражен ни сагледан.[11]

Из бољшевизиране Москве се, међутим, на режим краља Александра, гледало с додатним непријатељством и по формули по којој пријатељ мог непријатеља постаје мој непријатељ.

За званичан датум свог оснивања историја КПЈ узима 20. април 1919, када је на Конгресу у Београду извршено уједињење југословенских социјалдемократа у једну политичку заједницу. На том конгресу, међутим, није створена Комунистичка партија. Она је створена годину дана доцније у Вуковару, на конгресу који су обележили притисци, уцене, бројне нерегуларности и физичке претње.

Ево како је историјски Конгрес у Вуковару описао његов учесник др Живко Топаловић, који ће касније, као политички емигрант, обављати дужност генералног секретара Социјалистичке интернационале, са седиштем у Лондону:

„Конгрес је заседао у једном великом хотелу. Сопственик хотела, мађарски гроф, поклонио га је месној радничкој организацији. Та организација била је скроз мађарско-комунистичка. Она је организовала службу око Конгреса и држала делегате не само под надзором већ и под терором.

На Конгрес је дошло мноштво нових и непознатих људи... Интервенисала је чак и полиција и захтевала да у партеру сале могу бити присутни само делегати. Пре верификације пуномоћја није се, међутим, сазнало ко је делегат.

Цео Конгрес протекао је потом у буци и ларми, у псовкама и претњама и правом нереду који се из хотелске сале преносио у хотелске собе и на улицу. Противници комуниста били су изложени на улици најгорим погрдама и претњама. Живота Милојковић, доцније комунистички посланик и полицијски агент, саставио је терористичку банду која је отворено говорила да противници комуниста неће изнети живу главу из Вуковара. Свако ко би сметао успеху Конгреса биће убијен...

Водећим комунистима било је стало до тога да се Конгрес у реду заврши, да већина изгласа претварање Социјалистичке партије у Комунистичку, усвоји њен потпуно нови програм и статут и изабере чисто комунистичку управу.“[12]

Можда је од Топаловића живописнију реакцију на Конгрес КПЈ у Вуковару понудио једино Драгиша Лапчевић. Наиме, он га је напустио – без речи.

Насилна бољшевизација социјалдемократске левице у Југославији пре и после Вуковарског конгреса из 1920, њено стриктно програмско усмеравање и финансирање, масовне ликвидације  комунистичких кадрова у Москви између два рата, фаворизовање једне мистериозне личности чије загонетно порекло и до данас буди сумње и распаљује машту истраживача, оптужбе за српски хегемонизам у Југославији као тамници народа... само су неки од могућих одговора Кремља на нескривени антагонистички став Београда према постојбини бољшевизма.

Кратко приближавање југословенских комуниста и хрватских усташа у међуратном периоду изведено је на њиховој заједничкој оцени да је монархистички режим у Београду симбол српског хегемонизма. Подривање државних темеља Краљевине био им је заједнички циљ, само са различитом мотивацијом. Први су намеравали да се дочепају власти и онда да мењају друштвено уређење земље. Други су хтели независну хрватску државу, етнички очишћењу од Срба. Овим потоњим шанса се указала с немачким нападом на Југославију, а ови први мирно су пратили развој догађаја до Хитлеровог напада на СССР.

У години убиства краља Александра, у Лепоглави је 1934. основана тзв. Заједница политичких осуђеника. Њу су сачињавали комунистички и усташки кажњеници, који су склопили и уговор о сарадњи. У име комунистичке стране, након годину дана у затвору у Сремској Митровици, Споразум је потписао Моша Пијаде,[13] потоњи председник Скупштине ФНРЈ. Усташку страну заступао је Мило Будак, ратни злочинац и доглавник Анте Павелића. У том споразуму се, у члану 2, између осталог, наводи и да вођство КПЈ „...признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма...“[14]

Чувени комунистички Конгрес одржан у Дрездену од 5. до 16. новембра 1928. није ни предвиђао постојање Србије након распада Краљевине Југославије и извођења комунистичке револуције.

Као занимљив документ пажњу привлачи и једна насловна страна „Пролетера“, званичног органа ЦК КПЈ. Наиме, у броју од 28. децембра 1932. то гласило поздравило је усташки покрет побуњених личких и далматинских сељака. Стављајући се без остатка на њихову страну југословенски комунисти само су наставили да заговарају разбијање Краљевине као вештачке творевине.

Временом је сарадња између југословенских комуниста и хрватских усташа раскинута, а две су стране постале непомирљиви противници у борби за наслеђивање власти над војно пораженом и територијално распарчаном монархијом.

XII                                                        

Осим што се зацарио, и Борис III је 1935. године учврстио своју диктатуру и као представник немачке династије Сакс–Кобург–Гота довео Бугарску до ратног савезништва са Хитлером у Другом рату. Бугарска је, уосталом, и у Првом рату била на страни Берлина. Одмах по повратку из престонице Трећег рајха, где је имао врло непријатне и бурне разговоре са Хитлером, Борис је напрасно преминуо, на Велику Госпојину, 28. августа 1943. Сумња у његово тровање у Берлину ни до данас није отклоњена, а бугарски историчари као разлог Хитлерове одмазде наводе противљење цара Бориса да се у мају исте године отпреми и последња, малобројна група преосталих Јевреја из Бугарске у концентрационе логоре.

 Борис III је, чудом невиђеним, 1925. преживео атентат када је на њега бачена бомба у Софијској цркви. Тада је, за време опела, живот изгубило 128 људи.

Историјска амплитуда у животу крунисаних европских глава креће се од трагичног и узвишеног до комичног и карикатуралног. Мусолини се, рецимо, непрестано и заједљиво подсмевао упадљивој разлици у висини између онижег краља Виторија Емануела III и стасом кршне краљице Јелене, кћерке црногорског краља Николе, поспрдно називајући крунисаног владара Италије „mezza cartuccia“ – пола метка.

Но, случај хрватског краља Томислава Другог заиста нема премца у историјском поглављу о оперетском и циркуском крунисању. И ту ће видну и запажену улогу одиграти један Италијан, војвода Емон од Савоје–Аосте, кога је усташки поглавник Анте Павелић одредио за наследника хрватске круне, одмах по проглашењу квислиншке НДХ. Елем, у мају 1941. италијанског војводу и несуђеног краља Хрватске из подморнице су искрцали на јадранску обалу, представљајући га као значајно постигнуће и трофеј нове усташке власти. Развлачили су га и показивали по мрачним винским подрумима, док из Берлина није стигао енергичан ултиматум да се моментално прекине са тим „краљевским циркусиштем“.

После само пет дана „краљевања“ несуђена крунисана глава те криминалне  државе, вратила се одакле је и дошла, а да честито није ни упознала Загреб, главни град свог „краљевства“ и несуђену престоницу свога столовања. Поврнуо се, дакле, војвода Емон од Савоје–Аосте без круне на глави, али са главом на раменима. И то је био већ неки добитак у времену у коме су крунисане главе летеле с престола као преплашене птице с покислих кровова  европских метропола.

XIII                                                  

Регент Александар био је мета атентатора и у Београду када се 29. јуна 1921. враћао из Народне скупштине, после заклетве положене на Устав. На његов аутомобил бомбу је бацио Спасоје Стејић, молерски радник из Новог Сада, припадник Комунистичке партије. Пошто бомба није погодила његова кола, Александар је остао неповређен, али су рањени десеторица грађана и војника.

Недуго затим на железничкој станици у Делницама млади радник Алија Алијагић, члан београдског омладинског огранка КПЈ, родом из БиХ, усмртио је тек пензионисаног министра унутрашњих дела Милорада Драшковића, творца „Обзнане“.

Стејић и Алијагић осуђени су на смрт, а Скупштина је, реагујући на те терористичке акте, по хитном поступку, 2. августа 1921. изгласала Закон о заштити државе. Тим законом комунистичка делатност оглашена је за злочин, уз претњу казном до 20 година робије, па и смрћу.

Атентат на регента Александра у Београду временски се подударио са Конгресом Треће интернационале у Москви. Сима Марковић, који је предводио делегацију КПЈ, сазнавши за ту вест, одмах је помислио да је то гнусна провокација режима против Партије. И да није случајно одабран тренутак након регентовог потписивања Устава, којим је престајало важење „Обзнане“. Уверио се, међутим, врло брзо, још ту у Москви, да то није провокација режима и да је атентатор Спасоје Стејић честити пролетерски борац, како га је назвао Марковић. Убрзо су и Сима Марковић и Филип Филиповић и Коста Новаковић и многи други тамновали у југословенским затворима.[15]

У бројним настојањима да се обнови комунистички покрет у Југославији њима су стизали позиви из Москве. Тамо су, међутим, одмах по доласку затварани, суђени због неуспеха и стрељани као издајници. Уосталом, као и бројни други комунистички руководиоци који су нестали у злогласним московским чисткама.[16]

 Југословенски режим под краљем Александром завео је праву диктатуру на Бадњи дан, 6. јануара 1929, после убиства у Народној скупштини Стјепана Радића, вође Хрватске сељачке странке.

Оно што није пошло за руком комунистима у Београду, успели су да изведу усташки и бугарски терористи у Марсељу након 13 година.

Имена бугарског извршиоца и усташких организатора атентата на краља Александра нису од пресудног значаја за сагледавање пуне политичке позадине трагичног догађаја у Марсељу. Навођење детаља истраге и свих накнадних сазнања – такође. Уосталом, пракса завере представља гломазан и добро подмазан механизам, склопљен од мноштва делова који се савршено уклапају и беспрекорно функционишу, а да претходно и не морају да знају један за другог.[17]

Зато је пресудан значај налогодавца и зато и данас стоји отворено питање зашто је кнез Павле, као наследник краља Александра, допустио да се у Женеви, пред Друштвом народа, никада не помене име Бенита Мусолинија у вези са политичким атентатом у Марсељу.

Као што отвореним стоји и питање због чега је бивши француски амбасадор у Берлину Франсоа Понсе енергично одбио, у неколико махова, Хитлерове отворене понуде да му прикаже документарне снимке атентата до којих је дошла немачка страна. Према Понсеовим наводима, Хитлер је са најближим сарадницима дуго гледао и проучавао ту прворазредну визуелну грађу, иако су француске власти највећи део тог филмског материјала заплениле. „Њих је“, бележи Понсе, „изненадила осредњост пријема суверена, запањила слабост службе безбедности, а нарочито безглавост, гужва и потпуна паника које су завладале масом и представницима власти после атентата.“ [18]

Хитлер и његови пропагандисти, међу којима је предњачио др Јозеф Гебелс, били су неприкосновени мајстори инсценације и добро су знали како се саботажом изнутра организују слабости и пропусти служби безбедности, те производи „безглавост, гужва и потпуна паника које су завладале масом и представницима власти“...

Углавном, оно што је Хитлер хтео да прикаже француском амбасадору у Берлину био је најочигледнији доказ одговорности  и француске државе, као домаћина, за убиство краља Александра. Париз, међутим, није послао свог амбасадора у Берлин да се тамо суочава са запањујућим слабостима француске државе и наглим круњењем њеног међународног ауторитета, који се, након атентата у Марсељу, ионако ни пред ким више нису могли скривати.

И коначно, отвореним стоји и питање којим се то вишим интересима руководио Ентони Идн, енглески министар иностраних послова, подржан од француског колеге и делегата Италије у Женеви, када је у највишем међународном телу  препоручио да се име Бенита Мусолинија не узима у уста поводом физичког смакнућа краља Александра.

XIV                                                      

Нису прошла ни три месеца од атентата у Марсељу, а Мусолини децембра 1934. у Монтреу сазива међународни конгрес фашистичких партија, на коме равноправно учествују представници шеснаест европских земаља. Као родоначелник прве фашистичке државе у Европи, који је 1922. постао премијер Италије, а већ 1925. завео отворену политичку диктатуру, Дуче је маштао и о правој фашистичкој Интернационали. Кораци које је предузимао у том правцу указивали су на његову решеност и одлучност. Одмах је почео тајно да наоружава Немачку и Бугарску, као и земље које су настале распадом аустроугарске империje.

Фашизам италијанског типа, онако како га је сам Мусолини дефинисао, стављао је акценат на државу, изнад Бога, нације, демократије, људских права... „Све унутар државе, ништа изван државе, ништа против државе“, грмео је Дуче у хиперетатистичком програмском начелу своје политике.[19]

У настојању да превлада версајски систем Хитлеров нацизам акценат је поставио на супериорност германске расе и немачке нације, прокламујући право проливања крви других зарад усрећивања свог народа. Бројни аспекти нацистичке доктрине, међутим, засновани су на идеји својственој немачкој класичној филозофији и схватањима Фридриха Енгелса о неисторичности одређених народа. На то су се следствено надоградиле и идеје о расној надмоћи и нацистичка уверења о природној и етичкој неједнакости људи.

За разлику и од фашизма италијанског типа и од немачког нацизма и расизма, комунизам ширен из Москве претендовао је да пролетерски и класно „усрећи“ цео свет, слабо марећи за цену код куће. Указивање на његову тоталитарну структуру, све са гулазима и прогоном милиона домаћих неистомишљеника, ипак није мерило по коме му се може оспорити антифашистички, антинацистички и антирасистички карактер у светској историји. Бар не без тешких огрешења о објективну историјску науку. Уосталом, немерљив допринос СССР-а у сламању фашизма и нацизма у Европи, ток и исход Другог светског рата, уз небројене жртве руског и других совјетских народа, најпроверљивији су резултат његове праве спољнополитичке оријентације.

XV                                                         

Бројни критичари никада нису одустали од кључне примедбе да су Дејвид Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, шефови британске и француске владе,  државне међе у Версају цртали на брзину, скројивши их неразумно „у живом месу Европе“.

Ако су и биле неразумне, те границе ипак нису бесмислено постављене. Напротив. Оне су настале с јасном намером и прецизним циљем, као опредмећење идеје некадашњег предавача географије на Универзитету у Оксфорду, кога многи и данас сматрају за родоначелника геополитике. Реч је, дакако, о сер Халфорду Мекиндеру (1861–1947), бившем директору Лондонске школе економије и дугогодишњем члану британског парламента, кога у време заседања у Версају затичемо у Јужној Русији, на Кавказу.

 На врхунцу његове политичке каријере британско Министарство спољних послова послало га је 1919. у крајње деликатну и сложену мисију високог комесара, или амбасадора за Јужну Русију. Британци су тада имали своје трупе на Кавказу и помагали су контрареволуционарним снагама под командом генерала Дењикина. О томе шта је Мекиндер саветовао Дењикина на Кавказу и на шта је успео да га приволи, нешто касније.

За сада је битно да је његова писмена порука стигла до картографа у Версају и да је код „граничара Старог континента“ примљена као идеја водиља и чаробна формула за државну конфигурацију послератне Европе. Мекиндерова порука је гласила:

„Онај ко влада источном Европом, управља Средишњом земљом. Ко влада Средишњом земљом, управља Светским острвом, а ко влада Светским острвом, управља светом.“[20]

Мекиндер је од светских лидера у Версају тражио да се по сваку цену онемогући тежња Немачке да освоји и овлада источном Европом. Да се Берлину пресече пут ка стратешки важној Русији (Средишњој земљи – Heartland) и њеним неисцрпним природним богатствима и залихама руде, природног гаса и слатке, пијаће воде. Чехословачка, Пољска и Југославија замишљене су и као поуздани граничник територијалном експанзионизму Немачке и чврста брана пред њеном амбицијом да загосподари Евроазијом (Светским острвом), па према томе и – целим светом.

Излазећи из Првог рата и потписујући у Брест-Литовску 1918. мир са Немачком, Лењин је пристао на губитак суверенитета и утицаја над Финском, Литванијом, Летонијом, Естонијом, Пољском, Белорусијом, Украјином, као и над деловима Јерменије и Грузије. Огромни територијални уступци Централним силама учињени су у вртлогу бољшевичке револуције и хаосу грађанског рата. Но, изненада и за неочекивано кратко време, дошло је до пораза и предаје Немачке. Уз пресудну помоћ сила победница, већина побројаних држава успоставила је своју самосталност, постајући савезнице Лондона и Париза у борби против бољшевика у руском грађанском рату. Осим Белорусије и Украјине све те земље стекле су независност и суверенитет. Подозрење ових, тзв. граничних држава, према комунистичкој Русији, довело је 1920. до њихове тесне политичке сарадње и закључења уговора о заједничкој одбрани. Иза таквог развоја догађаја несумњиво је стајао и стратешки подстицај, у првом реду Енглеске, а за њом и Француске, да се прошири и оснажи тзв. буфер зона, између Руса и Немаца. Територијални одбојник између Словена и Германа, од Балтичког до Црног мора.

XVI

Све накнадне дилеме око исцртавања граница у Верасју, након Првог рата, лаконски је отклонио једном једином реченицом сам Клемансо. Некадашњи председник француске владе и њен ратни министар, иначе заклети противник Цркве, изјавио је након мировне конференције у Версају да се тај мировни уговор, као и сви други, јавља као наставак рата и да не може бити ништа друго!  

Испоставило се да су овај Клемансоов закључак делили и Мусолини и Хитлер, трудећи се, наравно, да му дају другачији предзнак и измене га у своју корист.

Испоставило се, узгред, да ни Орвел није био оригиналан када је записивао да је мир – рат, незнање – моћ, слобода – ропство. И да ће сви бити једнаки, само што ће неки бити – једнакији.

Фашистичка идеја о наоружаном народу определила је  Мусолинија да издашно снабдева оружјем Мађарску адмирала Хортија и „Хејмвер“ на крајњој десници у Аустрији. Мађарски су војници од 1926. имали непосредну војну обуку у Италији.

 У Румунији се, по угледу на Дучеову Италију, ствара фашистичка „Гвоздена гарда“ Корнелијуса Кордеануа...

Мала антанта, међутим, опстаје као савезник западних демократија све до Хитлеровог заузимања Прага. Тек тада се, у марту 1939, распада „артифицијелна творевина“ Версаја, како је Хитлер кумовао Чехословачкој.

Већ наредне године Румунија, у лику маршала Антонескуа, добија свог кондукатора (диктатора). Следеће постаје савезник Немачке и приправна да у строју са Хитлеровим војницима маршира на исток, у правцу Москве и Стаљинграда.

Након пада Берлина и капитулације Немачке румунски војници учествују у Прашкој офанзиви, истински последњој и великој ратној операцији у Другом светском рату. Само се тада, од 6. до 11. маја 1945. у строју са совјетским, чешким и пољским трупама, раме уз раме, боре против дојучерашњих савезника. Наиме, делови немачке армијске групе Центар наставили су борбу у Чехословачкој и након што је оружје положено у престоници Трећег рајха.

У Прашкој офанзиви, последњем великом ратном судару, учествовало је на чехословачком бојишту око три милиона војника са свих страна. Уједно, то је била и последња европска територија на којој је сломљен последњи велики отпор немачког завојевача у Другом светском рату.

Тако се и практично и симболично Хитлеров милитантни насртај на Малу антанту сломио и окончао тамо где је и почео.

У Чехословачкој.

XVII

Oктобра 1935, годину након убиства краља Александра, Мусолини шаље приближно пола милиона војника под командом генерала Пјетра Бадоља да покоре Абисинију (Етиопију). Користећи хемијско оружје и бацаче пламена, италијански агресор осваја Адис Абебу у мају следеће, 1936. године, и приморава цара Хајла Селасија да напусти земљу. Друштво, или Лига народа, са седиштем у Женеви, заводи економске санкције Италији, али Мусолинију у одсудном моменту прискаче у помоћ Хитлер. Од тада и званично почиње тесна сарадња Берлина и Рима.

Основану 1920. са циљем да онемогући избијање нових ратова и с намером да одржава трајни мир у свету – преговарачком дипломатијом и системом колективне безбедности – у Лигу је од њеног настанка уграђена непоправљива „системска грешка“. Наиме, онај ко је и предложио њено оснивање, а то је био амерички председник Вудро Вилсон, одбио је да се прихвати чланства у претечи данашње ОУН.

Постојеће чланице све до 1934. одбијале су да приме СССР у то Друштво.

Војна агресија на Абисинију је, међутим, до краја разголитила сву немоћ и неефикасност Лиге.

Увођењем опште војне обавезе у марту 1935. Хитлер је практично погазио одредбе Версајског уговора и учинио га мртвим словом на папиру.

Прави шок, међутим, изазива реакција Британије на Хитлерово грубо кршење тог међународног уговора. Из Лондона је у Берлин упућен предлог за преговоре о наоружању, који се у јуну 1935. године завршавају тајно склопљеним споразумом између Енглеске и Немачке. Долази до потписивања Англо-немачког навалног пакта.

Када је 1939. потписан споразум Рибентроп–Молотов, мало се ко у Европи сећао да је четири године раније потписан тзв. Навални пакт, којим су Енглези, де факто, омогућили Хитлеру даље кршење Версајског уговора.

У септембру 1935. објављени су нирнбершки закони, који су Јевреје дефинисали по расном, а не по верском принципу. Њима је ускраћено немачко држављанство, уз забрану склапања брака и одржавања ванбрачних веза између Јевреја и нејевреја. Отпочео је њихов званични прогон који је временом прерастао у погром и истребљење милиона припадника Мојсијеве вере, које је Трећи рајх третирао као нижу расу.

У јуну 1938. изгласан је закон по коме су Јевреји у Немачкој били у обавези да носе идентификационе карте.

Само десетак дана након Минхенске конференције и Чемберленовог  уверавања да је из Берлина, после шест деценија, у Лондон донео трајну поруку мира, на Немачку се спустила погромашка тама Кристалне ноћи, од 9. и 10. новембра 1938.

Црвена армија и њена 322. стрељачка дивизија ослободиле су 27. јануара 1945, на Светог Саву, Аушвиц (Освјенћим), највећи нацистички логор за масовно уништавање цивилног становништва. Кроз тај злогласни концентрациони логор, смештен на територији јужне Пољске, прошло је 1,3 милиона људи из разних крајева Европе. Процене казују да је само на том месту побијено око милион Јевреја. Годишњица совјетског ослобођења Аушвица обележава се данас као Међународни дан сећања на жртве холокауста. 

Трагично поглавље у историји јеврејског народа које је отворено у Нирнбергу 1935, затворило се једанаест година касније на истом месту. Смртне пресуде над неким од највиших немачких званичника извршене су ритуално, на Пурим. На празник којим се прослављају античке победе над јеврејским непријатељима.

XVIII

Тачно на годишњицу убиства краља Александра у Марсељу, дакле 9. октобра 1935, Сједињене Државе задале су коначан ударац историјском претечи оне организације у којој данас воде главну реч. Наиме, тог дана Америка је и службено одбила сарадњу у спровођењу одлука Лиге.

Тачно пола године након тог потеза Вашингтона, 9. марта 1936, Хитлер је послао своју армију, на годишњицу увођења опште војне обавезе, да поседне Рајну.

Свежа немачка војска, настала од одреда пруске полиције, извршила је Хитлерову заповест на опште одушевљење широм Немачке.

Сад је и Мусолини, коначно, могао да одахне.

А на сам Дан независности САД-а, чак и да задовољно трља руке, јер је Лига народа тог 4. јула 1936, и званично укинула санкције Риму, уведене због његовог освајачког похода на Адис Абебу.

Сви побројани потези САД-а и Велике Британије, те чињеница да је прва седница Друштва народа са седиштем у Женеви одржана у Лондону, навели су злураде, али духовите посматраче да уместо било каквих коментара понове стару и једноставну, али ефектну и проницљиву изреку која гласи:

„Зло рођење – готова судбина!“

За гротескни епилог те организације побринуо се, међутим, мистер Парадокс, који је Лигу народа надахнуто водио до њеног последњег, бесмисленог и комичног корака:

Лига је, у децембру 1939, искључила СССР из свог чланства, због инвазије на Финску?!

Други светски рат је, само подсећања ради, званично почео 1. септембра пре седамдесет година, нападом Немачке на Пољску.

XIX

Ако бисмо завирили испод  циркуске и крваве, али историјски аутентичне шатре света, указао би нам се, лично, и вођа Трећег рајха, који издаје налог СС јединицама да инсценирају пољски напад на немачку радио-станицу у меленом Глајвицу, на самој немачко-пољској граници.

 Тај напад имао је да послужи као алиби за Хитлеров немилосрдни „милитантни одговор“, којим ће за само неколико дана прегазити територију  Пољске. У тај историјски „позоришни комад“ укључене су уживо све вештине и сва позната достигнућа драмске уметности, од директног преноса „варварског“ словенског говора до приказивања убијеног агресора који је, у ствари, био немачки робијаш, преобучен у пољску војничку униформу.

Инсценирано паљење Рајхстага, немачке Скупштине, у фебруару 1933. дало је „оправдање“ Хитлеру да се немилосрдно обрачуна са својим најжешћим политичким противницима, комунистима. Да озакони партијску диктатуру, угуши слободу штампе и погази све тековине западне демократије. Да се као прави паликућа, истовремено, представи и као најпозванији ватрогасац немачког државног дома. А да би представа била доведена до краја, пред суд је изведен, осуђен, оптужен и погубљен смушени холандски комуниста Маринус ван дер Лубе.

Знајући за Хитлерова редитељска и глумачка достигнућа, многе неверне Томе у тумачењу мистериозних догађаја из прошлости, и даље отворено сумњају у званичну верзију о животном крају вође Трећег рајха и Еве Браун. Кад је могао да тако убедљиво изрежира грабљење и учвршћивање власти, диктатуру и почетак Другог светског рата, зашто не би могао – питају се они – да инсценира и самоубиство заљубљеног и тек венчаног пара. Трагични клише о крају романтичне љубави између Ромеа и Јулије проверено, и у литератури и у животу, обезбеђује својим протагонистима улазак у легенду.

Иза љубавне везе Бенита Мусолинија и Кларе Петачи, за ноге обешених и изложених погледима и порузи гомиле, није остала никаква чаролија недоречености. Све се одиграло у суженом оквиру суровог надреалистичког жанра. Венчање Хитлера и Еве Браун, непосредно пред заједничко самоубиство и спаљивање, то се мора признати, и до данас распаљује сентименталне душе и вртоглаво умножава њихове сумњичаве претпоставке и недоумице. И не само њихове.

XX

Почетни успеси побуњене војске, под командом генерала Франциска Франка, имали су 1936. у Шпанији такав замах да су све прогнозе указивале да ће се грађански рат на Пиринејском полуострву брзо окончати. А онда су, као и толико пута пре тог оружаног сукоба, почела европска уплитања са стране, упркос званичној заједничкој Изјави Француске и Енглеске о немешању. Намиривање економских интереса великих сила, политичке трговине око утицаја на будућу Шпанију, отимање за престиж, испорука оружја зараћеним странама уз директно војно мешање и ангажовање... Тако се грађански рат у Шпанији продужио све до почетка 1939.

Док се нису намириле све „заинтересоване“ стране споља, па чак и она губитничка, републиканска, код куће.

Франка је прво помагала Мусолинијева Италија, а за њом и Хитлерова Немачка. Французи су били на страни легалне шпанске владе. Уосталом, њено злато и финансијске резерве биле су пренете у Париз, одмах по избијању сукоба. Зато је из Француске у Шпанију стизало наоружање за републиканце. Немцима се то, наравно, није допадало, па су судили да се француски интервенционизам у Шпанији може обуставити једино енергичним упливом Лондона на Париз. Али и са Острва су пристизали „добровољци“ у Шпанију. Енглези да помогну републиканцима, а Ирци Франку. Зато Британија дипломатском нотом у Берлину изражава спремност да обустави и спречи слање нових „добровољаца“.

 Лондон се пак више прибојавао Рима, који је доживљавао као супарника у Средоземљу и плашио се да он не ојача много у Медитерану. Од избијања грађанског рата у Шпанији Енглези су ионако трпели велику финансијску штету. Франко је конфисковао богате рудокопе Рио Гранде, који су били у Енглеској својини, и предао их једном немачком конзорцијуму. Око тога се развила дуга дипломатска преписка, с бројним интервенцијама британске амбасаде у Берлину. Шотан, француски председник владе, уверава Немце да се Париз у Шпанији не поводи за идеолошким мотивима, већ искључиво за својим „виталним интересима“. Немци исправно процењују да Лондон на шпански грађански рат гледа, уосталом као и Париз, само са становишта свог интереса и жеље да сачува јак утицај на послератну Шпанију, без обзира на његов исход и будућег победника.

Републиканска авијација бомбардује у заливу Ибица, на Балеарима, немачки бојни брод „Дојчланд“. Немци узвраћају бомбардовањем Алмерије.

Лондон строго пази да у свим овим комбинацијама и дипломатским акцијама остави Москву по страни. Совјети пак оптужују британску владу да ради на четворном пакту: Британија, Француска, Немачка, Италија. Долази до оснивања Интернационалних бригада и њиховог слања у помоћ шпанским републиканцима.

У пролеће 1937. Немци бомбардују баскијски град Гернику. Свет је запањен бројем цивилних жртава и потпуним материјалним уништењем града. Герника није имала скоро никакав војни значај, али је за Баскијце представљала њихов идентитетски симбол. Пабло Пикасо, француски сликар шпанског порекла, ствара своју „Гернику“ и први пут је излаже у Шпанском павиљону на  Светској изложби у јесен 1937, у Паризу.

Успостављање „незваничних“ Франкових конзулата у Лондону наговестило је те јесени скори крај, као и победника у шпанском грађанском рату. Међутим, долази до новог обрта. Москва испоручује велики контингент наоружања својим идеолошким сродницима. Рат се наставља.

Иако је у лето 1938. победа генерала Франка била сасвим сигурна, рат се наставио до почетка следеће године.

Енглески премијер Чемберлен објавио је у парламенту да је Лондон 27. фебруара 1939, дакле још пре пада Мадрида у руке побуњених војника, признао владу генерала Франка у Шпанији.

Енглески пример следила је Француска, која је новопризнатом шпанском диктатору, као израз посебног поштовања, за амбасадора  послала маршала Петена.

Поред главне, Енглези су у играма око Шпаније дали и завршну дипломатску реч. Свој бојни брод „Devonshire“ великодушно су ставили на располагање обема зараћеним странама, и победницима и побеђенима. Представнике генерала Франка довезли су и искрцали на Минорки да би им ту републиканци потписали примирје. А онда су републиканце укрцали у тај исти брод и превозили их у Француску. За то време упорно су понављали да брод ради на своју руку, независно од владе у Лондону, али у хармонији са њом!

XXI

Са генералом Франком на челу Шпанија је свечано, 27. марта 1939, у Бургосу приступила Пакту Антикоминтерн, који су до тада сачињавали Немачка, Италија и Јапан. Сам назив тог пакта одредио је и његовог главног противника, који се налазио у Москви. Вршене су последње припреме за комплетирање коалиционих снага окупљених око Трећег рајха и за њихов коначни и победнички поход на територију „ваневропске цивилизације“.

Тачно на дан двогодишњице свечаног приступања Шпаније Пакту Антикоминтерн, у Београду је 27. марта 1941. извршен војни пуч, смењени су влада и краљеви намесници, а на престо доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Испоставило се да је пуч изведен у режији енглеске Службе за специјалне операције. Установљено је да су подмићени прваци Српске земљорадничке странке, чији се председник др Милан Гавриловић налазио у СССР-у, на положају нашег амбасадора у Москви, а у одсуству га је замењивао Милош Тупањанин. Њему и још неколицини „угледних личности“ новац је исплаћен у канцеларији познатог београдског адвоката Симе Алкалаја. Све што је потом уследило представљало је уобичајену представу са злоупотребом истинског и дубоко укорењеног антинемачког расположења најширих слојева српског друштва.[21]

Пуч је представљао и својеврсни енглески одговор на Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, потписан само два дана раније, 25. марта 1941. у Бечу. У гарантним нотама тог протокола Немачка и Италија „потврђивале су своју одлуку да ће поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије“, као и да „Владе сила Осовине за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи пролаз или превоз војних трупа преко југословенске државне територије“.[22]

 Од Југославије Тројни пакт није очекивао никакву војну помоћ, већ неутралност. Сам чин потписивања Протокола уприличен је у дворцу Белведере, тачно на двогодишњицу закључења Пакта о пријатељству између Италије и Југославије, који су 25. марта 1937. у Београду потписали грофа Ћана и Милана Стојадиновића.

Своју спремност да се прикључи Пакту Антикоминтерн исказала је и Пољска, јануара 1939, током званичне посете њеног министра иностраних послова Бека Берлину. У преговорима са немачким министром иностраних послова Јоахимом фон Рибентропом као услов за придруживање Немачкој, Италији и Јапану Варшава је од Хитлера тражила подршку за своје претензије на Украјину и излаз на Црно море. Главне тежње Варшаве, као и вековима раније, биле су усмерене према Литванији и Украјини, а добрим делом подгреване су и исконским анимозитетом према Москви.[23]

У марту 1939. Хитлер се одриче споразума о ненападању, закљученог са Пољском пет година раније, а Шпанија, истовремено, приступа Пакту Антикоминтерн.

Литвинов у априлу исте године предлаже закључење војног савеза између СССР-а, Француске и Британије, усмереног против Антикоминтерниног пакта.

Чемберлен одуговлачи са потписивањем предложеног савеза у атмосфери неповерења према СССР-у, али и због претераних захтева Москве, као што је било инсистирање на слободном пролазу совјетских трупа кроз Пољску. Он је још 24. марта преузео са Французима гарантије пољске независности, а након тачно једног месеца потписао је и споразум о међусобној помоћи са Варшавом.

Хитлер је, у међувремену, испоручио Пољској територијалне захтеве Трећег рајха у погледу Шлезије.

Литвинов је смењен са положаја 3. маја 1939.

На његово место Стаљин је поставио Вјечеслава Молотова.

Војна мисија западних сила, упућена транспортним бродом, стигла је у СССР тек 11. августа 1939. и то без овлашћења да потписује било какав споразум.

На Хитлерову иницијативу у Москву 19. августа стиже Рибентроп и потписује седмогодишњи споразум о економској размени између двеју држава. Немачка одобрава СССР-у кредит од двеста милиона марака у замену за сировине, од бензина и житарица до дрвне грађе.

Након четири дана, 23. августа 1939, потписан је дестогодишњи споразум о ненападању између Немачке и СССР-а. Такозвани тајни протокол, као додатак тог споразума, објављен је тек након немачке капитулације и односио се на поделу интересних сфера у источној и северној Европи.

Седмицу потом, нападом Хитлерових трупа на Пољску, и званично је почео Други светски рат.

Био је први септембар 1939.

Тек тада су Лондон и Париз одлучили да Немачкој објаве рат.

XXII

Пред сам крај чешког председавања ЕУ у Прагу је, на иницијативу Варшаве, требало да се одржи самит назван „Источно партнерство ЕУ“ . Чешка престоница била је одређена за место на коме ће се, седам деценија након немачке окупације, састати највиши представници из Брисела и прваци шест бивших совјетских република, сада независних држава, Украјине, Грузије, Белорусије, Молдавије, Јерменије и Азербејџана. Брисел је имао намеру да кроз ову иницијативу побројаним земљама „понуди трговинске везе у замену за демократске реформе“, како су јавили извештачи из Прага.

У Праг су лично допутовали највиши званичници из Брисела, Хавијер Солана, високи представник ЕУ за безбедност и спољњу политику, и Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије.

 Лидер Белорусије Александар Лукашенко, кога су јавност и штампа у ЕУ коначно престали да називају последњим европским диктатором, није се лично одазвао том позиву, већ је у Праг послао по рангу много ниже представнике да разговарају са Соланом и Барозом. Исто је учинио и председник Молдавије Владимир Вороњин.

Дакле, то окупљање у главном граду Чешке, у старту је изгубило карактер самита и претворило се у састанак, који су отпочетка пратиле контроверзне изјаве, па и бучни протести.

Прво је Барозо пожурио да саопшти како тај састанак није уперен против Русије.

Званична Москва се, напротив,  није либила да јасно поручи, кроз уста Сергеја Лаврова, да је то окупљање баш оно што Барозо тврди да није. Односно, да су се наречени у Прагу окупили на предлог Варшаве како би покушали да створе нове линије поделе у Европи. Руски министар иностраних послова упозорио је да није добро што се предузимају такви дипломатски кораци и да они неће допринети јачању поверења и сарадње на релацији Брисел–Москва. (Хабаровск још нико није помињао.)

Учеснике састанка у Прагу сасвим изненадно и спонтано дочекали су демонстранти, са раније исписаним великим транспарентима на којима се дало прочитати, између осталог, „стоп диктатури“, и са државним заставама Белорусије и Молдавије.

Да би смирио усплахирене демонстранте, забринуте за демократију и стање људских права у Минску и Кишињеву, пред њих је изашао недавно опозвани председник чешке владе, лично Мирек Тополанек. Он им је брижним и поверљивим тоном саопштио како се управо састао са шест дисидената из Белорусије и обећао да ће програм Источно партнерство инсистирати на доследном поштовању људских права и демократије у земљама учесницама.

Бившим совјетским републикама на том састанку јасно је стављено до знања да им никада неће бити понуђена могућност учлањења у ЕУ. Сем Украјине и Грузије, којима је на састанку понуђена тзв. мапа пута до учлањења.

Више од понуђене мапе Украјини је хитно била потребна позајмица од пет милијарди долара за санацију њене посрнуле привреде и опоравак финансијског система.

Брисел је, међутим, за свих шест независних држава предвидео помоћ од око 800 милиона долара. Са реализацијом до – 2013.

Русија, с друге стране, неким од наведених држава већ даје милионе долара у субвенцијама и зајмовима, а за разлику од ЕУ уопште их не условљава.

Зато је, рецимо, Јерменији, која се из Прага вратила празних џепова, одмах дала пола милијарде долара, а Украјину је званично обавестила да ће њен захтев за позајмицу од пет милијарди долара упућен Москви, морати да сачека боље дане.

XXIII

Прави циљ овог окупљања у Прагу, изгледа да се показао тек другог дана, у петак, осмог маја 2009. Наиме, тог дана разговарало се о отварању јужног коридора за алтернативно снабдевање ЕУ енергентима. Тог дана нису помињане ни демократија, ни људска права, већ се разговарало о дуго планираној траси којом би се до средње Европе допремао земни гас из средње Азије. Дакако заобилазећи територију Русије.

Извештачи из Прага пропустили су да подсете да је на тај дан, пре тачно 64 године, дакле 8. маја 1945, на Стаљинов захтев у Берлину потписан акт о војној капитулацији Немачке. Стаљин није признавао онај потпис којим су само дан раније немачки генерали и високи официри у Ремсу пожурили да се предају Американцима и Енглезима, нудећи им тако и славу и ореол јединог и правог победника у Другом светском рату.

У зору 16. априла 1945. Црвена армија, под командом маршала Жукова, почела је завршну офанзиву против коначног и најчвршћег упоришта Трећег рајха. Сама и без икакве помоћи савезника, она је, за две недеље, успела да сломи и последњи отпор милион немачких војника који су чували Фиреров бункер. Завршну битку победе над нацизмом и фашизмом у Европи, која је уједно означила и крај Дугог светског рата, Црвена је армија платила са 100.000 погинулих и 200.000 рањених војника. Поређења ради, то је приближно трећина свих укупних губитака Американаца за све време Другог рата. Процене совјетских губитака крећу се од двадесет пет до двадесет седам милиона жртава!

Тек 4. јула 1945, дакле на Дан америчке независности, Стаљин је дозволио америчкој и британској војсци да поседну позиције у секторима Берлина које им је сам доделио. Свој сектор Берлина француска војска запосела је тек 12. августа. Тако је престоница Трећег рајха стављена под колективну контролу четири државе.[24]

Извештачи из Прага пропустили су, такође, да запазе присуство већ помињаног сера Халфорда Мекиндера на тој конференцији. Он, додуше, физички и није могао бити ту, али се дух његових геополитичких идеја надмоћно ширио конференцијским салонима, канцеларијама, аулама и ходницима прашког здања у којима се тај скуп одржавао.

Сер Мекиндер је, пре тачно девет деценија, 1919, у својству амбасадора, или високог комесара за Јужну Русију (Кавказ), саветовао контрареволуционарног генерала Дењикина да у случају победе „белих“ одмах призна независност кавкаских народа. По повратку у Лондон предлагао је влади Велике Британије да створи антибољшевичку, то јест антируску алијансу, од независне Украјине и кавкаских држава. Сугерисао је да се преузме контрола над железничком линијом између Бакуа, у Азербејџану, и Батумија, луке у данашњој Грузији, у покрајини Аџарији, коју је Тбилси тек пре неку годину вратио под своју управу и у којој је предвиђена градња велике НАТО базе. Једино тако би, по мишљењу сер Мекиндера, Лондон осигурао залихе нафте и природног гаса из каспијског региона и спречио Русе да се домогну изласка и стационирања на Црном мору.[25]

Распадом СССР-а нагло су оживеле идеје сера Мекиндера, остављене за боља времена. У међувремену, британска империја изгубила је своју величину, сјај и престиж, а место Лондона у англоамеричкој коалицији заузео је Вашингтон. Мекиндерови списи пресудно су утицали на Збигњева Бжежинског, некадашњег саветника за националну безбедност у администрацији Џимија Картера. Главни стратег победе над СССР-ом у тзв. хладном рату и аутор „Велике шаховске табле“, управо Мекиндеру дугује геостратешки принцип по коме САД морају, зарад учвршћења своје светске хегемоније, да успоставе пуну контролу над централном Азијом.[26]

 Председници Украјине и Грузије Виктор Јушченко и Михаил Сакашвили својим настојањима да се као равноправни чланови придруже Северноатлантској алијанси, савршено се уклапају у план по коме би се Црно море претворило у НАТО језеро, а Русија истиснула са својих историјских територија у Европи.

Но, човеков ум је за морем, а смрт му је за вратом.

Русији још није нанет одлучујући геостратешки ударац.

Запад још није у своју корист заштитио енергетске резерве преко Украјине и независних кавкаских држава.

Вестернизација „Великог Блиског истока“, од Казабланке у Мароку до Кабула у Авганистану, из дана у дан узима све веће жртве, уз све мање реалних изгледа да се успешно приведе крају.

XXIV

Пред полазак на самит Русија–ЕУ чешки председник Вацлав Клаус је, по ко зна који пут, поновио да му не пада на памет да стави свој потпис испод тзв. Лисабонског уговора, без кога нема ни јединственог устава ЕУ.

Скандалозни однос парламентараца према острвским пореским обвезницама и његово разоткривање у јавности већ су одували неколико чланова и председника британског парламента са положаја, драматично срозавајући углед и нарушавајући традицију највишег политичког тела у Великој Британији.

Фирма „Grown end Alda Associates“, регистрована у Енглеској, нуди преко интернета продају летонског држављанства, по повољним ценама, и уз обећање да је за кратко време спремна да издејствује држављанство те мале балтичке земље за изузетне заслуге за државу.

Истовремено, председник банке Летоније упозорава да би Рига већ на јесен могла да пређе на систем бонова, или талона, уколико влада не смањи трошкове буџета или не добије међународну финансијску помоћ.

У Грузији трају вишемесечни протести против аутократске владавине њеног председника Сакашвилија. Демонстранти се пребијају и приводе, а на грузијску опозициону ТВ компанију „Маестро“ бачена је бомба из руке неидентификованих лица. Пред сами почетак маневара НАТО-а у Грузији је избила побуна у редовима домаће армије. Уместо предвиђне војне параде у центру града, Тбилси је 26. маја, на Дан независности, добио грађанску параду са преко сто хиљада учесника, који су поновили свој захтев да Сакашвили одступи са председничког положаја.

Нису прошле ни две недеље од величанствене војне параде, одржане на Црвеном тргу у Москви у част победе над хитлеровском коалицијом у Другом рату, а у Украјини је свечано обележен један други датум. Наиме, у Ивано-Франковску слављен је Дан хероја, тачније ветерана Украјинске устаничке армије. Борећи се за независност Украјине, та је Армија, уз најтешњу сарадњу са немачким нацистима, ратовала против Црвене армије.

Тај податак није поколебао украјинског председника Виктора Јушченка, иначе кума Сакашвилијевог, да подржи манифестацију у Ивано-Франковску, у тренутку када његова популарност бележи рекордно низак рејтинг од 2,2 одсто. Председнички избори у Украјини заказани су за октобар. Јушченко нема намеру да се на њима поново кандидује, а Вашингтон ионако има новог фаворита за челну позицију у Кијеву.

Ту је, у славном Кијеву, пре једанаест векова крштен руски народ у хришћанству и православној вери. Стога је данашња престоница Украјине понела и најприснијe име  мајке руских градова. Њу су, већ почетком једанаестог века, красиле четири стотине православних храмова. Због њихове бројности и лепоте Дјетмар од Мерзебурга назваће Кијев ривалом Константинопоља и најлепшим бисером Византије.

Совјетска армија је 22. октобра 1944, по црквеном календару, или 4. новембра по новом, ослободила Кијев, на сам дан празновања Казанске иконе Мајке Божје, која се чува у Владимировској саборној цркви у Петрограду и слави као заштитница целе Русије.

XXV

На занимљивом снимку који је ових дана обишао свет, види се у крупном плану младалачки свеже, добро расположено и насмејано лице руског председника Дмитрија Медведева. Он стоји на врху високих степеница резиденције у Хабаровску, у коме је, у другој половини маја, одржан самит Русија–ЕУ.

Затим камера прати отежали и несигурни корак којим се шездесетседмогодишњи Хавијер Солана, високи представник ЕУ за безбедност и спољну политику, пење према Медведеву. Руски се председник спушта неколико степеница да би са географском картом у левој руци и испруженом десницом дочекао и поздравио Солану.

Претходно се највиши бриселски званичник шпанског порекла и борац против Франкове диктатуре, од које се прво склонио у Холандију, жалио на умор. Некадашњи професор физике, који је дипломирао у Великој Британији, тужио се на путовање авионом које од Москве до Хабаровска на руском Далеком истоку, траје пуних осам сати. Бивши Фулбрајтов стипендиста, који се до повратка из САД-а у Шпанију, 1971. бавио истраживачким радом на Вирџинијском универзитету, признао је да се у Хабаровску осећао као у правој terri incogniti. Хабаровск се, иначе, налази на тридесетак километара од руске границе са Кином, а од главног града Руске Федерације дели га једанаест временских зона.

У Хабаровску је између 25. и 31. децембра 1949, дакле у години оснивања Северноатлантског савеза, или НАТО-а, одржано једно од последњих већих суђења за ратне злочине почињене у Другом светском рату. То је био низ кратких судских процеса дванаесторици припадника Кантогуна, или Гуандонга, због производње и употребе биолошког оружја. На њиховом челу био је јапански генерал Јамада Оцузо, али је група у својим редовима имала и лаборанте и медицинско особље. Сви су оглашени кривим и осуђени на казне између две и двадесет пет година принудног рада у логору. После седам година репатрирани су у Јапан. Дуго се, међутим, нагађало да је Москва у замену за тај благонаклони гест добила све тајне и поверљиве информације о производњи биолошког оружја и свим детаљима рада злогласне јапанске Јединице 731.

Некадашњи генерални секретар НАТО-а, који је и издао наређење за бомбардовање Србије 1999, после крстарења реком Амур, признао је да никако не може да се оријентише ни у простору ни у времену. Вајкао се, такође, и на податак да ће више времена утрошити на путовање него на радни део самита. Видни умор на његовом избораном лицу није се повукао ни када му је предусретљиви домаћин с поклоном у руци пришао и срдачно га поздравио.

На заједничкој конференцији за новинаре, уприличеној на крају самита, Соланино чело додатно се наборало док је слушао ведра уверавања Медведева да Русија ни наредне зиме неће ЕУ правити никакве проблеме са испоруком гаса. Ако Брисел има искрену намеру да помогне, смирено је и самоуверено додао руски председник, онда само треба да плати дугове Украјине, преко чије се територије транспортује гас.

На крају није пропустио прилику да свог високог госта утеши и обрадује обећањем како ће за наредни сусрет изабрати још занимљивији и егзотичнији крај Русије. А таквих је на претек.

До тада Хавијер Солана има прилику да детаљно проучи поклоњену географску карту на којој је територија његове бриселске владавине уцртана тек као незнатни окрајак великог евроазијског континента.

Гост из Прага је те почетне лекције из географије одавно савладао.

Као што је савладао и историјске лекције из којих је научио да се за свако европско савезништво грађено на антагонизму према Москви високи рачун испостави најпре у Прагу.

Чешки председник Вацлав Клаус, за време боравка у Хабаровску, имао је савршену оријентацију и ниједног се момента није пожалио. Ни на умор. Ни на дужину путовања. Ни на климу. Ни на гостопримство домаћина.

Зато су за њега у Хабаравску били предвиђени другачији дарови, чију праву вредност може да достигне само узајамно и искрено разумевање зрелих државника и мудрих саговорника.


[1] Ladislav Sitenský: „Praha méhó mládí“, Olympia, Edice Rodné kraje, Praha, 1989.

[2] Никола Малбашки: ,,Ако Европа није Ентропа, што се онда љутите?!“, коментар дана и снимак  инсталације, објављени у суботу, 17. јануара 2009, у интернет издању НСПМ.

[3] Милош Црњански: ,,Ембахаде“ I–III, Нолит, Београд, 1984. стр. 358.

[4] Исто, и у Документа из дипломатских збирки, Documents on Germany Foreign Policy, Washington, No. 248, str. 293.

[5] Као под 3, стр. 358–359, и у G.E.R. Gedi ,,Fallen Bastions“, London, стр. 491.

[6] Documents on British Foreign Policy, Vol. III, No. 15. стр. 9.

[7] Documents on International Affairs, No. 310. стр. 411.

[8] Наталија Нарочницка: ,,Споразум који је изменио ток Другог светског рата“, Нова Европа, Evrogiunti, Београд, 2007, стр. 38.

[9] Др Марко С. Марковић: ,,На смрт осуђени“, Српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт, Хришћанска мисао, Београд, 2004, стр. 139–152.

[10] Исто, стр. 139–152.

[11] Мирослав Јовановић: ,,Руска емиграција на Балкану 1920–1940“, Чигоја штампа, Београд, 2006.

[12] Др Живко Топаловић: ,,Зачеци социјализма и комунизма у Југославији“, The Peasant Yugoslavia Limited, London 1960, copyright by Dr. M. Sekulich, 100 Oslo Court, London, N.W.B, Druck: Dr P. Belej, München, Germany, стр. 91–92.

[13] Интересантно је шта о Моши Пијаде бележи др Живко Топаловић, из свог личног искуства, у ,,Зачецима социјализма и комунизма у Југославији“, на стр. 77:

,,Занимљив је био случај Моше Пијаде, младог сликара из јеврејског насеља у Београду. Тамо је постојала јака партиска организација. Услед физичке неугледности служио је за шалу друговима и у школи и у слободном друштву. Звали су га ’Шики’. Није се могао пробити до секретарског места иако је показивао и вредноћу и способност. Долазио је више пута код мене да тражи заштиту и нарочито моли: да се објави у Радничким Новинама један састав под његовим потписом. То би му знатно подигло углед у организацији. Мојим личним старањем Моша је успео да се учврсти у организацији и постане сарадник Радничких Новина. Позније се показало да је он био један од главних тајних руководилаца за унутрашње освајање партије и синдиката. У комунистичкој диктатури избио је на највише место председника парламента. Сурово се осветио свима који су га у детињству и младости исмејавали због његових грбавих леђа и мајмунског израза лица.“ 

[14] АВИ, Недићева грађа, K.I.F.I D9-9a

[15] Као под 12, стр. 132.

[16] Живојин Павловић: ,,Биланс совјетског термидора“, Народна књига – Алфа, Београд 2003.

[17] Као под 9, стр. 139–152.

[18] Исто, стр. 142 и у André François-Poncet, ,,Historia“, Paris, No. 95, 1954.

[19] Ернст Нолте: ,,Фашизам у својој епохи“, Просвета, Београд, 1990, поглавље: ,,Италијански фашизам“, стр. 153–285.

[20] Владимир Радомировић: ,,Зашто НАТО окружује Русију“, интернет издање НСПМ, од 6. 4. 2009.

[21] Др Ђоко Слијепчевић: ,,Југославија уочи и за време Другог светског рата“, Искра, Минхен, 1978, стр. 220–251.

[22] Оригинални текст Протокола објављен је у књизи Владисава Петровића: ,,Драгиша Цветковић, њим самим“, Пунта, Ниш, 2006.

[23] Као под 8, стр. 40.

[24]  Die grosse Bertelsmann lexikothek, Panorama der veltgeischichte, band III, Berlin, 1993, str. 267.

[25] Mackinder, H.J 1904. The geographycal pivot of history. The geographical, No. IV, Vol XXIII, str. 421–437.

[26] Zbignjev Bžežinski: ,,Velika šahovska tabla“, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2001.

Аутор је књигу посветио својим студентима, ,,будућим управљачима света“, на Универзитету ,,Хонхопкинс“ у Вашингтону, САД.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер